ЗАШТО САМ СТВАРНО ПОБЕГАО ИЗ СРБИЈЕ
Радован Јелашић
О Тадићу, Цветковићу, Динкићу, Вучићу, Орбану, Јоргованки Табаковић и политичарима који су притискали НБС и лобирали за тајкуне. Не бих преживео да сам 2008. забранио кредите у „швајцарцима“. Неки министри у Цветковићевој влади гледали су ме као Марсовца. Пристојно сам зарадио на јаком динару
Из Србије је побегао главом без обзира, али од „швајцараца“не може. Испред његове куће у Будимпешти још протестују грађани, који су се у францима задужили много пре него што је дошао за председника Управног и Извршног одбора Ерсте банке у Мађарској, баш док је упозоравао грађане Србије да се не „коцкају“са кредитима везаним за швајцарску валуту. На пола другог мандата, 23. марта 2010. поднео је оставку на место гувернера НБС. Иако ју је образложио „личним разлозима“, многи и данас мисле да је Радован Јелашић нешто прећутао. Његов наследник Дејан Шошкић није издржао ни две године. За разлику од њих, Јоргованка Табаковић управо „гура“други шестодишњи мандат. Случај је хтео да 2. августа 2012, када је Шошкић поднео оставку, средњи курс евра буде 118,3 динара. Половином јула динар је јачи него пре шест година! Зато и разговор са Јелашићем, који врло ретко даје интервјуе, почињемо питањем да ли је веровао да је тако нешто уопште могуће?
„Не само да сам мислио да се тако нешто може десити, већ сам и играо на ту карту“, загонетно одговара бивши гувернер за НИН.
Нисам знао да сте коцкар. Шта под тим подразумевате?
Био сам сигуран да ће Јоргованка Табаковић наставити да води политику јаког динара. Зато сам део уштеђевине уложио у динарске хартије од вредности, уз камату од 9,75 одсто. То се и те како исплатило, јер је зарада у еврима била већа од 10 одсто годишње. Признаћете да је то прилично добар принос.
Да ли је политика јаког динара, осим за вас, била добра за још неког?
О другима више не треба да размишљам, о томе би требало да брине НБС. Ја сам добро прошао, јер сам схватио да, независно од тога шта се дешава у свету, НБС држи релативно високу референтну каматну стопу. То је значило да ће динар остати релативно јак. И други су могли то да претпоставе.
Стране банке и фондови гомиле евра мењају у динаре, које потом позајмљују држави. Зато домаћа валута јача. Шта ће бити када процене да је „игранка“готова и кад почну да износе девизе?
За то служе девизне резерве, а оне су веће од 10 милијарди евра. Сваки унос девиза у земљу значи даље јачање динара. У међувремену, српске хартије од вредности више нису толико атрактивне јер камата није девет-десет одсто као раније.
А и камата на долар полако расте, ускоро ће и на евро...
То у многоме зависи и од тога ко ће бити нови председник Европске централне банке. Марио Драги одлази крајем 2019, а сменом на челу ЕЦБ ће се, искрено се надам, вероватно променити и став о каматним стопама. Многи већ сматрају да није фер према штедишама што је инфлација већ неколико година виша од каматне стопе, што иде у прилог само дужницима.
Да ли сте до пре једне деценије могли да сањате да ће доћи време када ће банке клијентима наплаћивати и то што код њих држе новац?
Однедавно свако правно лице које положи депозит већи од милион евра у Ерсте банку у Мађарској мора да плати камату. Не да бисмо кажњавали клијенте, већ зато што не знамо шта да радимо са еврима. Но, то ће се врло брзо променити.
НБС је у последњих неколико година смањила референтну каматну стопу са 11,75 на три одсто, значи ли то да је време јаког динара иза нас?
И тих три одсто је још увек убедљиво највиша каматна стопа у региону.
Шта то значи за привреду, за грађане, за државу?
Добро је што сви могу да рачунају на стабилност курса, а лоше је што су због релативно још увек високих камата динарски кредити мање конкурентни. Зато се многи и даље задужују у еврима, јер је камата нижа него за динаре. Нажалост, не може и јаре и паре.
Јак динар одговара свим девизним дужницима, па и држави, јер што евро и долар мање вреде, то је мањи и јавни дуг. Има ли бар неко коме то не одговара?
Уместо одговора навешћу пример Мађарске. Тамо се ишло потпуно другим путем са циљем да се елиминишу сви девизни кредити. Али, то је могуће само ако уз ниску инфлацију централна банка обори и референтну каматну стопу. Само тако кредит у локалној валути може бити
конкурентан зајму у еврима. Кључно питање је у којој мери ће се у Србији смањење инфлације и каматне стопе искористити да се повећа и обим динарских кредита. А што је већа улога динара, већи је и маневарски простор за монетарну политику НБС. Ништа лепше за гувернера од јаког динара, јер се тако лакше смањује инфлација и јавни дуг, расте БДП, расту плате у еврима, пада цена бензина... Још ако и Влада води рестриктивну фискалну политику, а уз све то имате и подршку ММФ-а, динар аутоматски јача и заиста је милина бити гувернер. Звучи ми као моје лично искуство од 2004. до 2008! Прави изазов је када наиђе криза и упита вас да ли сте створили довољно резерви у виду већег степена динаризације, висине девизних резерви, који део јавног дуга је у динарима а који у еврима или доларима, да ли власници могу сами да докапитализују банке ако затреба...
Док сте ви зарађивали на јаком динару, многи су изгубили, јер је евро пао са 124 на 118 динара, а још увек је више од 90 одсто штедње у Србији у еврима?
Много лакше је убедити стране инвеститоре, укључујући сада и мене, да улажу у динарске хартије од вредности него људе који су се због динара неколико пута опекли у последњих 30 година и којима се штедња у динарима обила о главу.
Да ли сте сањали да динар за 12 месеци може да ојача према водећим валутама од пет до чак 15 одсто, да практично буде најјача валута на свету?
Динар је релативно јачао и у оним лепим временима, пре кризе, 2006. и 2007, када смо имали нето прилив директних страних инвестиција већи од 2,5 милијарди евра, буџет био у суфициту, а јавни дуг испод 30 одсто БДП-а.
Власт се хвали да су стране инвестиције у Србију веће него у све остале земље региона заједно, а по уделу укупних инвестиција у БДП-у од само 18 одсто од Србије је лошија само БиХ. Како гледате на то?
То је заиста лепа вест пре свега ако стране инвестиције иду у производњу, запошљавају нове људе и стварају додатну вредност која се после тога извози. За време кризе највише се „штедело“
Био сам сигуран да ће Јоргованка Табаковић наставити да води политику јаког динара и део уштеђевине уложио сам у динарске хартије од вредности. То се и те како исплатило, јер је зарада у еврима била већа од 10 одсто годишње
на инвестицијама из буџета, што је на дуги рок поражавајуће.
Као гувернер сте имали потпуно други проблем, јер је НБС затрпавала рупе које је Влада копала неодговорном фискалном политиком?
Као јуче сећам се да у јеку највеће економске кризе после Другог светског рата, нова, тек формирана влада креће са повећањем пензија од 10 одсто, да би неки министри тврдили, да не помињем имена, да је „криза наша шанса“.
Зашто не помињете имена, па зна се да су то говорили Динкић, Ђелић...
Када сам их упитао одакле вам паре за то, гледали су ме као Марсовца. Па то је, кажу, део коалиционог уговора!? Е, зато је јавни дуг од 27 одсто БДП-а брзо експлодирао. А заузврат није било развоја и нових инвестиција, јер су све паре ишле у потрошњу. Грађани и данас плаћају рачун за све што се радило од 2008. до 2012.
Влада вам је, због растућег минуса у државној каси, који је 2009. догурао до милијарду евра, била највећи непријатељ. Зашто је због тога глава више болела гувернера него министра финансија?
За гувернера нема ништа лепше него да има „пријатељску“владу, која га подржава и не води политику ја у клин, ти у плочу. Велики део буџетског дефицита није отишао у инвестиције, а када држава одлучи да части све - да повећа пензије, да подстакне потрошњу - веома је тешко водити рестриктивну монетарну политику. Парадоксално је да све оно што држава на тај начин додатно убаци у систем НБС мора да „неутралише“и да дебело плати да тај вишак повуче из оптицаја. У то време држава није емитовала никакве хартије од вредности и НБС је једина стерилисала вишак новца по врло високим каматним стопама. То кошта, али је био једини начин да се одржи каква-таква стабилност. И када сам то урадио, јер други нико није хтео, онда сви прстом упру у мене – аха, ево ко је крив што је НБС направила губитак. Па да, најлакше је тако. Прво ме натерају да урадим нешто зато што је то законска обавеза НБС, а после ме критикују да сам неспособан. А никог није брига што у таквој позицији није било шансе да НБС не направи губитак. Е сада знате још један од разлога зашто сам одлучио да поднесем оставку.
Јесте ли заборавили да је један од највећих критичара била Јоргованка Табаковић?
Како то да заборавим? Мој мандат се завршио тако што је у Скупштину прослеђен предлог за измене Закона о НБС, а она је била једини посланик који је од почетка до краја расправе провео у скупштинској сали. И добро се сећам да нико више од ње није дискутовао. Био сам највише критикован за прејак динар, високу референтну каматну стопу, итд...
У јеку највеће економске кризе нова влада креће са повећањем пензија од 10 одсто. Када сам упитао одакле паре за то, гледали су ме као Марсовца. Па то је, кажу, део коалиционог уговора!? Грађани Србије и данас плаћају рачун за то
Ипак, нисте оставку поднели због критика опозиције. Колико је на то утицало неслагање са Борисом Тадићем, Мирком Цветковићем, Млађаном Динкићем?
Био сам врло фрустриран. НБС због неодговорне политике Владе ништа није могла да уради, као гувернер имао сам све мањи степен независности, штавише тражили су да се и плате смање у НБС за две трећине, да би онда ти исти говорили, ма то је само шала, нећеш ваљда због тога да под-
носиш оставку... После тога није ми било уопште лако, јер бивши централни банкари са Западног Балкана имају само три алтернативе – или одмах иду у пензију, или се баве нечим што нема никакве везе са банкарством, или беже у неку другу државу, јер у сопственој земљи обично не може да се запосли ни у једној банци. Зато сам и данас захвалан Ерсте банци што ми је дала шансу, ухватио сам последњи воз да се вратим у комерцијално банкарство, а имао сам и луду срећу да, уз Србију, имам и једну резервну државу што ми је дало независност у послу.
Пре три године рекли сте да бисте Александру Вучићу честитали што је имао храбрости да смањи плате и пензије и да је то морало да се уради неколико година раније. Како вам све то изгледа са ове временске дистанце?
И надаље мислим да је Вучић донео много храбрих одлука важних за фискалну консолидацију. Време је показало да је био на добром путу, а то му уопште није смањило популарност. И гле чуда, успео је то да уради са ПУПС-ом, са истом странком, која је 2008. условила коалицију са ДС-ом повећањем пензија за 10 одсто. То значи да се све може урадити, кад се хоће. Сада је само питање да ли ће суфицит или смањени дефицит бити искоришћен да се повећају јавне инвестиције, поготово у инфраструктуру, јер је Србији то преко потребно.
Како вам онда звуче Вучићеве најаве да ће пре краја ове године значајно повећати пензије и плате док БДП тешко може да реално порасте за више од четири одсто?
Са повећањем треба бити много обазрив, чак и ако има простора за то. Мислим да је Србији највећи проблем наплата пореза, и то пре свега на доходак и ПДВ-а. Ја бих пре свега везао повећање пензија за буџетске приходе, а не за раст БДП-а.
Пре више од деценије критиковали сте Владу што није реформисала јавна предузећа, а тај посао ни до данас није завршен. Зашто је лакше смањити плате и пензије него реформисати јавна предузећа?
Очито је пракса показала да је то теже. И пре 15 година, док је мисију ММФ-а предводила Пирита Сорса, причали смо о реформи јавних предузећа. Сећам се и парола неких странака – деполитизација, професионализација... И шта је од тога било? Појео вук магарца! И ником ништа. Нажалост, ово заиста морам да нагласим, изгледа да је једино решење за тај проблем – приватизација. Тужно је, али се показало да држава не може да нађе, поштено плати добар, професионални и независни менаџмент, који од јавних предузећа може да направи успешне фирме. Већина добрих менаџара бежи од државе као ђаво од крста.
Како је држава себи дозволила да у уговор са ЕБРД-ом угради неповољну одредбу да ће, ако Комерцијална банка не буде приватизована, она од страних акционара откупити њихов удео за око 250 милиона евра?
Држава, ЕБРД и још неке међународне финансијске институције 14 година управљале су Комерцијаланом банком, значи имали су пуних 14 година да то питање реше, да приватизују банку! Шта се до сада чекало? Зашто је свакој влади сваки пут уместо приватизације било важније да у Комерцијалну банку упумпа још новца из буџета? Зашто је свака влада веровала да та банка вреди све више и више? А како се у међувремену њоме управљало? Зато није проблем у тој „пут“опцији, већ у томе што за 14 година нешто друго није урађено. И данас у Србији има банака чија је тржишна вредност већа од књиговодствене. Зато је право питање шта су све ове године радили држава, као већински, и међународне финансијске институције као мањински али значајан акционар.
С обзиром да сте већ скоро две године у Надзорном одбору Грчког финансијског стабилизационог фонда, који управља државним уделом четири највеће грчке банке, сигурно пратите и шта се збива у српском банкарству?
Живот се поиграо са мном - једном сам као запослени у НБС надгледао продају Војвођанске банке Националној банци Грчке, а 13 година касније био сам задужен за продају те исте банке мађарском ОТП-у, који је хтео да је купи још 2004. Ту намеру ОТП-а српски политичари тада нису подржали.
У ком смислу тадашња политика то није подржала?
Те 2004. посао НБС био је искључиво да направи ужу листу, а онда је држава сама одлучивала коме ће од оних који испуњавају услове продати неку од банака. И добро се сећам да је то био једини случај да су одлуку о купцу политичари донели не водећи искључиво рачуна о томе ко је понудио највећу цену, него су узели у обзир и неке друге аспекте, да се ради о највећој банци Војводине, ко су већински власници ОТП банке, Али, ето, ОТП је чекао и после 14 година је, ипак, купио Војвођанску банку.
Гле чуда, Вучић је фискалну консолидацију спровео са ПУПС-ом, са истом странком која је 2008. условила коалицију са ДС-ом повећањем пензија за 10 одсто. То значи да се све може урадити, кад се хоће
И ви сигурно знате да је пре неколико година ОТП хтео да се повуче из Србије, а сада се, после куповине Војвођанске, прича да је заинтересован и за Сосијете женерал банку. Шта се то променило?
То они сигурно много боље знају. Ерсте у Мађарској је само за мојих 7 година купила три портфеља банака, али сваки искључиво на тендеру. Искрено се надам да ће се и у Србији банке продавати преко тендера, укључујући и евентуалну продају Сосијете, а не испод жита. Не може Ерсте група да се јави као потенцијалан купац ако нема јавне продаје. А ја сам сигуран да ће на томе инсистирати и НБС, јер њен циљ није да максимизира продајну цену него да ојача банкарски сектор, у чему Ерсте банка у Србији сигурно предњачи. Банке се продају онако како то локалне власти одређују, а не онако како то тржиште налаже. Склоност ка балканизацији је огромна, а наш циљ је европеизација, зар не? Овде, нажалост, свако још може да ради шта му се прохте.
Може ли се бар део разлога приписати и добрим односима председника Србије Вучића и мађарског премијера Виктора Орбана?
Из искуства знам да у оваквим трансакцијама политика игра значајну улогу. Захваљујући врло добрим односима две земље који се у великој мери базирају на сличним идеологијама и уверењима оба премијера, то много помаже. Као Србин из Мађарске, чији деда је пре 70 година скоро шест година седео у мађарским затворима, ја само поздрављам чињеницу да се реновирају српске цркве и обнављају наше школе у Мађарској, што јесте један опипљиви доказ добре сарадње.
Да ли вас је изненадила вест да се недавно држава задужила за 40 милиона евра за реструктурирање Поштанске штедионице?
У Поштанску се још од 2001. убацује све и свашта, преузела је депозите и потраживања неколико пропалих банака, које су пореске обвезнике коштале на стотине милиона евра. Докапитализација је најбољи доказ у којој мери је цена била реална - ако је нешто купљено испод тржишне цене онда што „није плаћено на мосту има да са се плати на ћуприји“. За НБС је докапитализација банака у државном власништву увек била ноћна мора али и преко потребна.
Многи још не могу да вам опросте гашење четири велике државне банке, 2002. Како гледате на оптужбе да сте то намерно урадили да бисте широм отворили врата страним банкама?
Још и данас сви имају супер приче о фићи и стојадину, али купују фолксвагене и опеле. Очито их, да се мало нашалим, нисам довољно добро почистио, јер су неке друге државне прилично ојачале. Зар су критичари заборавили да су 2001. запослени у тим банкама људима у редовима говорили – нема пара, а ови питали - а када ће бити? Те банке су имале огромна потраживања, али од пропалих предузећа највећи део тог новца никада није наплаћен. Да их тада нисмо затворили, никада наши грађани не би приликом замене немачких марака у банке положили више од милијарду евра. Тим новцем грађани су, много више од ММФ-а, Светске банке, ЕБРД и ЕИБ, покренули српску економију, јер је то био почетни ресурс банкама за нове кредите привреди. И ја бих волео да је то могло другачије да се заврши. Али није. Уосталом, погледајте Словенију. Ево и код њих је то дошло на ред иако су ми годинама држали предавање о тобоже успешном словеначком моделу и НЛБ банци.
Иако сте упозоравали грађане да се не задужују у „швајцарцима“, некима сте главни кривац што те кредите нисте забранили. Како гледате на то?
Лако је бити генерал после битке, али сумњам да бих преживео да сам 2008, 2009. или 2010. забранио те кредите.
Мислите да би се бунили што сте им онемогућили да се „јефтиније“задужују?
Баш тако. Не заборавите да је то било време пре кризе, да је због великог прилива девиза, „швајцарац“прилично ослабио према динару и многи су се питали о чему, бре, овај гувернер прича када ем динар јача, ем је камата на франак много мања него на евро, о динару и да не причамо. Људи су мислили да су пронашли perpetuum mobile. И неки министри и политичари су се свим силама залагали за ту врсту кредита, отворено су позивали људе да се слободно задужују. А гледајте сад апсурд, пре пар недеља људи који су се задужили у тој валути протестовали су пред мојом кућом у Будимпешти, као да сам их ја наговорио да узму кредит у „швајцарцима“.
Ко је протестовао?
Незадовољни клијенти Ерсте банке у Мађарској, која је сама одобрила 4,5 пута више таквих кредита од свих банака у Србији заједно. Па шта сам им ја крив? У време кад су се они задуживали нисам ни био у Мађарској. А и да сам био, у животу нисам одобрио ниједан кредит у тој валути.
Откуд сад протести у Мађарској? Зар тај проблем тамо није решен?
Неки грађани нису задовољни иако је „само“терет ретроактивног дизања каматних стопа, разлике куповног и продајног курса приликом пуштања кредита и месечних рата као и део курсних разлика стављен на терет банака, него сматрају да би банке требало да преузму и комплетну разлику између курса када је кредит одобрен и сада.
Знају ли они да би дужници у Србији волели да им се проблем реши као у Мађарској?
Сваком је свој крст који носи најтежи. У Мађарској се ти кредити никада не би могли претворити у форинте да камата на локалну валуту није била на историјском минимуму и да централна банка није располагала девизним резервама које су јој омогућиле да без проблема конвертује све те кредите. Знам да би дужници у Србији хтели да им се кредити претворе у динаре или евре по курсу који је важио у тренутку узимања кредита, али у том случају би кредит требало да се прерачуна по каматним стопама које су тада важиле за те валуте. Не може конверзија по курсу који је тада важио, а да остане камата на „швајцарце“. Или једно, или друго. И да поновим оно што сам причао и пре 10 година – кредити у „швајцарцима“су за Швајцарце, у еврима су за грађане еврозоне, а у динарима за грађане Србије. То је права слика како земље тако и њене привреде. Друга је ствар како се некоме та слика свиђа или пак не.
Са повећањем плата и пензија треба бити много обазрив, чак и ако има простора за то. Сада је кључно питање да ли ће суфицит бити искоришћен да се повећају јавне инвестиције, јер је Србији то преко потребно
Али у то време нико није одобравао стамбене кредите у динарима?
Било их је, само су били много, много скупљи. Зато и данас свако ко се задужује треба три пута да размисли да ли је боље да се задужи у „скупљим“динарима, или у еврима, поготово сада када је евро 118 динара, јер такав „јефтинији“девизни кредит, са нижом каматном стопом, може на крају много да кошта.
Инфлација у Србији још од гувернера Драгослава Аврамовића, популарног „деда Аврама“, није била овако ниска. Шта је томе више допринело, монетарна политика НБС или Европске централне банке и америчких Федералних резерви?
Све заједно. Сигурно су томе допринели и програм са ММФ-ом и рестриктивна фискална политика Владе, чији су део биле и мере штедње. Томе су погодовале и доскора ниске цене нафте и деривата, али и рекордно ниски трошкови задуживања држава. Управо сам добио понуду од моје банке из Србије да купим државне хартије у еврима на рок од две године, уз камату мању од један одсто годишње! Одлично за државу (дужника) али много мало за повериоца (мене). Надам се да ће овако повољну ситуацију искористити и држава Србија, да ће рефинансирати бар део дуга на који плаћа много веће камате. Тим пре што период ниских камата неће још дуго трајати. Додатни проблем је што је девизном ризику у највећој мери изложена управо држава Србија! И тиме је парадокс још већи, јер како она може да саветује грађанима у којој валути да се задужују, ако је сама највише изложена девизном ризику. Наравно да задуживање у динарима кошта више него у еврима, али независност увек нешто кошта. Примера ради, структура јавног дуга Мађарске се коренито променила за последњих осам година, удео дуга у форинтама повећао се са 50 на близу 80 одсто. Одлука ЕЦБ да више не купује државне хартије од вредности представља поуздан сигнал да ће камате, ако дође до њиховог померања, сигурно ићи навише, а не наниже. Шта ће виша камата значити за буџете Италије, Шпаније, Грчке, али и Србије? Због јефтиног новца многи су последњих година себе гледали у кривом огледалу. Нису то време искористили да заврше структурне реформе и зато не искључујем могућност неке нове кризе када камате почну да расту.
Како као неко ко је тајкуне натерао да смање удео у домаћим банкама испод пет одсто гледате на то што српски бизнисмени сада купују стране банке?
И даље мислим да је боље да су власници банака институције које располажу са довољно новца, ако се једног дана, злу не требало, укаже потреба да се повећа капитал. Није, дакле, битно само ко данас плаћа више, већ ако сутра дође криза, као што је дошла 2008, да ли власник има довољно новца да сам докапитализује банку за 100, 200 или 300 милиона евра. Баш зато, док сам био гувернер, Србија ни евро пореских обвезника није потрошила за спасавање банака. У недостатку иностраних инвестора остају домаћи и држава као потенцијални власници. Овде је питање мере кључно, да ли им треба дати сагласност да буду власници у системски кључним банкама, где ће држава, ако зашкрипи, морати да ускочи.
Неки од њих су на невиђено нудили и много новца да купе вашу кућу...
Србија је и данас пуна назовибизнисмена који су остали дужни целом банкарском сектору и још се тиме хвале. Већина пословних људи додуше никоме ништа није дужна, јер умеју да раде и ту би Србија требало да се угледа на Мађарску, у којој је одавно направљен договор локалних политичара и бизнисмена, јер су схватили да једни без других не могу. У Србији и данас на пословне људе гледају као на народног непријатеља. Стратегија развоја мора да се базира на тим људима, а не искључиво на томе да ли ће једном доћи Мерцедес или Ауди. Било би, наравно, добро да дођу, али на томе не може да се базира дугорочни, одрживи развој.
Кад сте већ поменули пословне људе који свима дугују, да ли је у ваше време било могуће да се нека фирма задужи у 28 различитих банака и да нико не реагује док та фирма не оде у стечај?
Не желим да се подсећам да су и у моје време поједини политичари активно лобирали, штавише долазили су у НБС за те пословне људе, на пример за Богићевића, а они су касније завили у црно цео банкарски сектор и пореске обвезнике. Мој проблем је што неке ствари не могу да заборавим. И то је био један од разлога за моју оставку. Данас је клијент Ерсте банке у Мађарској фирма Јаспластик, у којој ради 10 бивших радника фабрике акумулатора Блек хорс из Сомбора. Није проблем у људима него у власницима, јер то што не функционише код Богићевића очито одлично функционише у Мађарској. Е па и због тога људи одлазе трбухом за крухом.