УБИЈАЊЕ ИСТИНЕ О ЈЕДИНИЦИ СМРТИ
Друштво Пресуда за ЈСО
То што је најопремљенија борбена формација, у чијем су крвавом минулом раду уписана бројна политичка убиства, коначно и премијера Зорана Ђинђића, отказала послушност, затворила се у базу са оружјем, блокирала ауто-пут борбеним возилима, за суд је обичан протест
Да се данас суди за убиство Зорана Ђинђића, Ивана Стамболића, или четири члана СПО-а, убице би биле слободне, а жртве проказане.
Према првостепеној пресуди Специјалног суда од 13. јула 2018. то што је ЈСО, тада најопремљенија борбена формација, отказала послушност цивилним демократским властима, затворила се у базу са оружјем, и блокирала у два наврата ауто-пут (у Београду и код Новог Сада) борбеним возилима у којима је било и пешадијско оружје, није противзаконито. Тог новембра 2001. некима све то и није било битно, али имати овакав утисак данас значи игнорисати чињенице.
Ти исти челници ЈСО, само годину и четири месеца касније, убили су првог српског демократског премијера од Другог светског рата. И, од друге половине 90-их, са вођама подземља, водили најозлоглашенији криминални клан - земунски. Те 2001. још није било чињенично и судски утврђено, као што је данас, да је ЈСО по наређењу Слободна Милошевића убијала политичке противнике. То пише у правоснажној пресуди за убиство Стамболића и атентат на Вука Драшковића у Будви, али то не смета неким представницима странака које данас имају власт да више пута јавно одбацују те чињенице чак изврћући истину толико да наводе да суд то никада није утврдио. СПС је чак марта 2018. покренуо и иницијативу за подизање споменика сада доказаном криминалцу Милошевићу.
Није тајна да је крхка демократска власт одмах након 5. октобра 2000. оћутала чињеницу да је ЈСО била последњи бастион Милошевића. ЈСО се једина 5. октобра, од свих оружаних формација, одазвала позиву диктатора и са оружјем кренула на грађане. Нису послушали ту једну наредбу Милошевића, да употребе оружје, наравно не због грађана већ због себе.
Неспорно је да влада Зорана Ђинђића никада није држала полуге власти од када је ступила на дужност јануара 2001. Да су имали власт премијер не би две године и три месеца касније био убијен, и то након неколико покушаја (пре атентата код зграде Владе било је покушаја код хале Лимес, данашње Арене, наплатне рампе код Бубањ потока, на Копаонику, и испред Скупштине), после дуге припреме у завери која до данас није докраја разоткривена.
Политички наследници убијеног премијера нису докраја расветлили тај злочин, током „Сабље“и после ње, када је контрола државног апарата преузета. Они нису испунили ни препоруку Комисије, коју је предводио тадашњи потпредседник Владе Жарко Кораћ, да се у МУП и БИА обави унутрашња контрола у року од 45 дана, нису отворили досијее цивилне и војне тајне службе, нису спровели, барем тада, Закон о лустрацији... Подаци које је сакупила Кораћева комисија, као што су изјаве око 50 сведока и снимци пресретнутих разговора још из времена када је ЈСО изашла на улицу, и данас су државна тајна. Сестра и мајка премијера су остављене да саме преко адвоката Срђе Поповића иницирају поступак подношењем кривичне пријаве. У тој пријави из 2010. за организаторе побуне ЈСО именовани су челници ове јединице којима се судило по оптужници из марта 2012, као и бивши начелник
војне безбедности Ацо Томић и председник СРЈ и ДСС Војислав Коштуница.
Најважнија полуга власти Милошевићевог режима ДБ, под чијом командом је био ЈСО, никада није расформирана, припадници нису лустрирани, нити је до краја испитана њихова улога у атентату, чак ни у пропустима обезбеђења убијеног премијера. Нико од припадника ДБ, осим шефа Радомира Марковића и Милорада Брацановића, заменика команданта ЈСО задуженог за обавештајне послове, до данас није осуђен. Марковић није био из ДБ већ је постављен за шефа по Милошевићевој вољи, а Брацановић који је постављен на чело ДБ након што је ЈСО изашла на улицу, осуђен је на срамно малу казну - две године за непријављивање убиства Стамболића.
Данас је позанато како је ДБ, по свим одликама веома сличан мафијашким организацијама, чувао велику моћ. То открива Драган Филиповић - мајор Фића, саветник шефа ДБ за специјалне операције које су, по његовом признању, биле ликвидације. Овај намерни удбаш и случајни писац у свом уратку „Анатомија глоблистичког смрада“открива садржај састанка у врху ДБ одмах после изборне победе Војислава Коштунице над Слободаном Милошевићем. Филиповић пише да је тада договорено да признају победу Коштуници и да се даље ослоне на „радикале и националне снаге“. Истовремено, већ 6. октобра 2000. ДБ је уништавао досијеа која су водили против неистомишљеника режима. Припадник ДБ Зоран Стијовић, који је дословно схватио намеру Ђинђића да се разреше злочини из блиске прошлости, у извештају од 15. марта 2001. потпуно је разоткрио где и када је договорено и како је организовано уништавање досијеа. Поступак, међутим, никада није покренут. Чак је откривена иницијална наредба шефа ДБ Радомира Марковића од 6. октобра број 3210, у којој наводи да је „неопходно извршити селективни увид у документацију, а њено чување, односно уништење непотребне, реализовати сходно правилима“. Из ДБ су изнесени досијеи лидера ДОС-а због чега је вођен судски поступак против челника тајне службе, али без епилога.
Од тог октобра 2000. па све до данас ДБ са својим припадницима примењује тактику „шибицарење“, што је иначе преварантска улична игра у којој се куглица ставља испод кутије шибица тако да наивни играч никад не зна где је. Припадници ДБ тако се до данас ротирају у самој тајној служби, пребацују у министарства, странке, јавна предузећа, разне кабинете...
Један од првих корака Ђинђићеве владе био је смена Марковића, као Милошевићевог политичког опуномоћеника у ДБ. Марковић не само да је одмах смењен већ је крајем јануара 2001. ухапшен са двојицом припадника ЈСО због убиства четири члана СПО на Ибарској магистрали. На чело ДБ долази Горан Петровић, који сам каже да му је професионални отац Јовица Станишић, начелник ДБ од јануара 1992. до октобра 1998. Петровић прича о реформи, али истовремено за двојицу окривљених припадника ЈСО за масакр на Ибарској магистрали обезбеђује праве пасоше са лажним именима, а на суђењу касније сведочи како су то „добри момци који су мислили да убијају албанске терористе“. Врх ДБ 2001. организује незаконито извођење Марковића из затвора на састанак са министром полиције Душаном Михајловићем коме је речено да бивши шеф ДБ има нешто да му каже. У време непослушности ЈСО Петровић одлази на одмор.
За шефа најосетљивије 3. управе ДБ за тајно праћење и прислушкивање, Петровић поставља проверени кадар, Милорада Брацановића, који је до тада био обавештајни официр ЈСО или практично непосредни контакт између ДБ и ЈСО. Врх ДБ тада не дозвољава полицији да саслушава 27 припадника ДБ који су пратили новинара Славка Ћурувију пред убиство.
После изласка ЈСО на улицу Петровић бива смењен и одлази касније у обавештајну службу Министарства спољних послова, као нови начлник
Подаци које је сакупила Кораћева комисија, као што су изјаве око 50 сведока и снимци пресретнутих разговора још из времена када је ЈСО изашла на улицу, и данас су државна тајна
ДБ бира се теоретичар Андрија Савић, а као његов заменик горе поменути Брацановић, који води све оперативне послове. ДБ прераста у БИА 2002, а Брацановић је у то време чак и председник кадровске комисије. Тек 23. јаунара 2003. Брацановић и Савић бивају смењени, али је тада већ касно, јер су припреме за атентат на премијера одмакле.
Представници Ђинђићеве владе накнадно су признали да су капитулирали пред ЈСО, оружаном јединицом ДБ-а, новембра 2001, јер није било силе која би им се супротставила. Војска није хтела а поједине полицијске јединице шаљу писма подршке ЈСО, па је Влада остављена сама. Многи из данашње власти који покушавају да пониште тековине 5. октобра критикују ДОС-ову владу што је током тешких тренутака тражила обавештења свуда, па и од крајње сумњивих особа. Занимљиво је да је Горан Весић, тада функционер ДС, а сада СНС-а на месту заменика градоначелника Београда, тог 9. новембра 2001. био први који је позвао Љубишу Буху Чумета и питао га шта се дешава са ЈСО.
Специјални суд и то исто веће које одуговлачи поступак против Дарка Шарића сада се позвало на записнике са званичне седнице Ђинђићеве владе одржане одмах после окончања незадовољства ЈСО. Наиме, тада они који су капитулирали пред силом којој нико није хтео да се супротстави користе термин „протест“а не „оружана побуна“. Ово је отприлике као када би суд узео у обзир само речи жртве насиља изговорене у тренутку док насилник прети и има моћ да претњу оствари. ЈСО није само претила већ су убили премијера Ђинђића, а то је било само последње убиство у серији злочина.
Садашњи председник Србије Александр Вучић је почетком 2014. позвао неколико људи на састанак о договору да се формира комисија за испитивање политичке позадине убиства премијера Ђинђића. Један од учесника састанака, адвокат Рајко Даниловић, који је заступао породицу Ђинђић у поступку у вези са убиством премијера, каже за НИН да је Вучић тада обећао да ће бити формирана комисија.
„Од тога ништа није било. Само Вучић зна зашто се одустало. Није први пут да нешто обећа, а да то не уради“, каже Даниловић. Убрзо након овог Вучићевог обећања уследили су избори, а непосредно пре него што га је дао, у преговорима о придруживању ЕУ покренуто је питање потпуног расветљавања убиства премијера Ђинђића.
Очекивати другачију пресуду по оптужници за побуну ЈСО, у време садашње власти, СПС-а који се не одриче Милошевића и СНС-а који враћа његове најмрачније кадрове, делује наивно. На изрицању пресуде је био вечити омиљени опозиционар - Милошевићев војвода и политички отац СНС. Војислав Шешељ, који је био обухваћен истрагом за убиство премијера, није био на клупи за оптужене већ на месту за браниоце као Улемеков штићеник. Један од мрачнијих кадрова је Михаљ Кертес Брацика, Милошевићев човек