НОВИ СИМБОЛ УСПЕХА ВЛАСТИ
Народни музеј
Премијерка Ана Брнабић је на отварању Народног музеја одржала кратак говор филован потребном реториком владајуће странке, и непотребним неистинама својственим победницима који мисле да све почиње од њих. Магистарка маркетинга је изговорила: „Две најзначајније установе културе у Србији биле су затворене и запуштене, биле су симбол времена у коме је култура у потпуности била маргинализована али и политичара који су музеје затварали а културу запостављали...“
Нема ни трунке истине у овој премијеркиној реченици. Прво, по којим критеријумimа она процењује да су Народни музеј и Музеј савремене уметности две најзначајније установе културе у Србији? Шта ћемо са Народном библиотеком и Народним позориштем, на пример? На које место би их она ставила. Друго, политичари о којима
она говори, од 2000. до 2012. године подигли су нову зграду Југословенског драмског позоришта, уместо изгореле у пожару, реконструисали и обновили Народну библиотеку Србије, Београдско драмско позориште, Позориште на Теразијама, Југословенску кинотеку... Нажалост, и они су, попут Брнабићeве, говорили како су за све добро само они заслужни, јер је све пре њих било лоше. Смешно је само што ондашње демократе и актуелни напредњаци данас све чешће признају како је најбољи министар културе последњих деценија била др Нада Поповић Перишић!
И да не буде мистификације: овој власти је допало да отвори оба музеја, од којих Народни музеј уопште није реконструисан, већ је само окречен, сређене су му инсталације, поправљен је да не прокишњава и остао је на истој величини изложбеног простора, што је његов основни проблем био и пре 15 година! И још није сасвим завршен, али је због годишњице владе Ане Брнабић морао да буде отворен 28. јуна. Тако је тражио председник Србије!
А све је почело пре више од 15 година, са идејом да се изложбени простор од недовољних 5.000 квадратних метара, прошири бар за још две хиљаде. Најпре је плаћен пројекат архитекте Милана Ракочевића, који је пратило много сумњи и проблема, али је одласком са власти тадашњег министра културе из редова СПО Драгана Којадиновића, сарадња са овим архитектом прекинута. Потом је на конкурсу изабран пројекат реконструкције Народног музеја који је направио архитекта Владимир Лојаница, уследио је озбиљан рад који је здушно подржавао тадашњи министар културе Небојша Брадић. Али, Брадић је смењен, ређали су се даље министри, а пројекат архитекте Лојанице је тихо одбачен. Стајало се у месту, није се знало шта даље, а онда је одлучено да се све сведе на грађевинско-инсталатерске радове, санацију и адаптацију крова... Нико више није говорио да је то и даље недовољан простор на коме ће бити изложено само 4.000 експоната, од укупно 400.000. Наравно, нико не каже да је свих 400.000 важно да се нађе пред очима посетилаца, али све идеје о проширењу Музеја су пале у воду.
Данас смо, на том истом простору, добили културно-уметничку збирку која у приземљу почиње са приказом археолошког блага чије најстарије ископине датирају пре Лепенског вира, а рани средњи век је заступљен црквеним предметима и предметима које су користили људи тога времена у свакодневном животу.
У делу Музеја где се приказује српско сликарство 18. и 19. века, први пут је изложена слика Стеве Тодоровића, репрезентативни портрет Милана Ђ. Милићевића. На другом спрату је поставка иностраног сликарства и југословенске уметности 20. века. Авангардни покрети имају посебан изложбени простор, где је и Зенит, са делима која до сада нису показивана.
Речју, опет имамо Народни музеј који ради. У њега је уложено мање новца од оног који је био потребан за озбиљну реконструкцију, али не драстично, како је то потврдила извршна директорка Народног музеја Гордана Грабеж. А потрошено је око 12 милиона евра.