Милан Ћулибрк
Минерално и друго ђубре
Радници Азотаре и Петрохемије из Панчева и МСК из Кикинде не морају да брину, јер ће Влада изгурати решење за те компаније, ма колико било тешко, поручио је 20. марта 2017. тадашњи премијер Александар Вучић. „Ствари ће нам у наредном периоду ићи наруку“, тврдио је. И пре тога их је соколио. „Договорена је нижа цена гаса за Азотару и МСК“, обелоданио је 29. октобра 2015, након једног од бројних састанака са Владимиром Путином. Тим пре су помало чудно деловале његове речи изговорене само месец и по касније да су „при крају преговори о повољнијем гасу за МСК и Азотару“. Како при крају, ако је све већ договорено? Па не сумња, ваљда, неко у реч Владимира Владимировича?
Никоме ту, изгледа, ништа није било сумњиво. Ни то што је 15. октобра 2014. премијер рекао да очекује „да се до Нове године нађе решење за Азотару и Петрохемију“. И опет нико ни у јануару 2015, 2016, 2017. и 2018. није питао зашто још нема решења? Или су сви чекали решење до Нове 2019, 2020, 2021...
Ових дана забринутим радницима Азотаре није се обратио Вучић да им још једном каже да не морају да брину за своју будућност. Ни да најави решење „до Нове године“, када ће све бити много лакше, јер ће и просечне плате достићи 500 евра. Радницима, који штрајкују у кругу фабрике, обратио се Душан Бајатовић, директор Србијагаса, највећег повериоца Азотаре, са саветом да узму што се још узети може. А једино што им се нуди су отпремнине.
Овакав расплет за иоле упућене није изненађење. А како би и било ако је од 2014. до 2017. Азотара сваке године правила само губитке? Најпре 65,5 милиона евра, потом 21,6 милиона, па 48,5 милиона и лане 41,1 милион. За четири године минус је догурао до 175,7 милиона евра, више од 180.000 евра по сваком запосленом! Можда им зато сада нуде 60 пута мање отпремнине? Тешко је претпоставити да нико од званичника није знао како ствари заиста стоје. Тим пре се намеће питање на основу чега су замајавали раднике да не треба да брину за будућност?
Да ли је Вучић искрено веровао у скоро решење и 30. октобра 2016, када је, говорећи и о Азотари, рекао: „Наследили смо ђубре, тога морамо да будемо свесни“? Да ли је заиста мислио оно што је изговорио девет дана касније: „Ако завршимо посао са Кинезима за РТБ Бор, остају само ситне ствари, јер су МСК и Азотара мали проблеми за државу“?
Ако су стечајем решили мали проблем, хоће ли велики решити још једним обећањем да ће „ових дана“расписати тендер за РТБ? Зар министар Александар Антић није обећао да ће бити расписан у мају? Сећа ли се премијерка Ана Брнабић да је ММФ-у ономад обећала да ће држава то урадити до краја марта? Зар после тога није рекла да ће тендер бити расписан „до краја маја“, а потом „до краја јуна“?
Било како било, званичнике због Азотаре више не боли глава. Решили су проблем. И то пре Нове године. И мада се Вучић жалио да је Влада наследила „ђубре“, не може се оспорити чињеница да је Азотара последњи пут какву-такву добит од 166.000 евра исказала 2013. Од тада се губици мере десетинама милиона евра. Неко је, дакле, и претходне четири године правио ђубре. Не само минерално. И у количинама које није могла да поднесе ни фабрика ђубрива, пре тога већ ојађена за 25 милиона евра. Судски процес против 51 особе ни после пет година није окончан. Радницима је у међувремену „правоснажна“пресуда саопштена.
Ако је за Азотару стечај био неизбежан, шта ће бити са МСК? Када ће неко у Влади да схвати да је 2014, када није радио, МСК правио минус од осам милиона евра, а за три године откако ради губитак је премашио 50 милиона евра најпре 18, потом 28 и лане 4,8 милиона? Да је за четири године сваки запослени у просеку направио нето губитак од скоро 110.000 евра? Да ли би свестан ове рачунице Вучић поновио оно што је рекао 1. новембра 2015. године: „Као председник Владе срећан сам што могу данас са вама да поделим радост што МСК после толико година поново ради пуном снагом“? „МСК је наша будућност, а не наша прошлост“, истакао је Вучић, уз опаску да Влада не жали што је за МСК дала 600 милиона динара и да је уверен „да ће нам се ова инвестиција многоструко вратити“.
Има и оних који мисле да нам се ова инвестиција већ вратила. Као бумеранг. Само што ће цену за све, као и увек до сада, платити порески обвезници.
Иако је још 15. октобра 2014. тадашњи премијер рекао да очекује „да се до Нове године нађе решење за Азотару“, нико у јануару 2015, 2016, 2017. или 2018. ништа није питао. Или су сви чекали решење до Нове 2019, 2020, 2021... Док плата догура до 500 евра