ДЕЛИЈА СА АНДРИЋЕВОГ ВЕНЦА
Политика и фудбал
Одурни концепт режима намерно превиђа најважнију ствар – свака назнака нормалности је ненормално опасни, клизави терен на коме се могу окончати њихове каријере
Није нека тајна да је Александар Вучић у младости био ватрени навијач Црвене звезде, да је висио на шипци на Северу, па и да је важио за жестоког момка. Ваљда, отуда и тај сентимент према хулиганима са трибина, ђаво би га знао. Само што је тих дана вођа Звездиних навијача био Аркан, који је командовао свима, шта и како ће се урлати и, што је још важније, којим тоналитетом. У међувремену, за ових тридесетак година много тога се променило - Аркан више није жив, нестала је земља која је породила јединог српског клупског шампиона Европе, а Вучић је постао вођа навијача, само је шипку заменио председничком фотељом.
Природно, сада слогане и децибеле навијачког хука одређује нови вођа. Аркан је, будимо поштени, био роба са ограниченим роком трајања, опасно је то што сада нови вођа има неограничену моћ да спушта и подиже реглере и то ни мање ни више него на јавном сервису који плаћају грађани Србије. Осетљиво ухо му је запарало то што су коментатори јавног сервиса са недопустивим вишком емоција коментарисали голове хрватске репрезентације на Светском првенству у Русији, поглавито на утакмици са Енглезима, па је једино подношљиво решење било да „придави“даљински. Ствари су постале озбиљне до те мере да је постојала оправдана бојазан да финални меч између Француске и Хрватске пратимо уз реквијем уместо да слушамо коментатора. Срећом по њих, схватили су да је спасоносно решење да нам објасне како Французи играју у тегет опреми, а Хрвати у традиционалним, за ову прилику пажљиво прекрајаним коцкастим кафанским столњацима. И да, у другом полувремену су Хрвати нападали с леве на десну страну.
Проблем је, међутим, то што није дозвољено коментаторима РТС-а јесте „менталном болеснику“Новаку Ђоковићу, како га је назвао један напредњачки посланик и вођин интимус. Малер, јебига, Владимир Ђукановић, тај носилац свих мудрости од кулинарства до астрономије „неместио се“само пар дана пре него што ће Ђоковић освојити Вимблдон. Срећа за Ђуку да је тако добар с вођом навијача па је само добио благи укор, уместо да негде мало одмори главу гледајући у зеленило.
Може бити и да се вођа навијача опсетио давнашњег младалачког сна о граници Карлобаг-Огулин-Карловац-Вировитица, који би - само да се остварио - Луку Модрића, рођеног Задранина и најбољег играча Светског првенства, чисто по географској линији, а богами и командној, сврстао у српски тим. Па би Вучић уместо хрватске председнице био у позицији да буде у мокрој мајици, да Путина, без кишобрана разуме се, још једном слаже да је циљ Србије војна неутралност, да Макрону објасни како Срби и даље воле Француску онако како је она волела њих, иако нам је овај поручио да се скоро не надамо Европској унији па макар и без референдума, указом и потписом председника, ургентно признали Косово. Чудо једно, колико за вођу навијача може да буде фрустрирајуће када његовом тиму пређе у навику да губи. Опет, није да нема бољих играча на клупи за резерве, проблем је што им није менаџер, па не може да се уграђује.
Има ту још једна интересантна ствар. Кад нас је оно косовски Албанац Ђердан Шаћири, који игра за Швајцарску, послао кући голом у задњем минуту, уз гест који је симболизовао албанског орла, вођа навијача нам је поручио, додуше са неуобичајено спуштеним реглером, „да је поносан на грађане, јер је наша нација била уједињена у тузи и тешко да смо икада били тужнији“. „Али никога нисмо вређали и били смо тужни зато што волимо своју земљу, а не што мрзимо некога другог“, закључио је вођа. Боже, да ли је он икада чуо, рецимо, за погром над Србима 2004? Питање гласи: да ли нас то први навијач Србије припрема за информацију да је у Бриселу још давно изгубио меч или увреде чува само за сопствене грађане које је више пута називао олошем и кретенима.
Можда би сва ова патологија која плави јавни простор у Србији неком и била забавна да није толико некрофилна и јасно нас подсећа ко су они и како пролазе сви они који имају нешто против њихових старлета – политичких и оних дугих, против тајних уговора и јавне перионице пара, сумњивих инвеститора, дигитализације септичких јама, бестијалне пљачке лажних доктора наука, кичерајских фонтана и дословно буразерске економије. Та малигна плиткоћа вучићевске хистерије само је врх деценијама преузиманог наратива о Србији као великој и моћној балканској Пруској. Видели смо како се то завршило и то не само на фудбалском терену. Овај одурни концепт намерно превиђа најважнију ствар – свака назнака нормалности је
ненормално опасни, клизави терен на коме могу окончати њихове каријере. Не пара им уши то што се отац четворо деце убио због дуга за струју од 11.000 динара, што је сваки четврти грађанин Србије сиромашан, што су код нас социјалне разлике највеће у Европи, што свештеници дилују дрогу, а владике се чупају за браде, што неки министри у најави имају деценије загарантоване робије због бесрамне пљачке, што млади и образовани беже из земље. Не смета им ни рат нарко-картела на улицама Београда. Али је зато неподношљиво чути да коментатор РТС-а каже да Хрватска игра одлично.
У чему је проблем рећи да Хрвати играју боље фудбал? Срби играју боље тенис и кошарку. Па, шта? На крају крајева, нисмо чули ко ће одговарати за то што наши млади фудбалери, који су пре пет година били прваци Европе, а пре само три године и шампиони света, уз пар изузетака, углавном нису ни туристички видели Русију. А све то због чињенице да су их партијски бумбари којих се онолико запатило по клубовима, а који би да је икакве правде требало да гледају само комад неба, продали будзашто пре него што су стигли да се формирају и као личности и као спортисти. За смешне паре и озбиљне провизије. Уосталом, зар нас вођа свих навијача није рекламирао као земљу јефтине радне снаге? Па што би онда фудбалери били изузетак? Овако,
испало је да је највећи успех српског репрезентативног фудбала пораз Хрватске у финалу. А да је било мало више памети и мало мање лоповлука сад би Вучић био Колинда. Коцкасти, пардон карирани сако већ има.
Шта то практично значи? То, како наводи портал Индекс, значи да је хрватска председница у светским медијима помињана чак 25 одсто више него Лука Модрић, најбољи играч Мундијала. То, такође, значи да се за Хрватску сазнало у и најзабитијем кутку света и да би политички гледано њен утицај у Европи могао и те како порасти, али да би могла и економски да профитира. Хоће ли Хрватска све ово капитализовати остаје за упит, али ван сваке сумње је да би нашем вођи овакав маркетинг „сео ко кец на десетку“. Посебно у тренутку када намерава да пита грађане шта да ради с Косовом. Па што их ништа није питао када им је смањивао плате и пензије?
Напослетку, није да ни Хрватска није имала своје моменте са испадима једног од кључних играча Домагоја Виде и помоћног тренера Огњена Вукојевића. Овај други је ургентно послат кући због провоцирања Русије, а Види се уз извињење прогледало кроз прсте. Или са Томпсоном у аутобусу са хрватским фудбалерима. Ако мисле да је то нормално, онда ништа. Свеједно, колумниста лондонског Гардијана Александар Холига наводи да је Хрватска пропустила да се на конто фудбала позиционира као озбиљна држава још пре двадесет година када је на Мундијалу у Француској била трећа. Сада су добили другу шансу, исправно закључује Холига.
Што се нас тиче, та шанса се бар за сада не назире. Можда, ако једна нова генерација рођена крајем прошлог или почетком овог миленијума, лишена свих илузија, схвати да фудбал није највернија симулација рата, већ само игра у којој је сврха лепота по себи. А резултат некад дође, а некад не. Уосталом, питајте Бразилце, они о томе знају највише.
Чудо колико за вођу навијача може да буде фрустрирајуће када његовом тиму пређе у навику да губи. На клупи за резерве има бољих играча, само им он није менаџер, па не може да се уграђује