МАДУРО НЕЋЕ ПРЕЖИВЕТИ МАНДАТ

Милош Алкалај

Стање у држави је неодрживо. Несташица хране, лекова, болнице у колапсу и хиперинфлација само су врх леденог брега и чине немогућом претпоставку да ће ова влада трајати још шест година

Последњих неколико година, посебно од смрти Уга Чавеса 2013, Венецуела је готово стална тема када су у питању латиноамеричка кретања. Земља са највећим светским резервама нафте, која је у периоду њених енормних високих цена акумулирала огромне девизне резерве, данас се налази у зони банкрота због велике спољне задужености. Према подацима Централне банке Венецуеле, спољни дуг достигао је у првом тромесечју ове године 161,8 одсто БДП (2008. износио је 23,1). Укупни процењени спољни дуг је око 150 милијарди долара (123 милијарде је у обвезницама), од чега је дуг државе око 70 одсто, а остатак државне нафтне компаније PDVSA и других субјеката. Посебан проблем за Венецуелу представљају појачана изолација и блокада коју су увеле САД уз подршку Канаде. Америка је забранила и продају државних обвезница на територији САД, чиме је онемогућено ново задуживање.

Мадуро настоји да проблем дуговања реши преговорима о репрограмирању са међународним кредиторима и билатералним преговорима са Кином и Русијом као највећим појединачним зајмодавцима. Док је Русија оставила могућност да се разговара о репрограмирању, Кина је резервисана у погледу даљих задуживања јер сматра да је Венецуела изгубила капацитете за отплаћивање преосталих дуговања.

Поред спољне задужености, Венецуела се сусреће и са тешком економском кризом, проузрокованом првенствено падом производње нафте и цене на светском тржишту, што се одражава и на тешку социјалну кризу. Раст инфлације од 1087,5 одсто прошле године, на очекиваних 13.864 процента

ове године, можда најбоље одсликава стање у држави. Незапосленост је у сталном порасту и прошле године је достигла 27,1 одсто са проценом да ће ове године бити 33,3 процента. Узме ли се у обзир чињеница да се од продаје нафте остварује највећи девизни прилив и да PDVSA са 90 одсто учествује у пуњењу буџета, није тешко видети у каквој се ситуацији налази Венецуела. За блокаду и бојкот Венецуеле, председник Николас Мадуро упорно оптужује унутрашње и спољне непријатеље.

Осим тога, унутрашња политичка криза проузрокована низом погрешних макроекономских одлука, искључивим ослањањем на приходе од продаје нафте, инвестирањем у непродуктивне пројекте, некритичка социјална давања без одрживости, добила је карактеристике и велике социјалне кризе оличене у несташицама хране, лекова и осталих основних животних потрепштина. Због вишегодишњих политичких размирица и сукоба власти Николаса Мадура и разједињене опозиције, Венецуела је данас дубоко подељено и супротстављено друштво. Мадуро је био присиљен да због свеукупне унутрашње кризе, као и спољних притисака распише превремене председничке и парламентарне изборе. Његова победа није отворила перспективу дијалога.

Опозиција није учествовала на изборима због бројних приговора да је изборни процес недемократски, нетранспарентан, да је Национални изборни савет који треба да гарантује регуларност избора под контролом власти, да се избори не могу организовати уколико не буду ослобођени сви политички затвореници и да због свега тога изборе сматрају нере-

гуларним а изабране нелегитимним. Мадуро је почео са испуњавањем предизборних обећања и пустио је политичке затворенике, као знак спремности и жеље да се отпочне дијалог за национално помирење и излазак из свеопште кризе. Опозиција је ове потезе окарактерисала козметичким и куповином времена.

Осим тога, Венецуела је додатно изолована од земаља региона, а и унутар Организације америчких држава (ОАД), где САД воде акцију да се не прихвати легитимност избора и Венецуели суспендује чланство у ОАД. Протеклих година због промена власти у земљама региона и због погоршања унутрашњих прилика Венецуела је изгубила и подршку првих суседа – пре свих Бразила и Колумбије.

О актуелној ситуацији у земљи, њеном окружењу и перспективама за решење кризе, за НИН је говори бивши заменик министра иностраних послова Венецуеле, рођени Београђанин Милош Алкалај.

Каква је данас ситуација у Венецуели?

Венецуела данас проживљава најгору хуманитарну, политичку, економску, социјалну и етичку кризу у својој историји. Тоталитаристичка тенденција и лажни избори од 20. маја, уместо да допринесу решењу, приказују владу која понавља лажну револуцију која је осиромашујућа, диктаторска и корумпирана. Више од четири милиона Венецуеланаца чини дијаспору која је у потрази за храном, медикаментима и надом у бољу будућност. Међутим, влада се на обазире на забринутост суседних земаља које не могу да реше проблеме венецуеланских миграната. Укратко, ако ће се сада „револуција продубити“, како је рекао Мадуро сазнавши резултате, ситуација ће наставити да се погоршава.

Каква је ситуација у региону у односу на Венецуелу?

Таква да су се владе појединих земаља Латинске Америке (Бразил, Аргентина, Чиле, Колумбија, Мексико, Парагвај) придружиле одлукама САД и Канаде. Група Лима састављена од 16 чланица усвојила је изјаву у којој су предузеле финансијске, дипломатске, политичке мере које још више изолују тек именовану владу због оцене о превари не само пре избора, већ и током избора на којима је огроман број бирача апстинирао, упркос измишљеним цифрама Изборног савета.

Где ће све то завршити?

Стање у држави је неодрживо. Несташица хране, медикамената, болнице у колапсу и хиперинфлација само су врх леденог брега и чини се немогућим претпоставити да ће ова влада трајати још шест година. Уз елиминисану демократију и радикализовану војнорепресивну опцију, уз додатни нови талас емиграције могу се догодити социјална експлозија, поделе у власти, имплозија институција. Немогуће је да се са изолацијом и неефикасним системом ситуација не погорша.

Каква је економска ситуација?

Урушен је национални производни сектор, попут пољопривреде, сточарства и индустрије да би се створиле кооперативе које су пропале. Велика предузећа која производе челик и алуминијум су банкротирала. Нафтна индустрија (PDVSA), раније препознавана као центар технолошког развоја, пропада због недостатка адекватних руководилаца, корупције и напуштања неопходних инвестиција. Извозни показатељи водећег производа (нафта) скандалозно опадају. И стране мултинационалне компаније напуштају земљу, што још више погоршава ситуацију.

А социјална?

Ово је гладан народ. Новца је недовољно. Плате не омогућавају куповину производа по ценама црног тржишта. Влада награђује своје следбенике, али ни то не функционише. Све чешће се догађа да светина спонтано пљачка трговине, дневно се организује на десетине протеста због недостатка струје, воде, транспорта и то може произвести социјалну експлозију много гору од катастрофалног Каракаса (протести из 1989. када је у сукобима са владиним снагама, према неким подацима, животе изгубило више стотина демонстраната). Како бисте описали политичку ситуацију?

Све гора диктатура не отвара реалан дијалог, осим за пропаганду. Ако се томе придодају хапшења политичких противника, одузимање права партијама да учествују у политичком животу, прогањање дисидената, одсуство слободе изражавања, кршење људских права, постаје јасно зашто су демократске државе међународне заједнице одлучиле да одбаце чавистички модел и не признају резултате лажираних избора.

Ово је гладан народ. Плате не омогућавају куповину производа по ценама црног тржишта. Све чешће се догађа да светина спонтано пљачка трговине

Нација је евидентно подељена, како решити ту ситуацију?

Неопходно је договорити велики национални споразум ради транзиције и оформити владу националног спаса, иако свака од партија и њених лидера имају своје амбиције, програме и интересе, али оно што је приоритет јесте излазак из диктатуре како би се после одмерило ко ће добити подршку народа, а не обрнуто.

Који је суштински проблем опозиције?

Жеља за влашћу, међусобно неповерење ....

Докле је могуће да траје ова ситуација?

Економски, политички, институционални, етички колапс чине ову владу нелегитимном. Догодиће се или урушавање или социјална експлозија без одбацивања могуће институционалне војне интервенције уз међународну подршку.

Може ли влада очекивати спас од Русије и Кине имајући у виду њихове везе са актуелном власти?

Став Русије зависиће од односа Трампа и Путина, Кина је више прагматична и признаје онога који влада, али исто тако признаће и нову владу ради заштите својих интереса због огромног дуга који је направила Мадурова администрација.

Постоји ли опасност од избијања грађанског рата?

Конвенционални грађански рат је сада тешко замислив, јер је оружје у поседу владе, војске и колектива (парамилитарних владиних оружаних снага). Међутим, ако се нешто не промени, све је могуће.

ЉУБОМИР МИЛИЋ

дипломата у пензији