ЗАПАДНИ БАЛКАН ДО ЗУБА НАОРУЖАН
Илегално оружје
Више од шест милиона комада оружја има на Западном Балкану. По неким проценама бар неко оружје поседује 1,6 милиона домаћинстава. Очигледно је да га грађани имају превише. Да зло буде веће, има више илегалног него легалног оружја. А Србија и Црна Гора су - лидери
Западни Балкан је добио још једну шансу коју не сме да пропусти – да од извозника опасности постане извозник безбедности за грађане и грађанке до 2024. године. Прошле недеље на самиту у Лондону посвећеном Западном Балкану усвојена је мапа пута за решавање илегалног поседовања, злоупотребе и кријумчарења лаког и малокалибарског оружја, која ако се прати може да реши или барем смањи проблем оружја којег баш има у региону. Мапу пута су заједнички развиле институције из региона под покровитељством Немачке федералне канцеларије за спољне послове и Центра за контролу лаког наоружања у југоисточној Европи (SEESAC) уз координацију Велике Британије, Француске и Европске комисије.
У Албанији, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Македонији, Србији и на Косову има више од шест милиона комада оружја, процењује SEESAC.У просеку је 30 комада оружја на 100 становника. Скоро 90 одсто оружја је у рукама грађана, што је изнад светског просека који је око 75 одсто. Верује се да у региону између 500.000 и 1,6 милиона домаћинстава поседује ватрено оружје. Очигледно је да грађани имају превише оружја и то више илегалног него легалног.
Србија и Црна Гора су лидери и у овој области. На сваких 100 становника у ове две земље долази по скоро 40 комада лаког наоружања. Процена је да само у Србији има преко 1,5 милиона илегалног и 1,1 милион легалног оружја. Нагомилане количине илегалног оружја у рукама цивила недвосмислено представљају један од озбиљних безбедносних проблема за комшилук, државу, регион и Европу.
Проблем илегалног поседовања и кријумчарења ватреног оружја интензивиран је деведесетих година када је због ратова оружје постало лако доступно и неконтролисано. Услед осећаја страха и неповерења у институције велики број грађана је на легалан или нелегалан начин набављао оружје ради личне заштите. Нагомилане количине ватреног оружја на Западном Балкану још увек представљају озбиљан безбедносни ризик јер се то оружје свакодневно користи за кријумчарење, организовани криминал, али и за различита кривична дела или убиства у породици. Хронике су пуне страшних злочина који су извршени ватреним оружјем.
Креатори мапе пута препознали су распрострањеност ватреног оружја као озбиљан безбедносни проблем и сматрају да се испуњавањем седам специфичних циљева у следећих шест година могу боље контролисати и смањивати нагомилани вишкови наоружања и муниције. Визија је једноставна: „безбедан Западни Балкан”. Ваљало би и да спровођење мапе пута буде одлучно и брзо, као и договор лидера у региону који су се за само шест месеци сагласили да оружје буде опет на мети институција.
На почетку би цео Западни Балкан требало да правно усклади правила контроле наоружања са стандардима који постоје у Европској унији. Одмах након тога следи развој прикупљања и обраде података о оружју како би се што прецизније утврдиле ризичне области и осмислили одговори који циљају на решавање проблема. На пример, одговор су оштрије контроле при издавању дозволе за оружје, ако се зна да је половина убистава жена у Србији извршена легалним оружјем.
Пети и шести циљ мапе пута су да се систематски смањи број илегалног ватреног оружја. Ради се о томе да грађани оду до најближе полицијске станице и предају оружје без обавезе доказивања порекла оружја или без одговорности ако су га набавили на незаконит начин. Седам кругова легализације оружја је спроведено до сада у Србији. Проблем је што су грађани све мање расположени да предају оружје полицији. Мапа пута би требало да реши овај изазов.
Легализацијом се део оружја ставља под контролу и смањује се могућ-
ност за злоупотребу, али се не утиче на оне којима је оружје „средство рада”. Ту је потребан потпуно другачији приступ. Зато су трећи и седми циљ мапе пута усмерени на смањење кријумчарења ватреног оружја, муниције и експлозива на Западном Балкану и ван њега, што је добро. Одређена количина ватреног оружја доспева у илегалне токове најчешће извршењем имовинских кривичних дела као што су крађе, а касније се користи за вршење других кривичних дела као што су убиствa или се кријумчари кроз илегалне токове.
На илегалном тржишту присутна је и већа количина експлозива, која долази из региона, а која се најчешће користи за мафијашке обрачуне. Кријумчарење је изузетно уносан посао. Аутоматска пушка у Србији се може наћи за 150-200 евра, док је цена на скандинавском полуострву око 2.0003.000 евра. Цена пиштоља у Србији креће се од 100 до 1.000 евра, а на западноевропском тржишту достиже и 2.000 евра. Добро је што писци мапе пута нису заборавили и на повећање знања о штетности оружја, што је кључ за смањење негативних последица од злоупотребе оружја.
Мапа пута је на Лондонском самиту постала део Берлинског процеса, дипломатске иницијативе повезане са будућим проширењем Европске уније. То је важно јер ће кандидати и потенцијални кандидати из региона спровођењем мапе истовремено испуњавати и услове за пуноправно чланство у Европској унији у делу који се тиче поглавља 24 о безбедности, слободи и правди. Једногласно усвајање мапе пута о оружју је и те како важан корак за мир у региону. Сама по себи, мапа пута неће да реши
проблем, на пример Србије, која се налази на трећем месту у свету по броју малокалибарског оружја у поседу, ако се не спроводи у пракси. Није довољно само изјавити да је Србија лидер у региону по броју уништеног оружја, што је сасвим и логично јер је највећи број оружја у Србији, а да се не помену остали проблеми. Тако се не спроводи план нити се дугорочно ради на повећању поверења грађана.
Остаје да се види колико ће регион стварно радити на реализацији мапе пута. Важно је да она доживи исту или сличну судбину као и она за визну либерализацију када је грађанима Србије омогућено слободно кретање у 26 различитих земаља Европе на три месеца без визе. Остваривањем циљева из мапе пута о оружју смањују се могућности да невини страдају, повећава се безбедност, али и поверење грађана у институције. Није мало.
На сваких 100 становника у Србији и Црној Гори долази по скоро 40 комада лаког наоружања. Процена је да само у Србији има преко 1,5 милиона илегалног и 1,1 милион легалног оружја