Строго неконтролисани ветрови
Постоје три теме које се у стриповима код великих светских издавача некако заобилазе. Тема инвалида, неспорно је тешка и захтева суптилну, друштвено одговорну, наглашено стручну обраду, што писца - што цртача, па је некако и ван те три категорије. Жак Тарди, на пример, сјајан је пример у овом погледу искреног, уметнички убедљивог, а успешног стрипара.
Но, једва нешто више срећемо и сижее који у првом плану имају старост, живот, свакодневицу, интерне односе стараца, њихов ангажман... Још мање је оних који указују на проблеме са којима се стари сусрећу и отворено говоре о неприхватању припадника „трећег доба“.
О приказивању с разумевањем или бар с позитивним ставом с годинама све више ограничених менталних или физичко-моторних особина људи, чак и када су ликови без (изразитих) телесних мана - да и не говоримо.
С једне стране, актуелно друштвено доминирајућа „култура моде, лепоте, здравља и младости“, те брзе (филмске, стрипске, свакојаке...) нарације и акције, као и муке на које издавачи наилазе у својим прорачунима и тржишним предвиђањима пре пристанка на продуцирање креирања неке такве „старачке“теме и улагања новца у објављивање, по описаној претпоставци о савременој публици, нажалост по старе ликове - на крају исходи непријатне закључке.
Друга врста лика и његовог житија, којег, нажалост, читаоци не желе баш често да виде у стрипу, јесу труднице у поодмаклој трудноћи, принуђене на без изузетка опоре акције против опресивне средине, или породиље са малом децом која им праве свакодневне муке. Те претпоставке, према стереотипима, изолују и осујећују младе жене да се самоостваре, а што се читалаца тиче - причу наводно успоравају и банализују.
Трећи непожељни ликови су политички субверзивни активисти са конкретним програмима против државног поретка. Дакле, не само, као они, чести у црно-белим поделама симплификовани негативни ликови терориста или стереотипних рушилаца, са неким ад хок или неконзистентним подстицајима на деловање!
На пример, мало је у цртаним причама аутентичних припадника анархистичких покрета, јер, такви бунтовници само уносе узнемирење међу читалачки свет жељан реда који у свом конформизму и духовној лењости не виде смислене разлоге за њихове антирежимске акције.
Појавио се један интелигентни, одлично информисани сценариста Вилфрид кога смо недавно упознали преко ремек-дела Океан љубави, које заслужује посебан осврт. Лупано је исплео изванредну причу, са све три поменуте врсте ликова, уз комплексну, двоструку породичну интригу. Не зна се у почетку ни ко је отац детета трудне жене која је из Париза дошла да уз многе муке живи у провинцији, али, испоставиће се - ни ње саме.
Иако се као главни актери намећу три старца од преко 80 година, од којих је један анархиста са тврдим језгром, базама и мрежом слабовидих субверзивних исписника у Паризу, који делују од неолудитског покрета 1954, када су као млади уништавали аутоматске машине у фабрикама и од демонстрација против десничарског ОАС-а током рата за независност Алжира (1954-1962), преко 1968, све до саботирања свакојаких десничарских партијских окупљања, дискриминације мањинских група и актуелних сукоба са полицијом због глобализма, државне контроле и корпорацијског капитализма.
Кроз све, варира се тема односа старих и младих, па критикују фармацеутске компаније које се као тумори шире светом, пропагира повратак из града у село (али не идеализујући ни руралну, махом ксенофобичну средину), ту су и еколошке теме...
Уз помоћ цртача, који је много више од, по данашњим стандардима, конфекцијског стрипара, но и поред изванредног кадрирања без неких изразитих ликовних домета или иновација - свему се даје (полу)карикатурални тон. Ипак, испод је веома озбиљна прича!
Наш издавач је четири албума спаковао у два тома, што је одлично решење! Тврд повез, пун колор, велик формат и одлична штампа око 250 страна. Проверени стрипски преводилац Бранислав Глумац је мало „ублажио“оригиналан наслов Les Vieux Fourneaux, који у француском жаргону означава „Маторе прдо...“.
Eнивеј и бајдвеј, велико освежење на српском тржишту!