КАНДИДАТ ЗА УЛАЗАК У ИСТОРИЈУ
Први председник који је пустио Београд низ воду
Када се пре неколико дана председник поново наљутио на свој народ, ако се икада и одљутио, узвикнуо: „Зашто нико не каже `хвала ти Вучићу за најјефтинији хлеб`“. А народ није знао шта да му одговори јер није на време добио упутство да је „први пут у историји председник једне државе тај који формира цену хлеба“. Напредњачки пропуст или намера? Пре би се рекло намера јер изгледа да није желео да уђе у историју баш по цени хлеба (иако је историјска), ни по „првом суфициту у историји“, а ни као председник који се после велике галаме о „доказаним лопужама“сакрио иза председничког имунитета чим га је један од прозваних позвао да тврдње докаже и на суду.
Њему ће „на црту“неки други пут, сад је заузет важнијим плановима. Наумио је да уђе у историју са пројектом Београд на води, задужбином коју ће оставити иза себе и због које му „срце убрзано куца“. Како и не би када ће, како каже „ово бити једно од најлепших места на свету“, а Београдска кула једна од највећих у овом делу Европе. Да, то је права карта за бесмртност, аплаудирали су напредњаци. Горан Весић је још мало подигао лествицу удварања и објаснио да се читава та велелепност рађа само због „упорности и залагања председника Србије Александра Вучића“, који иде право у уџбенике као човек који је град спустио на две реке. Наравно, нико се од њих није сетио да помене, ако уопште зна, како та врста урбанистичко-архитектонске мегаломаније, руши старо да саградиш ново, није баш „прва у историји“, а многе су спровођене далеко озбиљније.
Све је овде почело 2014. када су, по још увек неразјашњеним околностима, стигли инвеститори из Уједињених Арапских Емирата, наставило се када је необичним стилским потезом од Цветног трга у Београду направљена гробница, а од улица хладно оружје за ломљење ногу грађанима, али је кулминирало пре 26 месеци
када је срушена Савамала а са њом и правна држава. Злочин који се догодио уз покровитељство власти и њене ресурсе имао је изненађујуће умирујуће дејство на Вучића. Имајући у виду његову ничим изазвану потребу да нас сваки дан обавештава о својој несаници, стиче се утисак да је једина мирна ноћ коју је имао „у новијој историји“била она када је сравњена Херцеговачка улица. Након ње нам се није поверио да је три дана био будан тражећи кривце (као што му се десило када је нестао новинар Стефан Цветковић), већ се само пожалио што то није урађено дању и што му нису дали један багер да га вози лично.
А у ком правцу иде промена идентитета града која би председника требало да одведе равно у историју, објашњава Борка Павићевић, директорка Центра за културну деконтаминацију: „Из целе те филозофије и начина на који се третира град јасно је да се не ради о обичној жељи уласка у историју већ о креирању нове властите историје да би се одбила она претходна из личне биографије. Не смемо да заборавимо ни да је Нерон хтео да уђе у историју када је запалио Рим. Ми сада имамо брисање свега што је било пре и то се види у начину на који се третира град и како се разграђује. То је насиље над радом. Овде се не ради о људима и о томе како ће њима бити, да ли ће моћи да се крећу или им је одузето право и на то, већ само о остављању трагова за историју. Мора да се зна ко је газда. Да ту постоји Шпер имали бисмо капацитет апстрактног мишљења или урбанизам на основу кога би се то развијало, а овако имамо само разградњу. Нема стварности, све је конференција за штампу. Мора да се анулира све што је било да би рекао: ништа није постојало пре мене и сада све почиње. Обрнуто лице онога што смо срушили је оно што се гради, па сада на врху Копаоника имамо кафанчину од 1.000 квадрата. Ружноћа је еквивалентна разарању лепоте. То је насиље јер не проистиче из воље грађана или природних инфраструктурних и животних потреба људи.“
Ипак је мало проблематично избрисати баш све. Пре Вучића је већ постојао Вучић и хтео то или не, већ је стигао у историју. Тешко да ће било каква фонтана анулирати чињеницу да је био део приче „Карловац, Карлобаг, Вировитица“и да је годинама и у грудима и на грудима носио лик осуђеног ратног злочинца. Неки памте, а неки и не да се чак три пута пољубио са Трампом и да му је Ердоган дозволио да га пољуби сваки пут када се сретну (турски председник није узвраћао), али ти емотивни изливи са великим лидерима не потиру чињеницу да је био први и највећи цензор у модерној демократији и да ће у аналима сигурно остати прича о министру информисања током и после бомбардовања Србије. Уз све те адуте, можда и није имао да понуди ништа боље за још једну карту за улазак у уџбенике од заливања Београда бетоном и напредњачке верзије Дубаија на домаћим рекама. То се бар види или прецизније, од тога ускоро ништа друго више неће да се види.
Политика и „поетика“почињу да нам се утемељују у средњи век јер ово постаје средњи век. Из назива улица се брише цела једна историја и враћамо се у време када су постојале касте, породице, моћници Борка Павићевић
Гледајући у бетонске блокове, још када су се појавили на макети, председник Академије архитектуре Бојан Ковачевић је изјавио „ово је зазидан град“, а пре четири године, на Вучићеву најаву да идемо ка „промени идентитета града“узвратио је: „Одакле њему право да некоме препушта да прави нови идентитет мог града.“
Са правом или без, идентитет је промењен. Нисмо стигли до „најлепшег места на свету“, али тешко да се ико више сећа како је било док смо се кретали и дисали у Београду. Давне 2014, када нам је премијер обећао Београдску кулу високу 210 метара уз речи: „Београђани ће већ пре краја 2016. године моћи да се диве овој великој кули и простору око куле, мостовима и местима са ресторанима и кафићима“, обећао је још нешто – Прокоп. „Ми смо у причи о Прокопу 25 година. Имамо део кувајтског новца, треба још новца пре свега за техничку станицу у Батајници у Земуну да бисмо уопште могли да радимо Прокоп. Али мислим да у Прокопу сви радови могу да буду завршени у року од 18 месеци, и то нема везе са самим пројектом Београд на води и нашим другим пројектима“, рекао је Вучић.
Ових дана када је дефинитивно расељена Београдска железничка станица, што сигурно нема везе ни са арапским инвеститорима ни са Нероном, и када су путници преусмерени на четири помоћне и једну главну (Прокоп) промена идентитета града је врло пластично приказана. Њу је бивши градоначелник Драган Ђилас објаснио речима: „Укидају железничку станицу због лудила једног човека и његових Арапа, а да пре тога нису направили другу. Топчидер је станица која не може да прими ни 100 путника, а они их тамо преусмеравају. О недостацима Прокопа да не говоримо. Небрига за грађане је право обележје ове власти!“
Е, па није баш тако. Тачно је да до Прокопа нема чиме да се стигне осим неким аутобусом на који се чека дуже него на плате од 500 евра, да није изграђена станична зграда, да нема где ни да се купи вода, да не постоји чекаоница (ваљда зато што нам возови никад не касне), али зато постоји велики назив на којем крупним словима пише „Београд – Центар“. По свему судећи ни Ђилас ни остали који се буне нису научили да читају, па не знају да је Прокоп готов и да је то главна станица у центру града. Недостаје још само један натпис са речима „Омогућен прилаз инвалидима“, па да и они престану да тврде како не могу да стигну до воза јер нема ни лифтова ни било каквог прилаза којим могу да прођу инвалидска колица.
Нејасно је само зашто се Вучић није сетио да и по осталим местима које је давно изградио постави транспаренте „ово је изграђено“, него се стиче утисак да у јуну 2018. та чувена кула (у међувремену је „скраћена“за
50 метара) још увек није ни почела да се гради иако је „завршена“пре две године. Или натписе „ово је усељено“, имајући у виду да је огроман број станова већ продат, да су неки подељени и током лутрије, а да је Вучић свечано усељење најавио за први или десети мај. Уосталом, он је тај који је лично узео лопату и отпочео изградњу уз речи: „Србија не може да стоји у месту и чека да нешто падне с неба.“С обзиром на то да ни кула, ни кафићи, ни најлепши град, ни станица, ни све остало што је обећано „није пало с неба“, могли су бар да фингирају са неким паролама или Потемкиновим кулисама.
Наравно, архитекта Бојан Ковачевић није нимало погођен „кашњењем радова“, пошто је не само за његове естетске критеријуме, већ и за целу струку скарадно оно што се гради на обали река и што је већ подигнуто, а за НИН каже: „Самоувереност с којом Вучић гура напред Београд на води само показује његово стање ономад читљиво из његовог радикалског зборења о `сто за једнога`. Губљење у осећају мере платиће овог пута Београд, постајући неки Разбиоград.“
Нажалост, било би добро да је разбијени град крај читаве приче. Није, јер у модерним демократским државама не постоји могућност да се разбије град ако се притом не разбију и демократија и држава. У тренутку рушења у Савамали још увек је постојала институција Заштитник грађана, која је указала на све пропусте полиције, градске управе и на кривична дела која су почињена. Постојао је (и још неколико месеци ће постојати) повереник за заштиту информација Родољуб Шабић, који је први указао на случај у Херцеговачкој и захваљујући коме смо и дошли до оно мало докумената које су надлежни органи „прикупили“у најбеднијој истрази у модерној историји. И показало се као недовољно. Већ тада је било јасно да се тужилаштво повукло и из живота и из правде, бар када су у питању предмети који нервирају напредњачку власт, да независне институције више не постоје и да Скупштина више није контролни већ извршни орган Александра Вучића који ће му допустити, чак га и бодрити у томе, да великодушно награди све који су учествовали у афери Савамала и чишћењу терена за његово историјско завештање граду. „Идиоти из градске власти“су постали министри и заменици градоначелника, а парламент место за спрдњу напредњака.
Још када је Греко издао препоруке у којима се осуђује уништавање и унижавање Скупштине, директорка Црте Видосава Црњански је за НИН рекла да тренд урушавања траје већ неколико година, али да је понављањем истих амандмана доведен до врхунца јер се на тај начин гуши било какав дијалог и аргументована расправа на месту чији је смисао постојања управо - дебата. И додала: „То је једна од одлика `заробљене државе` каква Србија постаје.“Од тада до данас је постала још „заробљенија“. Исти бесмислени амандмани су наставили да се понављају и током недавне седнице на којој је донесен закон о ратним меморијалима, а Гордана Чомић је објаснила: „Недостојни и увредљиви амандмани СНС-а представљају ругање свим оним мртвима Србије због којих се овај закон доноси”.
Дакле, имамо ругање живима, ругање мртвима, ругање правној држави и свим институцијама. И председника који инсистира да га сместимо у историју, ако ни због чега другог онда због Београда на води.
На питање да ли му је ту место, Ксенија Радовановић из Иницијативе „Не да(ви)мо Београд“каже: „Зидине које се граде у Савамали већ сада су симбол дугогодишњег уништавања институција, самовоље, нетранспарентности, као и намерног системског затварања простора за учешће
Београд на води је бизарни споменик силовању једног целог града зарад интереса екипе блиске властима. Ради се о тимском раду бројних градских и републичких функционера Ксенија Радовановић
грађана у доношењу одлука које се тичу њиховог окружења. Или једноставније, Београд на води је бизарни споменик силовању једног целог града зарад интереса екипе блиске властима. Нажалост, он није споменик нити заслуга само једне особе, ради се о тимском раду бројних градских и републичких функционера који су се огрешили о закон и јавни интерес при крчењу пута ка сипању новца у џепове `приватних партнера`. Због тога ћемо ми из Иницијативе учинити све да се не само Вучића већ и свих других промотера овог пројекта и функционера сећамо још дуго... Али кроз правне процесе и кривичне пријаве које смо већ покренули и оне које планирамо.”
Наравно, кривичне пријаве ће бити одбациване јер сви они имају имунитет. И радо га користе. Вероватно јер се о праву и правди информишу из Вукајлије, а тамо за имунитет лепо пише: „Када ти титула даје легитимно право да правиш срања, а отворено признање да си то урадио изазива неверицу код људи и од тебе ствара хероја.“
На питање како смо до тога стигли, Борка Павићевић каже: „Људи се обично прво окупају и среде пре него што нанесу парфем, а ово што он ради је парфимисање на штрокаво тело. Београд на води, фонтана, Савамала ...све је то еквивалентно оном што ради у политици. То је неоварварство и све се дешава по сили јачег и оног ко држи ресурсе и инвеститоре. Политика и „поетика“почињу да нам се утемељују у средњи век јер ово постаје средњи век. Из назива улица се брише цела једна историја и враћамо се у време када су постојале касте, породице, моћници. Тиме се ствара насиље и варваризам међу грађанима јер су институције уништене, па нико не може ни да се суди, ни да се обрати полицији, а председник нам даје мишљење о истрагама, отмицама, одлукама суда.“
Е, то је већ аргумент да му лик и дело буду забележени у уџбеницима. Само што, нажалост неће бити ни први ни последњи у историји који је своје место заслужио захваљујући таквом профилу.