КЉУЧ - НЕ КЉУЧНЕ РЕЧИ
Милан Антонијевић
Цивилно друштво уједињено је у захтевима да се заробљене државе Западног Балкана врате на изворне вредности, на поделу власти, независно судство и високе стандарде ЕУ, али и у одлучности да тражи од влада да одрже своја обећања
Берлински процес можемо схватити као покушај водећих ЕУ земаља да се поиграју Западним Балканом, али и као озбиљан напор да се том региону понуди могућност да за почетак изједначи позиције са земљама које су пре десетак година ушле у ЕУ, а потом и са другим чланицама ЕУ.
Након повратка из Лондона остаје нам да осветлимо и посебан део самита који је овог пута у Лондону имао велику подршку Форин офиса. На Форуму цивилног друштва и младих пред нама је било шест министара спољних послова који су представљали своје земље као кандидате за чланство у ЕУ, са различитим брзинама испуњавања обавеза, док су представници цивилног друштва имали прилику да два сата пропитују оне који осим спољних послова, имају дужност да појасне и друге делове политике влада у којима седе.
Тако су организације цивилног друштва наметнуле разговор о заробљеним државама Западног Балкана, где је политика, тј. политичке странке, конзумирала све друге друштвене процесе. Одговори министара нису били довољно јасни, али су показали да су све државе у истој позицији, једнако лошој. Оно што се издвајало је засигурно став Македоније, као земље која је недавно направила заокрет у порукама које шаље, а ефекте тог заокрета очекујемо и у пракси.
Дачићево помињање Пољске, у којој ће наредне године бити одржан
шести самит, као земље која се удаљава од владавине права и других европских вредности, далеко се чуло, али се не сме користити као изговор за оно што се дешава у Београду. Иронија ту заиста нема шта да тражи.
Други део, који је с правом наметнут као тема, јесте стање у медијима у овим државама, а одговори такође нису били нити јасни, нити су показали разумевање и вољу да се нешто промени.
Уколико све проблеме гурамо под тепих, па макар то био и велики тепих шест земаља, доћи ће нам то на наплату.
Оно што је добро јесте што се оголило да ниједна земља, осим Македоније, у тренутном стању медија не види проблем. Некада је слепило изазивала мржња, а данас стање у медијима, тако да ипак јесмо напредовали као регион. Оно што је остало као јасна порука јесте да је цивилно друштво уједињено у захтевима да се заробљене државе Западног Балкана врате на изворне вредности, на поделу власти, независно судство и да не набрајам све високе стандарде ЕУ, имамо их и у нашем Уставу.
Два питања која сам поставио министрима током дијалога су се односила на изазивање нестабилности у региону кроз медије, уз помињање могућих сукоба, ратова, изазивања панике, а по томе Србија предњачи. Верујем да су то и читаоци НИН-а приметили, уколико су пратили таблоидне медије који подржавају Владу. То није нешто што било која влада сме себи да дозволи, нарочито након овако срдачних сусрета са својим суседима, осмеха, али и разумевања да су сви у лошој позицији, ван фокуса Европске уније, тј. њихових земаља чланица.
Моје друго питање се односило на добросуседске односе и на упадљиво ћутање Србије након договора Скопља и Атине о имену Северна Македонија. Одговор који смо у Лондону добили од министра Дачића је био директан и први пут смо чули да Србија подржава сваки договор и да то види као добар процес и нешто што доприноси стабилности. Изостало је јавно руковање које сам тражио између два министра спољних послова, али тог руковања није мањкало на другим деловима самита у Лондону.
Још неколико кључних речи за напредак Балкана изречено је на самиту, од владавине права, преко помирења, где је велики допринос дао сусрет који је организован уз подршку принца Чарлса, који је посетио регион и искрено се заинтересовао за питања несталих током сукоба, болне тачке у свим земљама нашег региона.
Морам унети и лични део, а то је да сам имао прилику током разговора да принцу Чарлсу уручим и универзални знак људских права, симбол који су пре пет година Уједињене нације одабрале као званичан лого људских права, а који је израдио наш дизајнер Предраг Стакић.
Остаје питање како извести закључке са овог самите, како доћи до новог појма суштине?
Уколико се све о чему се договарало у Лондону не пренесе у потпуности онима који веома тешко живе у градовима нашег региона, пропустиће се шанса да државе стану иза речи, а то је оно што Европу чини стабилном. Неопходно је да се цивилно друштво Западног Балкана удружи и да заједно тражи од влада да одрже своја обећања, као и испуњење задатака које преузимају.
Сарадња на питањима безбедности, повезивања младих, изградња инфраструктуре могу заиста обезбедити напредак, а то су поруке целог Берлинског процеса.
Да поједноставимо, две ствари које Балкан нема јесу време и могућност да падне у сукобе, а томе доприносе овакви сусрети. Потребан нам је кључ, а не кључне речи.