НОРМАЛНО ЈЕ ОВДЕ ПОЛУДЕТИ
БОРИС ИСАКОВИЋ, ГЛУМАЦ
Седне породица и гледа у телевизор и чека да јој се саопшти судбина. Наши животи су баш то. А тако је немогуће живети. Не морам да гледам и слушам шта наш председник говори да бих знао где и како живим и како се осећа запостављени човек. Ми стварамо људе који чекају да им ти „ауторитети“нешто дају, уверене да они сами са својом будућношћу немају ништа
Борис Исаковић је од оних глумаца који толико људски глуме да вам лако може пасти на памет да нема ничег људскијег него бити талентован. Такво размишљање вас може одвести толико далеко да се запитате: шта је човек без талента, ма чим да се бави? Шта је доктор, судија, политичар, новинар или било ко без људскости? Они који су гледали Бориса на премијери комада
„Зашто је полудео господин Р” причају да их је својим извођењем довео до озбиљног размишљања да ли има ишта људскије и нормалније него полудети. Ником који га је икада гледао није пало на памет да је могао бити ишта друго осим глумац, али њему јесте. Уписао је глуму са 22 године пошто је завршио Вишу поморску школу у Котору.
Стварно си хтео да будеш морнар?
Стварно сам хтео да постанем писац. Желео сам да имам кабиницу у којој ћу живети и писати док путујем по морима.
Шта се десило па си променио план?
Имао сам већ склопљен уговор да се као приправник укрцам на брод када сам упознао људе с којима је требало да проведем наредних годину дана на мору. Водали су ме недељу дана без престанка из кафане у кафану, од Херцег Новог до Котора. Седмог дана, када сам први пут изашао из једне од тих биртија, побегао сам од те екипе главом без обзира. Онда ми је мама која је цео живот желела да буде глумица јавила да је предала моја документа на Академију у Новом Саду. И ја сам дошао. Не сећам се да сам горео од жеље да будем глумац, али сам некако био убеђен да ће ме примити. И примили су ме.
Да ли се сећаш кад си почео да желиш да постанеш велики глумац?
Не, ето видиш... Своје заљубљивање у глуму памтим по узбуђењу које су у мени изазвали први сусрети са истински даровитим људима и наше заједничко стварање.Тако је било у младости и остало је до данас. Рад са људима који ме инспиришу, за које осећам да су бољи од мене и који ме вуку да учим идаље је оно што ме држи. Последњи сусрет такве врсте је био са редитељем Бобом Јелчићем („Зашто је полудео господин Р“- ЈДП), а пре тога са Томијем Јанежичем на стварању представе „Галеб“која је дубоко обележила мој живот ... Да ли ти је и пре свих реакција публике било јасно да си у представи „Зашто је полудео господин Р“направио још једну чудесну улогу ?
Од првог сусрета и од прве пробе са редитељем Бобом Јелчићем био сам потпуно сигуран да ћемо направити нешто веома добро. Када се међу људима у тренутку успостави најљудскије поверење, онда је сваки заједнички пут сигуран.
Ако човек долази у позориште да би доживео нешто друго од онога што иначе живи, и ако је позориште једино поуздано место где нико никад није наишао на председника Вучића, зашто сте га онда ви увели у представу?
Имали смо дебате на ту тему у Југословенском драмском позоришту. Питали смо се да ли ће публика изван граница наше земље, која нема појма ко је он, моћи да разуме зашто је важан и ко је тај човек који се стално појављује на телевизији...
Одакле вам тако увредљива идеја да постоји земља у којој не знају ко је он?
Мислиш да не постоји? Ти се шалиш, али Бобо Јелчић нас је уверио да ће свуда све разумети без обзира на то да ли су икад чули баш за њега. Вучић је у нашој представи парадигма политике и моћи која није таква само код нас. Свуда постоје неки слични њему који не престају да говоре и кроје, а због којих људи који их слушају убијају своје породице. Можемо да причамо о томе да ли по нечијем укусу у представи има превише или премало Вучића, али је чињеница да су се наши животи претворили у то.
У „то“, шта?
Седне породица и гледа у телевизор и чека да јој се саопшти судбина. Наши животи су баш то. А тако је немогуће живети. Да ли ти живиш другачије?
Ја сам се одавно склонио од телевизора и сваког учешћа у било којој политичкој причи. Никада нисам био члан ниједне странке, али ми се чини да ме је дубина разочарања због немара и бахатости с којом је Демократска странка изневерила идеју о могућности промене, за сва времена удаљила од поверења у тај свет који се окупља око политике. Мој професор Бора Драшковић је говорио: „Морате прво да будете чврсто ногама на земљи, па тек онда главом у облацима.“Схватио сам да су људи који овде долазе на власт другачије научени. Одмах се ухвате за балон и одлепе са земље у висине са којих више не виде ништа сем неких сићушних људи који их се не тичу јер су толико испод њих. Анатема је рећи да си аполитичан, али живот је прекратак да бисмо га поклањали људима с којима немамо ништа заједничко.
Ја мислим да је човек данас дужан да се концентрише заиста на себе и на своје најближе, на колеге са којима може да ради и да тако изолован покуша да живи без свакодневне огорчености. То је једини преостали пут да се изборимо за неки иоле осећај среће.
Ако би било потребно дати свој живот да овде више никада не буде рата, онда би то било оно што дугујемо свој нашој деци. Да, за то бих дао свој живот
Али како из такве изолације можеш да знаш како се осећа било који господин О., П., или Р. чији је живот претворен у гледање председника на телевизији?
Фазбиндер је 1969. године осетио разлог да исприча причу како је почетком двадесетих година у Немачкој полудео господин Р. Бобо Јелчић је 2018. схватио да је та тема запостављеног по-
јединца веома актуелна и одлучио да судбину Фазбиндеровог јунака транспонује у ово време. Проблем о којем говоримо је универзалан и свуда присутан. Не морам да гледам и слушам шта наш председник говори да бих знао где и како живим и како се осећа запостављени човек. Веома добро знам шта се дешава и без гледања вести и читања новина. Не морам да тражим улаз у свет човека који је са свих страна притискан, кога покушавају да укалупе и који се никог истински не тиче. То се дешава свуда на свету и не може добро да се заврши нигде, па ни у Србији.
Прошло су године од када је управа СНП-а у Новом Саду скинула са репертоара „Галеба“, а имам утисак да се још ниси помирио да се то заиста десило?
Рећи ћу ти да смо прошле недеље Јаца (Јасна Ђуричић, глумица ) и ја плакали слушајући кандидате који су у оквиру пријемног испита говорили монологе Нине и Трепљева. Ни после толико времена нисмо у стању да зауставимо слике које навиру и звук тих реплика које звоне у ушима... Људски однос који се стварао између нас и публике током шест и по сати колико је комад трајао, начин на који су нам на крају прилазили, како смо се без речи грлили, топлина коју смо делили и делили, то је било нешто што се веома ретко дешава. Томи, Јасна и ја смо заједно са младим глумцима стварали то чудо скоро 16 месеци и на крају смо направили нешто много више од позоришта. У том смислу је и скидање „Галеба“било много више од прекида живота једне представе. Када неком уметнику укинете простор за креацију, ви сте му готово укинули живот.
Шта мислиш данас - шта је био прави разлог такве одлуке?
Чиста и невиђена Завист. Типична наша српска особина која стоји иза безброј необјашњивих и никада необразложених одлука којима се медиокритети обрачунавају са сваким ко диже летвицу, без обзира на то којим послом се бави.
Ниси то разумео као политичку одлуку?
Не могу да кажем да је скидање те представе била политичка одлука, али раскидање уговора са мном и са Јасном, које је стигло мало касније, а онда и скидање свих представа које смо играли на сцени СНП-а сигурно јесте. Да не буде неспоразума, то је била одлука претходне демократске власти.
У каквом сте били спору са демократама?
Није ту било ничег личног. Суштина проблема је у огромном немару свих власти према свему, а према култури посебно. На важне положаје долазе људи без увида и могућности да препознају прави квалитет, да разликују уметност од тезге, уметнике од имитатора. Свако ко дође на чело неког позоришта поставља себи као приоритет да направи апсолутни дисконтинуитет и обрише гумицом све што је онај пре њега радио. Нису се само у Новом Саду скидале најуспешније представе, то искуство сам прошао и у Београду када су са доласком новог управника два изузетна комада преко ноћи нестала са репертоара - „Шума блиста“Милене Марковић и „Путујуће позориште Шопаловић“Љубомира Симовића... Ја говорим о позоришту јер ту имам највише увида, а знам да исти принцип важи где год да се окренемо, али знам и да га није напредњачка власт прва измислила. „Ја, па ја - Ја, свезнајући - Ја, најбољи од свих - Ја, пре чијег доласка ничег доброг није било - Ја, од кога све почиње“, бојим се да нам је тај начин размишљања иманентан и да му не сведочимо први пут.
Како можеш да охрабриш младе уметнике да не одустају ако на твом примеру могу да виде да је теби после свих улога и награда забрањено да играш у свом позоришту?
Не могу да им кажем да није болно осећање бити протеран из свог града и избачен из свог позоришта без иједног гласа протеста колега, па и публике са којом си живео. Јесте. Али је вера да нема никог и ничег што би могло да ме заустави да наставим да радим свој посао јача и лековитија. Допала ми се мисао моје масерке: „Човек када га неко шутне у дупе, природно иде напред.“То је стварно истина, размисли мало.
Да ли код младића и девојака који се данас појављују на пријемном испиту примећујеш „последице“времена у којем су порасли?
Примећујем да се неко нормално поштовање ауторитета које су показивале раније генерације сада претворило у спутавајући страх од нас који седимо у комисији. Ауторитети их паралишу и доводе у стање стреса из којег не могу да се покрену. И јако су несигурни у себе.
Како то разумеш?
Шта те то чуди? Уверен сам да се базичне емоције родитеља неминовно пресељавају и лепе за душе наше деце. Преносимо им наш страх, неизвесност, тензије и лудило које живимо, чак и ако о тим осећањима пред њима гласно не говоримо.
Тај млади свет је однегован у школству где се ауторитети успостављају завођењем реда и утеривањем дисциплине која обесхрабрује свако критичко мишљење и паралише осећај слободе. Васпитани су да ћуте, слушају и прихватају шта им се каже, без примисли да преиспитују. Стварамо људе који чекају да им ти „ауторитети“нешто дају, уверене да они сами са својом будућношћу немају ништа. Када говорим студентима да морају да преузимају одговорност, ја видим да ме ништа не
Ја, па ја - Ја, свезнајући Ја, најбољи - Ја, пре чијег доласка ничег није било - Ја, од кога све почиње - тај начин размишљања иманентан je и не сведочимо му први пут
разумеју. Одговорност је за њих непозната категорија.
А да ли професори који сваке године примају нове класе глумаца преузимају део одговорности шта ће са тим студентима после бити?
Синоћ се у Новом Саду играла представа „За шта бисте дали свој живот“, коју је редитељ и професор Харис Пашовић урадио са мојом генерацијом студената. Он је пример професора који преузима одговорност, годинама води борбу да обезбеди младим глумцима сцене где ће играти и ради на томе да се глас о њиховом дару што више чује. Кад год се сретнемо причамо колико би било важно да Нови Сад добије још једно позориште, које би било отворено за огроман број изузетних младих уметника.
Бора Драшковић је говорио: „Морате прво да будете чврсто ногама на земљи, па тек онда главом у облацима.“А људи који овде долазе на власт одмах се ухвате за балон и одлепе
Да те питам нешто тешко: за шта би ти дао свој живот?
За шта бих ја дао свој живот? Заиста, шта нам је остало од идеала? Али, знаш шта, мислим да бисмо ми сви старији морали да имамо јасан став: ако би било потребно дати свој живот да овде више никада не буде рата, онда би то било оно што дугујемо свој нашој деци. Да, за то бих дао свој живот.
Причали смо о твом личном опредељењу да се заувек одмакнеш од политике, ипак: да ли интелектуалац, уметник, професор универзитета има право да нема став и да ћути о стварима које нас окружују?
Наравно да имам став и, као што видиш, причам. Али се исто тако питам зашто се од нас толико упорно тражи да трошимо време причајући у ветар? Ја се устежем од речи које се развејавају. Зар не би било тачније питање: да ли било који човек има право да баца речи у ветар? Имам право да одбијам да говорим у ветар. То ми је досадно. И прилично бесмислено. Борба против ветрењача ме пуни горчином. Пре четири године сам дао оставку на место директора Драме СНП-а зато што сам схватио да би ми даља борба одвукла живот у смеру који не желим, у простор који би ме суштински одвојио од глуме.
Објасни ми то.
Мој позив је разумевање свих људи какви год били. Свака борба одвлачи човека у осуђивање „оних других“, а то је велика замка за глумачку професију и ја не желим тиме да се бавим. На сцени се веома добро види шта значи када неки глумац има заиста развијену емпатију према људском бићу а шта када је нема него је само изиграва. Огорченост једе и људскост и дар.
У новинарској професији је актуелна расправа ко има право да одређује ко јесте а ко није новинар. Који глумац за тебе није глумац, без обзира на популарност и број освојених насловних страна?
Ух. Тешко ми је то питање.
Имаш право да га замениш за лакше: ко јесте глумац?
Онај који разуме да га изложеност ма колико била захтев професије не чини битним. Прави глумци схватају значење поруке: „Ниси ти битан!“Суштина нашег позива је да врло добро разумемо, а онда да пренесемо и поделимо са публиком садржаје које су написали неки много битнији и већи од нас. Да будемо у стању да на одређени начин себе поништимо и пронађемо перспективу за разумевање свих судбина као да су наше, јер су људске. Да сваком карактеру приђемо с племенитошћу и топлином, ма колико то немогуће изгледало. Глумци с којима се ја радујем да радим верују да је моћ позоришта у томе да сваки садржај учини разумљивим за сваког човека, а да смо ми у том чину проводници.
Да ли осећаш неправду када људи говоре о Вучићу као глумцу?
Помешати мимикрију и глуму је по мени недопустива грешка.
Да ли сад можеш да ми одговориш ко није глумац?
Глума не допушта површност, не допушта лош укус, не допушта јефтин хумор, не допушта да се свака тезга зове позориште. Некад се знало шта јесте и шта није позориште и да није свако измотавање на сцени исто што и представа. Знало се да је бити кловн озбиљна уметност, правила се разлика између правог хумора и површног кревељења. Данас се све побркало и помешало.
Уместо питања о улогама које су те „направиле“: ко су људи који су највише утицали да „порастеш велики“?
Подсетила си ме овим питањем на речи Пепија Лаковића: „Пази, лепи, говорећи о другима причамо о себи. Чак и када оговарамо.“... Да,... ко су све ти људи? Мој отац. Мој деда, мамин отац са којим сам од малих ногу читао Чехова у оригиналу,... сећам се нашег урликања од смеха кад бисмо наишли на понеку реченицу истанчаног хумора какве умеју да испишу само истински даровити људи. Моја мама. Моја Јасна и наш заједнички живот који траје више од 20 година. Дејан Мијач је једном рекао: „Тешки су, мајку му, ти уметнички бракови. Замисли да си Бојан Ступица, а да ти жена није Мира Ступица.“Нама је успело иако смо обоје глумци. Дугачак је списак људи који су ме обележили, али ћу се зауставити на породици која ми је ударила темеље.
Шта ти данас делује као нормалније питање: како је неко полудео или како је остао нормалан?
Мислим да је људима постало јасно да је нормално полудети.
Млади су однеговани у школству где се ауторитети успостављају завођењем реда и утеривањем дисциплине. Васпитани су да ћуте, слушају и прихватају шта им се каже
Како се чува људскост? Да ли си открио ту тајну?
Понекад помислим да можда на своју штету претерујем са љубазношћу према људима. Али дубоко верујем у реципроцитет давања и примања, како си се ти понео тако ти се и враћа. То говорим и својим студентима и надам се да их не учим погрешно.