Фузије целог света
ЕГЗИТ
Овогодишњим слоганом Freedom популарни фестивал реферише на своје почетке, кад можда није био толико популаран, али је заправо био много више од музичког фестивала, кад је био израз бунта младих кроз музику, кад је био симбол битке за слободу. И шта је од тог Егзита данас остало
Овогодишњим слоганом Freedom популарни фестивал реферише на своје почетке, кад можда није био толико популаран, али је заправо био много више од музичког фестивала, кад је био израз бунта младих кроз музику, кад је био симбол битке за слободу. И шта је од тог Егзита данас остало
Егзит фестивал је прошле године прославио пунолетство као Summer of Love у сећање на Woodstock, а ове се, под слоганом Freedom, осврнуо на сопствену историју и окупио скоро 200.000 људи, како кажу организатори. Било је лудо и незаборавно. Међутим, више од обарања рекорда посећености и такмичења са другим фестивалима
по броју звучних имена, Егзит ове године инсистира на својој оригиналној причи. Врло претенциозно, овогодишњим слоганом Freedom популарни фестивал реферише на своје почетке, кад можда није био толико популаран, али је заправо био много више од музичког фестивала, кад је био израз бунта младих кроз музику, кад је био
симбол битке за слободу. Али, шта је од тог Егзита данас остало?
У години кад поново носи титулу најбољег европског фестивала, када доводи звезде какве су Грејс Џоунс и Дејвид Гета, кад на хиљаде Британаца, али и фанова из целог света пристижу у Нови Сад јер је јефтино а кул… На крају, и кад цела прича има за циљ да
привуче што више људи из најразличитијих крајева света. Може ли Егзит данас оправдати репутацију фестивала који изражава став младих људи ове земље у односу на актуелну политику?
На први поглед – тешко, јер Егзит дефинитивно није оно што је био пре 18 и кусур година. А ни ми нисмо исти.
Размазили смо се, заборавили смо се. Мрштимо се на детаљно претресање на улазу, на све то обезбеђење. Нервирају нас сви ти превише опуштени странци са својим фестивалским навикама. Чини нам се превише компликованим плаћање картицама. Чини нам се претерано амбициозним испратити више од 15 стејџева где се нон-стоп нешто дешава. Чини нам се претерано комерцијализованим фестивал где на сваком ћошку имамо да купимо сувенире, храну, где нас нон-стоп салећу промотерке са специјалним акцијама, где се сви некако труде да освоје нашу пажњу… И онда кажемо, нећемо више на Егзит, не одговара нам програм, гужва је, није то више то… А ипак одемо. Зашто? Зато што је то наша прича од почетка, а притом је Егзит довољно порастао да доведе највећу поп звезду данашњице и најпопуларнијег ди-џеја на свету на исто место. Зато што су њихови наступи догађаји који се прижељкују, сањају, потајно ишчекују уз благи осећај да тако нешто не може да се догоди код нас. Е, Егзит из године у годину показује да може.
Цео Нови Сад живи другачијим ритмом током тих неколико дана. Сумрак је и даље најлепши с моста, уз познат мирис узбуђења, који се осећа широко око Петроварадинске тврђаве, и даље најневероватнијег места који један фестивал може да пожели.
Гужва пред капијама наговештава велико вече. Систем обезбеђења је детаљно разрађен, нема више ни провлачења, али ни момената где нема ко да реагује ако се нешто деси. Улазимо, пред нама се отвара вашарско шаренило, али осећамо се довољно слободно, довољно своји да му се препустимо. Успешно пролазимо промо-штандове, видимо да главни стејџеви изгледају спектакуларније него икада, са новим видео-бимовима и ефектима, али „стари дух“Егзита тражимо у другим стварима.
Дејвид Гета: Због његовог наступа, ноћима се скупљала снага
Упознајемо неке људе које вероватно никад не бисмо ни срели да се Егзит не дешава у Србији, чујемо невероватне приче, хватамо трендове и гледамо у будућност. С друге стране, срећемо неке људе које годинама нисмо видели, а заједно се присећамо првих издања Егзита на којима смо гинули и за сваки стејџ памтимо какав је некад био. Обрнемо круг кроз Explosive, Reggae и онај малецки Tunel stage, чисто због мистериозности и тог фантастичног призора где гомила младих флуоросцентним бојама исцртаних по телу плеше у истом ритму…
Одемо заједно на Fusion да чујемо нову наду регионалне сцене, а да после на брдашцету сумирамо утиске и проучимо мапу коју смо добили на улазу. Планирамо само да дочекамо то чувено свитање на Денс арени. Гледамо на сат кад ће Грејс Џоунс на Главној, јер то се не пропушта… А онда, изгубљени у маси са десетинама хиљада људи, гледамо ту жену како са својих 70 година мења екстравагантне костиме и врти хулахоп 20 минута, и изгледа и пева своје највеће хитове као да јој је последњи пут.
И то је тај „детаљ“који Егзит разрађује од самих почетака, кад смо ишчекивали да видимо КУД Идијоте и Дарка Рундека, надајући се да ћемо тиме испеглати лошу енергију минулих ратова. Кад смо се надали да ће бука с Петроварадина надгласати сирене. Кад смо стицали пријатељства за цео живот и потпуно се исто проводили уз много мање звезде. Али тад нисмо смели ни да замислимо оно чему смо присуствовали на протеклом Егзиту. Једна феноменална Грејс Џоунс је на сцену изашла после Бајаге и Инструктора, са пола сата кашњења, али зато је планирани концерт продужила за додатних 45 минута говорећи да не жели никад да оде са Егзита. Неколико пута се пресвлачила, поштено презнојила и приредила шоу који се памти заувек.
Због великог Дејвида Гете ноћима се скупљала снага, како би се одговорило на његове фузије тако да је наступ завршио уз: Егзите, волим те! Зиги Марли је донео дух реге револуције уз своје хитове и хитове свог оца, легендарног Боба Марлија. ЛП је стигла као нова ЛГБТ икона, а Lost on You је испратило хорско певање. Мигос су концерт посветили Офсету који није дошао јер му се родило дете. Френч Монтана је одао почаст преминулом ди-џеју Авицију уз Wake me up. Нина Кравиц се расплакала пред призором који ју је дочекао у свитање на Денс арени. Анастасија Кристенсен је изашла на сцену у дану кад јој је отац преминуо, јер је то за њу био, како је навела, „најважнији наступ у животу“… На толико нивоа је овогодишњи фестивал ушао у историју и вратио једну заборављену, запостављену, занемарену Србију макар на музичку мапу планете.
И баш у тим тренуцима Егзит доказује своју величину и свој смисао зацртан још ономад. Пред собом имамо имена светског калибра која дају све од себе да нас забаве, одушеве, фасцинирају. Нас, „размажену“публику Егзита. И у тим тренуцима схватамо да - победили смо, чује се наш глас. Освојили смо ту Егзитову слободу. Кроз њега јесмо постали део света, а и свет је постао део нас. Такав третман смо прижељкивали пре 18 година, зар не…