СА ЗЛОМ НЕМА КОМПРОМИСА
Чедомир Јовановић
Позивамо се на идеје и визију Зорана Ђинђића, а његове убице ослобађамо одговорности за догађаје који су довели до атентата и заустављања промена чији је симбол био. Легија је средином маја у завршној речи рекао да би опет све исто урадио. Та изјава и цело ово суђење могу само да плаше оне који данас мисле да контролишу систем, тај исти систем чији су ти људи део
Оваква првостепена пресуда о одговорности за оружану побуну Јединице за специјалне операције (ЈСО) и увод у атентат на Зорана Ђинђића имаће стравичне последице по наше друштво. Управо тај хаос у интерпретацији чињеница, негирање релевантних доказа и серија политичких оцена која не доликује суду воде ка потпуној релативизацији одговорности за убиство премијера. Да буде јасно, пресуда није само незнање и намера одређеног дела јавности да негира умешаност политичког државно-безбедносног механизма у убиство Ђинђића, већ и покушај прања и сакривања чињеница – баш као што су у свему досад и радили.
Ова пресуда је страшна и због чињенице да петнаест година од Зоранове смрти ниједна институција није озбиљно сагледала цео случај, већ се и судије готово ругају његовим најближима негирајући њихово право да траже истину и правду. Подсетићу вас да смо завршне речи Зоранових убица слушали и читали као да су догађаји од изузетног значаја за планету, а само су биле сет нових претњи и стварања страха код људи који би могли да не одустану од борбе за истину; или поруке онима из њихових редова које је
стигла савест па постоји страх да не проговоре.
Позивамо се на идеје и визију Зорана Ђинђића, а његове убице ослобађамо одговорности за догађаје који су довели до атентата и заустављања промена чији је симбол био. Легија је средином маја у завршној речи рекао да би опет све урадио. Та изјава и цело ово суђење могу само да плаше оне који данас мисле да контролишу систем, тај исти систем чији су ти људи део. Са оваквим злом нема компромиса. И то је кључна порука и за власт и за опозицију. Не могу нам сумњиви адвокати, судије, помагачи и друге сорте бити кандидати на изборима под паролама грађанске и европске Србије, а онда да будемо згрожени над чињеницом да раде све да подрже злочиначко удружење. Јатаци на све стране морају да знају да се неће заборавити све што су урадили и говорили. И то је та линија која се не сме прећи.
Истина о политичкој позадини убиства Зорана Ђинђића никада није интересовала ову државу и друштво. Постојало је само нас неколико који смо се тиме бавили. Све ово што смо слушали претходних неколико година и то бедно судско образложење доказује изостанак државе. Овај изостанак је посебно важан јер
се тада није радило само о сукобу унутар једног система, о злоупотреби Јединице за специјалне операције у наводном хапшењу наводно безопасних лица која су се налазила на потерницама Хашког трибунала, него и о криминализацији читавих државних структура, што је на крају и довело до 12. марта 2003. године. Низ догађаја, од којих је побуна само један, а сам по себи у директној вези са намерама криминалне групе и њених налогодаваца. Радило се о организованом оружаном отпору државном систему и директној подршци дела система том отпору.
Ђинђића нема, а да ли има ичега од наше вере да ће се утврдити чињенице пред институцијама ове земље? Не само о политичкој позадини убиства премијера, већ о било чему?
Државни апарат је остао при одлуци да и даље користи своје положаје и да уништи и потпуно избрише са лица земље сваку могућност да ће се у овој земљи прекинути ланац зла и тог криминално-ратног наслеђа у коме живимо. Овај судски спор покренуле су мајка и сестра покојног премијера, преко својих адвоката. Чак и та чињеница није натерала Ђиласа, Лутовца, Јанковића, Јеремића или било кога од тих „опозиционара“да било шта кажу или ураде. Ваљда су свесни своје одговорности па зато ћуте. Срамно је да нема никакве реакције, као да се ради о било којој пресуди и било којим људима. „Велики опозиционари“са наше јавне сцене, ови што су били Легијини пријатељи, на ову тему немају мишљење.
На том трагу уместо да суди, или бар да ћути, тако се несрећни судија укључио чак и у међународну политику, тумачећи, на најглупљи начин, догађаје у Турској. Ако је Ђинђић Ердоган, онда морамо да живимо са чињеницом да имамо постпетооктобарске судије са оволиком дерогацијом смисла, етике и одсуства било какве свести да судска пресуда није таблоидни чланак којима је овај судија иначе склон.
Али неће Србија добити свој мир тако што ће трочлано судско веће, седамнаест година након побуне ЈСО-а, нешто ту рећи. Сам по себи, тај процес је морао да буде покренут много раније, одмах после побуне. Зашто није био покренут? Зато што смо били сами. Са којим судијама? Онима што су одбили да спроведу владину одлуку и испоруче Слободана Милошевића Хашком трибуналу? Оним судијама што су, након „Лимеса“, пустили Багзија из притвора јер као трговачки путник мора да храни децу? Или тзв. независним судијама које су све то доживеле као сачекушу за правосуђе? О теоријама завере, разним Божама Прелевићима и сличнима не вреди ни говорити.
И једини проблем овог судског процеса је био само зебња и страх да ће неко позвати Коштуницу на сведочење или можда одговорност. Његова „накнадна сећања“, како је окарaктерисано моје сведочење, нисмо могли да чујемо. Јер Коштуница је, и данас и када је процес покренут, био и остао – ништа; сакривен иза својих сарадника, и оних чији је сарадник био у заустављању могућности да се ово друштво промени.
Само једна ствар ту не може да буде спорна. Ако зло не сасечете, оно ће вам се вратити у још горем издању у лице.
ЈСО није имала проблем с Владом, него је мафија имала проблем с нама. Легија је извео ЈСО на Газелу, у страху да ће бити ухапшен у Палати правде током сведочења за Ибарску магистралу. Зато је извео ЈСО. Они су били његова приватна гарда, обезбеђење, пријатељи, савезници у свим крвавим пословима. Каква браћа Бановић. Њима било „тешко“да ухапсе браћу Бановић? Нису имали проблем кад им држава каже да убију Стамболића и баце га у креч. Али, ето, страшан проблем је хапшење браће Бановић.
На крају, остаје да видимо шта ће урадити Тужилаштво и како ће се даље одвијати читава ствар. Нама је потребан механизам који ће обезбедити да се пуна истина о убиству Зорана Ђинђића сазна, а налогодавци, подржаваоци и други пратећи злочинци суоче са одговорношћу. То је ваљда минимум око кога нема потребе да се договарамо.
Понављам, са порукама убица не смемо се олако носити. Ваљда нас је Зоранова смрт томе научила.
Легија је извео ЈСО на Газелу, у страху да ће бити ухапшен у Палати правде током сведочења за Ибарску магистралу. Зато је извео ЈСО. Они су били његова приватна гарда, обезбеђење, пријатељи, савезници у свим крвавим пословима