Друштво ухваћено у клопку
ЂОРЂЕ ПАВИЋЕВИЋ
Сви проблеми су решиви ако уђете у одређену странку и одрекнете се личног интегритета. Зато су из ове перспективе сви грађани или зависници од политике, попут наркомана, или отпадници плаћеници, џабалебароши, лопови и сецикесе
Кад власт позната по куповини времена најави референдум о договору с Приштином, док њени медији, истовремено, инсистирају на хушкачкој реторици, све делује логично: да је расплет на помолу, да се тражи алиби за његово избегавање, али и да се у целој халабуци крије намера за расписивање ванредних парламентарних избора, пре евентуалног опоравка опозиције. Зато разговор са Ђорђем Павићевићем, професором Факултета политичких наука и једним од аутора књиге Дисциплиновање демократије почињемо питањем да ли је основана сумња о куповини времена или су у току озбиљне припреме за решавање косовског чвора?
„Најаве референдума нису нешто што је само по себи необично, јер ако се решава крупан проблем, онда је природно да се иде на референдум. И у Уставу стоји да ће се суштинска аутономија Косова решити законом који се доноси по процедури промене Устава, што значи да је потребна двотрећинска већина у парламенту и могући референдум. Сада изгледа као да се тестира терен, али свакако да није реч само о реторици, нека решења су у игри. По ономе што се зна, сада је најважније питање Статут ЗСО – то је оно што може да се представи као добитак, и у том случају власт има са чим да иде на референдум. У случају неповољног расплета, референдум је свакако згодан начин да се направи одступница“, каже Павићевић.
Ако Вучић унапред оптужује опозицију да ће бити крива за неуспех, да ли то указује на тражење алибија за излазак из непријатне ситуације?
Пре тога, неће му бити лако да обезбеди ни двотрећинску већину у Скупштини. Прошли избори му нису ишли наруку, а с друге стране није лако обезбедити ни већину на референдуму. Мора да сада врши притисак на све стране, а та прича му је згодна да стави опозицију у пат позицију.
Добио је више од 50 посто гласова на председничким изборима, зашто би му сада било тешко да добије подршку?
Добио је он лично, али странка није имала 50 посто. То је ипак велика коалиција у Скупштини. Не знамо како ће, рецимо, да гласају посланици Ненада Поповића. Има странака и појединаца који су, макар реторички, тврдо против било чега што се тиче трговине с Косовом. Да ствар није тако једноставна видело се на много мањем примеру, дисциплиновању одборника у Нишу да гласају о власништву аеродрома.
Референдум може да реши постављањем питања тако да никоме није јасно шта стварно значи.
То је друга ствар. Замисливо је да ће власт ићи на референдумско питање које ће значити бланко подршку Вучићу. Имамо искуство са референдумима о независности почетком деведесетих у државама бивше Југославије. То нису била референдумска питања за или против неког решења, него таква да оставе власти одрешене руке. И овде може да се очекује тако нешто ако се планира референдумска лакрдија. Али, онда бисмо морали да имамо и низ других референдума: о документу који ће бити представљен, о Уставу...
Где су у тој серији ванредни избори? Помињу се као средство за појачавање шанси за успех референдума.
Доста је ризична калкулација да се референдум веже за парламентарне изборе, вероватније је да се они распишу у зависности од резултата референдума. Ако референдум прође убедљиво, већа је вероватноћа да ће се расписати парламентарни избори, који иначе долазе на ред 2020, па то и не би било велико померање.
Вучић сада мора да врши притисак на све стране, јер му није лако да обезбеди ни двотрећинску подршку у парламенту, ни већину на референдуму
Постоји и спекулација да би се ванредни избори могли расписати пре референдума. Сцена делује спремно: најављена су повећања пензија и плата, Путин долази 1. новембра, опозиција је неконсолидована...
То је била Ердоганова стратегија, али ни он није успео у први мах да обезбеди довољну парламентарну подршку за промену Устава. Није спорно да је опозиција у лошем стању и да власт може да победи на тим изборима, него је питање освајања двотрећинске већине потребне за комотну промену Устава и питање како ће се понашати неки коалициони партнери у односу на споразум о Косову и у односу на њихове будуће изгледе.
Ако оптужује опозицију да је крива за неуспех, то би значило да очекује да ће она позвати на бојкот референдума?
Мислим да ће опозиција вероватно позвати на бојкот. То ће вероватно бити уступак у односу на странке попут Двери и ДСС. Друга ствар је колико је то рационална стратегија. То зависи и од типа референдума који буде расписан. Ако то буде нека лакрдија у смислу тражења отворене бланко подршке, онда је рационално бојкотовати такав референдум. Уколико то буде референдум који је обавезан по Уставу, онда би требало ући у политичку борбу, то онда није референдум који је чисто вучићевски.
Колико су различити ставови странака према косовском питању препрека јединственом одговору опозиције?
Постоји ту и једна друга велика опасност о којој треба водити рачуна, а то је да се кроз референдум - ако се истовремено гласа о Уставу и споразуму са Приштином - прокријумчаре решења која не иду у прилог ни опозицији ни правној држави. Ако у фокусу буде косовски проблем, неке друге важне ствари у Уставу ће пасти у други план. Погледајте изјаве припадника власти из другог реда, за које понекад морате да проверите да ли сте добро чули – на пример, кад Дрецун каже да они траже решење да се ставе под контролу судије који неправедно суде и спроводе судску тиранију. Или изјаву о томе да је независност судства фикција. По овим решењима ће се и видети колико је власт озбиљна у отварању европске перспективе Србије, јер са таквим приступом поглавља 23 и 24 неће никада моћи да се затворе.
Кад говорите о опозицији, говорите о Савезу за Србију. Очекујете да се ту окупе све релевантне странке?
Свакако ће покупити већи део странака на националном нивоу. До јуче ДСС није био виђен у Савезу, данас је већ готово извесно да ће ући. Ту су и Двери. Од парламентарних странака остаје ДЈБ, чија је политичка перспектива неизвесна. Претпостављам да ће бити притисака и на ПСГ да уђе у Савез. Ипак, сврставање целокупне опозиције у исти блок доста је ризично, сужава се маневарски простор јер се сва питања своде на једно, питање смене власти. Треба имати у виду да су на дневном реду крупни политички проблеми и захтеви да се они реше. Није јасно зашто опозиција не иде на вишеслојно уједињавање и асиметричне програмске договоре. Изборни услови су питање које може да уједини целу опозицију, као организационо питање уједињавања капацитета за контролу избора, борбу за изборне услове или медијско представљање.
И добили би средство борбе у виду претње бојкотом...
То може врло ефикасно да се уради да се не улази у меритум питања. Постави се питање услова. То је изазов власти - уколико заиста хоће макар привид поштених избора или референдума, онда би морала да преговара са опозицијом. А то је нешто што власт очигледно не жели. Она би хтела да докрајчи опозицију и да онда створи себи нову, какву жели.
Чини се да је косовско питање преплавило све друге теме, што је отежавајућа околност за конституисање опозиције.
Природно је да постоје разлике. Разумно је питање под којим условима део територије неке државе престаје да буде под контролом те државе. Потребно је људима који тамо живе обезбедити да живе безбедно и решити многа правна и политичка питања. Али то не значи да је то једино питање. Немачки историчар Холм Зундхаузен тврди да се територијално питање у Србији преклапало са питањем уређивања државе. Држава се, додуше, у то време ширила, али није успевала да се изнутра консолидује, а сада је ситуација таква да се држава смањује, а опет не успева да се изнутра консолидује. Ово питање је поново на дневном реду од краја осамдесетих година када се говорило „прво држава онда демократија“. Ја не мислим да је то једини одговор, али на томе опозиција није довољно инсистирала – ако се држава изнутра консолидује, онда територијално питање може бити решавано на легитимнији начин. Не мора постојати сагласност у вези с пожељним исходом.
Ради ли опозиција све што би могла да ради у овим условима, колико год тешки били, или је само заокупљена својим партикуларним интересима?
Не мислим да само гледа неке ситне интересе јер постоји све мање интереса које би могли задовољити, а све више животних тешкоћа које подразумева опозиционо деловање. Власт би волела да на такав начин гледамо опозицију. Питања организације и формулисања партијске политике су повезана и то мучи опозиционе пар-
Сврставање целокупне опозиције у исти блок доста је ризично, сужава се маневарски простор, јер се сва питања своде на једно, питање смене власти
тије. Оне не могу да изађу са трајнијим ставовима док не реше унутрашња питања, а тешко их решавају док су у положају у каквом јесу. Ипак, после шест година власти СНС неки актери не виде да је страначко позиционирање мање важно него док су били на власти. То се види и по неспособности да мобилишу грађане и чланство, тај простор попуњавају покрети.
У прављењу Савеза за Србију помиње се ротирајуће председавање – иако постоји уверење да друштво тражи лидера.
Неспорно да у политици лидери имају улогу, али питање је каква и колика је она. Када та позиција постане превише чврста, ствара се хијерархија и успоставља контрола, а политички живот замире, постане сувише крут и структурисан. Оно што странке морају да ураде јесте да нађу начина да омогуће и стабилност и унутрашњи политички живот. Ово што се дешава у ДС, који често мења председника, јесте помак, али није довољно уколико то укључује увек исту групу људи. За Савез је изазов како да помири различите лидере и истовремено уведе обавезујућа правила за све – постојећи лидери не би увек хтели да баш они буду лидери целог Савеза, али не би да имају неког изнад себе. Проблем не решава ротација постојећих лидера уколико нема чврстих правила која чине да буде свеједно ко ће тренутно бити лидер.
Какве последице на српско друштво је оставило све ово што нам се годинама дешава – од разарања институција и опозиције до владајуће реторике и гушења медијских слобода?
Социолози ће имати много посла да то опишу. Треба имати у виду две ствари. Једна је да се српско друштво већ 30 година трансформише, раслојава, редистрибуира ресурсе, решава крупна питања и томе се не види крај. Људи су измрцварени, многи капацитети потрошени, институције обесмишљене, а неке смислене перспективе затворене. Друга важна ствар јесте механизам контроле који је успоставила владајућа гарнитура. Они су продрли дубоко у друштво и затворили већину канала за деловање које је независно од њих или не иде њима у прилог. Уколико се буните, следи провлачење кроз блато, губитак посла и прихода, пријаве а често и отворено насиље. Створена је нека врста клопке. Сви проблеми су решиви, све је дозвољено и могуће уколико направите један лаки потез чија цена јесте одрицање од личног интегритета и улазак у машину која меље сваки покушај достојанственог живота. Тај лаки потез је учлањење у одговарајућу странку или давање исказа лојалности које почињу са чувеним „препознао/ла сам енергију и одлучност...“Ова клопка подсећа на ону у којој се налазе зависници на лечењу, наркомани на пример, који лаким потезом могу да реше тренутне муке, али продужавају зависност. Из ове перспективе сви су или зависници или отпадници -плаћеници, лењивци и џабалебароши, лопови, сецикесе...
Анализирали сте процес дисциплиновања демократије кроз историју, јесмо ли се показали као шампиони?
Књига је о томе како је историја демократије препуна настојања да се контролишу исходи демократског процеса одлучивања. Појам демократије временом је усисавао различите праксе које су претходно сматране недемократским. Онда када је постало могуће све што вам одговара називати демократијом проблем владавине решавао се на уобичајен начин. Владали су они који располажу ресурсима и они који су спремни да политичку власт подреде њима. Књига није о Србији јер су то проблеми који оптерећују и такозване старе демократије, али је у великој мери црпела инспирацију из њених неуспеха да се демократизује. Нигде то није видљивије него на периферији, до које проблеми дуже путују али јаче ударају. Србија је у овом погледу међу шампионима. Она показује да је демократске институције могуће толико испразнити а јавност толико обесмислити да власт може да чини шта хоће и то назива како хоће.