Хероје ћете пронаћи два метра испод земље
Прочитао је многе приче о детективима и нешто му је ту било мутно. „Такве књиге су заправо веома једноставне, линеарне, логичне. Имаш утисак да писање иде лагано“, рекао је Пјер Леметр. У младости је гутао приче у наставцима, такозвану популарну литератур
Но, остављамо по страни прозу Камиј, пљачку јувелирнице на Јелисејским пољима, свирепо претучену Ан Форсетје, начелника Верхувена, и неодољиву јунакињу Алекс, паметнију од мучитеља. У биоскопима се даје остварење Довиђења, тамо горе, редитеља Албера Дипонтела, снимљено по Леметровом делу које је 2013. награђено Гонкуром, најважнијим књижевним признањем у Француској. С каквим је утисцима гледао екранизацију?
„Околности су биле посебне, јер никад раније нисам гледао филм снимљен по мојој књизи“, каже Пјер Леметр у разговору за НИН. „Моји ликови су били тамо (идентично су се звали), ситуације из мог романа биле су снимљене, све је изгледало као у роману и била је то иста прича, испричана на другачији начин. Био сам узнемирен и срећан, изузетно ми се допало.“
Књига од четири стотине и педесет страница почиње цитатом последњих речи које је 4. децембра 1914. заиста написао Жан Бланшар – стрељан због напуштања положаја, рехабилитован 1921. „Заказујем ти састанак на небу, где ће нас, надам се, Бог поново саставити. Довиђења, тамо горе, драга моја супруго.“
Десетак дана пре краја Првог светског рата, судбина спаја Албера, бившег књиговођу, и Едуара, сина богаташа, даровитог уметника. Они ће пред ослобођење доживети пакао, блажи од дуго очекиваног мира. Први ће открити да су двојица извиђача намерно жртвована зарад туђе славе, а потом, у уверљивој, застрашујућој сцени, бити жив закопан. Другом ће бити разнесена вилица, биће принуђен да крије лице, узима морфијум и носи карневалске маске, скривен иза лажног идентитета, имена преузетог од мртвог војника.
Читалац који је имао прилике да урони у сцене под земљом, да ослушне звук, звук што до Албера стиже филтриран, ублажен количином земље која га је затрпала („тек кад помисли, ја сам жив закопан, ствар поприма ужасно конкретан вид“) – запитаће се да ли камера може да начини исти ефекат, произведе такав мук после експлозије гранате. И да ли писац треба да се меша у посао филмаџија.
„Ограничио сам се на то да с редитељем само успоставим структуру адаптације“, одговара Пјер Леметр за наш недељник. Мисли да је Албер Дипонтел осећао потребу за саговорником да би разумео филм какав је желео да сними. „Разговарали смо уопште о целој поставци, након чега је радио сам. Позвао ме да присуствујем снимању само два пута, па сам и отишао само два пута.“
Сигурно није било лако Дипонтелу. Потребна је мајсторија да би се пренела Леметрова поређења. Како дочарати ход лика – корача с напред избаченим раменом, „као да намерава да гура намештај“... Како описати главу налик резонантној кутији: „сваки талас се завршавао тешким и потмулим ударом који је личио на звук произведен ударцима појасева за спасавање о кеј када бродови улазе у луку“… Насликати срце слично мармелади... Пренети реченицу: „Устобочен на раширеним ногама, што му је омиљени положај, с рукама иза леђа, посматрао је тај жалосни призор са строгошћу човека кога осредњост других жалости, али га не погађа“.
Проза адаптирана за велико платно понекад може да личи на сцену у којој главни јунак гледа свет, онако како је једном, кроз прозор акваријума, гледао егзотичне рибе које једва и да су изгледале као рибе.
Пјер Леметр је саопштио да није велики љубитељ филмова. „У тој области моја култура је прилично на ниском нивоу. Вероватно због тога имам еклектичан укус, па могу да уживам у акцији и романтичној драми. Ја сам добар гледалац. Ако се унесем, губим критички став током пројекције.“
Филмска верзија, у којој играју Науел Перес Бискајар, Албер Дипонтел, Лоран Лафит, делује помало бајковито; роман Довиђења, тамо горе (Чаробна књига; превод: Оља Петронић) свакако је тврђи. Писац вешто користи заплете и перипетије. Чини се да је употребио најјача оруђа кримића. Жанр има тврде принципе – рекли смо му прошли пут. Ипак, стиче се утисак да се и у детективском роману Алекс игра правилима, да намерно прелази границе. На пример: „Удовац с мачком. Зар не мислиш да је то помало стереотип?“, питао је Камиј. „Да не претерујем, као и увек?“„Зависи од мачке, зар не?“, одговорио је Луј.
Потврдио је да се позабавио стереотипима. Кримић сматра жанром с највећим бројем таквих места. Набрајао је: уморни детектив-алкос, убицапсихопата и тако даље. „Права презасићеност! Чим почнете да пишете, питање је шта да радите. Можете да их ставите у други план, да се поиграте, или да их следите.“
Користећи коинциденцију (стари викторијански потез), и покушај балзаковског пресека друштва, у роману Довиђења, тамо горе гурнуо је у први план мућке, преваре, хипокризију, видљиве на површини одмах по ослобођењу. Напомиње да је причу о махинацијама са споменицима погинулим војницима измислио („колико ја знам“); малверзације с ексхумацијама војника имају темељ у скандалу из 1922.
Само писци знају како им је на почетку када у самоћи схвате да нови рукопис темеље на сторији о приватним предузећима којима је држава поверила откопавање посмртних остатака војника сахрањених на фронту. Појединачним транспортима мање би се оптеретиле државне финансије. Груписање лешева покренуло је читав низ уносних послова. Довољно је било пребројати број потребних ковчега.
Но, док су преваранти с једне стране све више смањивали величину мртвачких сандука да би повећали добит, Албер и Едуар покушавали су да се снађу у миру, и немајући куд, осмислили своју освету, своју превару. Бивши ратник радио је дотле посао човека-сендвича, носио рекламе и табанао булеварима између Бастиље и Републике.
Ко је мртав, а ко жив – питали смо се од прве странице. Део главног јунака остао је заувек под земљом.. Искуство је остало урезано у мозак, у кретње, у погледе. „Тескобан чим би напустио собу, пазио је на сваки корак, опрезно провлачио главу кроз оквир врата пре него што би их широм отворио, корачао уза зидове.“
Играјући се са смрћу, наратор се поиграо с маскама. Едуар је принуђен да их прави и мења, због рупе у вилици. Немајући лице, заборавља лица других.
Препричавање филма или књиге увек испадне бледо: личи на старе војне блузе из ове прозе, префарбане на брзину, дар државе некадашњим јунацима, с којих цури фарба после кише. Зато питамо Леметра шта поручује будућем читаоцу уколико је већ одгледао филм Довиђења, тамо горе?
„Поручио бих да је мање ризично ићи тим путем (од филма ка роману) него супротно (од романа ка филму). Мања је вероватноћа да ћете бити разочарани. Дакле, можете слободно купити књигу.“
Филм Довиђења, тамо горе добио је пет Цезара, укључујући награду за најбољи адаптирани сценарио