ЖРТВЕ СМО СОПСТВЕНИХ ГЛУПОСТИ
Брајан Кокс
Европа је данас веома збуњена. Стално се враћамо на нека питања, попут национализама или идентитета, а не знамо да одговоримо да ли је то добро или не. А један од разлога је и тај што је Европа преживела толико тога
Са Брајаном Коксом сусрели смо се на Летњој тераси на Палићу, неколико сати пре уручења награде „Александар Лифка“, која му заслужено припада за допринос европском филму. Харизматичан и духовит, причљив и стрпљив, Кокс је управо онакав каквим смо га запамтили из филмова и серија које је снимао. Његова ИМДБ страница броји округло 220 наслова, колико их је било пре пар дана, у тренутку писања овог текста. Јер и у 73. години живота и након готово пет и по деценија глумачког рада, Кокс и даље свом послу прилази са великим ентузијазмом и радозналошћу. Док држи сценарио за нови филм Залив тишине (Тhe Bay of Silence), са чијег је снимања дошао на свега неколико сати да прими „Лифку“, па нам и скреће пажњу да ће у паузама на Палићу учити улогу коју је прихватио, говоримо о његовим што историјским што шекспиријанским ликовима, причамо мало и о Герију Олдману чију интерпретацију Черчила није гледао иако су га тумачили у готово исто време у различитим филмским продукцијама, подсећамо се и великана филма, разговарамо и због чега је разочаран у левицу и зашто је тако тешко дефинисати европске вредности данас. Оно што снимач аудио-разговора за новине није успео да забележи, јесте његово урнебесно фацијално имитирање Доналда Трампа док смо причали о њему…
Играли сте најразличитије улоге током тако дуге каријере. Шта је вама битно код прихватања лика и како га креирате?
Прво прочитам сценарио (смех). Добар сценарио је кључ свега. Из сценарија видим наратив, видим каква је моја улога и функција у филму. Али такође, веома је важно разумети због чега писац заправо користи сву слободу да пише и да ли ју је у потпуности искористио. Често када читам
сценарио и кад видим да је писац отишао у једном смеру, питам се због чега је одабрао да се прича развија у том правцу, кад би било много интересантније да је отишао у другом правцу. И ту настаје недоумица да ли треба прихватити улогу или не. Тако почињете да преговарате око лика којег треба да играте. Тада покушавате да откријете истину о њему. У много случајева, писци то добро ураде. Али такође, у још више других случајева, писац одлута од свог рада. И ту почиње борба да појасните и њему и себи суштину дела и лика. То је попут кретања кроз блато, у коме тражите делове чистог стакла. Али то је део посла. Тако се ствара људско биће. Заједно креирамо нешто што има 360 степени, нешто што има своју ауру, мишљење. И то је оно што волим и због чега се бавим овим послом. Тај процес ме увек узбуђује и стално ми виси изнад главе, попут клатна, све док се један лик не обистини. Посао глумца је да стално чита, да се пита, истражује и преиспитује.
А са каквим редитељима волите да радите? Претпостављам да више волите оне који режирају глуму, а не све око глумца?
То је тачно. Мада бих пре рекао да више волим режисера који разуме глуму. Волим редитеље који се не губе у том процесу (смех). Волим режисере који дозвољавају да се један тренутак обистини. Знате, многи режисери креирају тренутак а не режирају га.
Бити режисер не значи да размишљате само о усмеравању. Радио сам са неким сјајним режисерима и са некима мање сјајним. Радио сам и са младим режисерима, који виде себе као велике синеасте већ након једног просечног филма! Међутим, постоје људи као што је Спајк Ли. Када сте на сету Спајка Лија, ви знате тачно где сте и шта треба да урадите. Тада имате тај утисак да сте у правом тренутку на правом месту. Спајк има ту невероватну способност да вас усмери. И зато је велики режисер. Геније кинематографије! Наравно, било је и режисера са којима сам се мучио. Али било је и много оних који су схватили да је снимање филма један органски процес, да режисер није апсолутиста на филму, већ је снимање један сплет идеја и мисли који скупа креирају магичан процес. Баш као што су све друге органске ствари магичне на крају.
Играли сте пуно Шекспира. Шта нас његова дела уче данас о свету у коме живимо?
Готово све. Хамлетов савет глумцима, рецимо, готово је најбољи савет за глумце које је ико могао да искаже – немојте да мумлате и да вам језици плачу, већ урадите све из душе.И Шекспир је све говорио из душе. Он је био уметник и радио је то најбоље од свих. Моји најзначајнији животни тренуци били су када сам радио Шекспира. Било је и лоших тренутака наравно, али у већини сам уживао. Он је најбољи писац на енглеском језику и зато његове идеје и мисли допиру до данашњих дана. Још тада је он у својим делима говорио о великим наративима 21. века, као да се данас дешавају, попут цепања држава, ратова или мигрантске кризе. Рецимо, Имитирајући Трампа: Ja га сваки пут видим у лику бебе у пеленама, која не зна шта ради и куда се креће и зашто
Као врста, ми људи смо осуђени да вечно правимо исте грешке. Неке лекције из историје никада нећемо научити
једно од мојих најбољих искустава са Шекспиром било је управо у Београду, када сам радио Кориолана са Рејфом Фајнсом. Пре тога, Рејф није режирао филм, међутим био је апсолутно невероватан у томе. Имао је савршен осећај за Шекспиров стих и знао је тачно како да постави коју сцену и како који лик говори на платну. Међутим, није само ствар у томе узети сцене и изговарати их у сенату, на пример. Било је посебно драгоцено јер смо то играли у београдској Скупштини, која већ сама по себи има толико ожиљака из прошлости да смо све време осећали ту прошлост и све опасности које је она носила. Све је то било присутно и невероватно живо док смо играли, и онда те Шекспирове речи, написане одавно, још јаче одјекују у новом контексту.
Сем Шекспира, играли сте доста и историјских личности. Због чега се филмаџије стално враћају у прошлост и имају потребу да неке историјске догађаје изнова испричају? Да ли неке лекције из историје никада нећемо савладати, колико год пута их понављали?
Као врста, ми људи смо осуђени да вечно правимо исте грешке. И заиста, неке никада нећемо научити. А понекад се деси нешто невероватно, што нас зачуди и запитамо се како је до тога дошло, и одакле се та особа појавила? То је елемент изненађења. Увек смо отворени за изненађења. Ствари се понекад прикажу онаквим каквим их не очекујете. И нема ничег бољег од тога. Међутим, за разлику од недавне историје, а о Шекспиру и његовом добу и да не причам, данашњица доноси једну битну разлику – ствари су данас постале мање писмене. Све је мање литерарно него што је тек донедавно било. Имамо све мање знања о писању, далеко више имамо знања о дигиталном свету у коме историју сви наглас креирају. Изгубили смо везу са језиком, са оним што пишемо и како заправо то радимо. И то је оно што је најтеже у овој данашњици. Од језика, који подразумева и говор и писање, све почиње.
Шта би онда биле европске вредности данас?
То је тешко рећи. Мислим да је Европа данас веома збуњена. Враћамо се стално на нека питања, попут национализама или идентитета, а не знамо да одговоримо да ли је то добро или није. И то је зато јер је Европа преживела толико много тога. Мислим да ниједан други континент није толико тога проживео на начин на који је то преживела Европа. Ајде да погледамо само шта је Србија преживела и то само у новијој историји! Од распада Југославије па до тога како је започела 21. век... Са каквом мапом је ушла у нови миленијум? Ево, рецимо, погледајте ово место (Палић, прим. ур.) на коме се налазимо. Неко може да каже оно тамо је Мађарска, неко ће да каже није него Србија, неко ће доћи и рећи – ма то је Аустроугарска и тако укруг, све док неко не каже – океј, нек то буде Србија или шта већ, заправо више није ни битно! То су све проблеми. Питања идентитета су и даље кључна. Свако хоће да зна ко је и одакле је. Јер сви морамо да имамо идентитет, морамо негде да се укоренимо. И у томе нема ничега лошег, све док то корење не крене да се савија и да једе само себе. Тако прети да буде уништено, а не да се шири, како се корење иначе развија, и да као такво доприноси читавој заједници. А то се дешава и са европском културом. Изгубили смо сопствену равнотежу, a морамо да будемо отворени једни према другима. Свет постаје све мањи и мањи. И оно што се дешава у Сирији, на пример, то је заправо у нашем комшилуку. А до пре пола века, Сирија је била негде тамо далеко. И више не можемо да се
правимо да је далеко, када није! И зато морамо да разумемо шта се то и због чега догодило тим људима. Био сам у Мађарској када је премијер подигао зидове око своје државе, јер он није разумео о чему се ту ради. Мигранти су људи, људска бића, наша браћа и сестре, нису нешто одвојено од нас. Ми смо сви исте животиње. Мигранти су само били жртвена јагњад, која су нам заправо помогла да сагледамо све наше неадекватности.
Да ли смо онда жртве лоших политика и политичара?
Ми то увек можемо да кажемо, али не заборавите да смо их ми и створили! Жртве смо сопствених глупости. Ми смо одговорни, ми смо ти који можемо нешто да променимо. Али нажалост, ми који можемо нешто да променимо, увек смо у мањини! (смех) А Ибзен је једном имао дивну мисао – рекао је мањина је увек у праву. И јесте, али нажалост она увек остаје мањина.
И зато је увек тешко нешто променити...
Увек је тешко било шта променити. Нарочито ако идете против тог главног тока и ако сте упорни у томе. Онда је то још теже. Јер већина је тамо где је сигурно. Међутим, оно што је врло интересантно јесте да сви гледамо како култура умире. А умире онда када не може да се развија, да процвета. И тада морате да поведете рачуна о њој. И то је најчешће препуштено тој мањина.
И ко је онда већи проблем данашњице, Трамп или Мејова или Макрон?
Наравно да је Трамп. Ja га сваки пут видим у лику бебе Трампа и то је његова права слика. Он је беба у пеленама, која не зна шта ради, куда се креће, када и због чега сере, чак није ни свесна да сере већ то по инерцији ради и пуни своје пелене! Трамп је управо такав. Он је у ствари још увек у материци (смех). Још није дошао на свет. Оставља такав утисак. Има код њега и елемената злостављаног детета, које је неснађено одрасло. И нема му помоћи, јер се о њему нико није бринуо. Зато је попут нерођеног детета. Нема свест рођеног. И зато је опасан, јер није свестан где се налази и каква му је одговорност.
Морам за крај да вас питам и о једној вашој улози коју лично много волим – наравно у питању је лик Ханибала Лектора у филму Ловац на људе, којег сте играли пре Ентонија Хопкинса, а којег је тај лик прославио. Како се данас сећате тог снимања из осамдесетих, да ли сте били у избору Џонатана Демија за лик у филму Кад јагањци утихну и да ли је Ханибал Лектор ваша промашена шанса за већи успех?
Ах да... Заправо, Деми мене никада није имао у виду за свој филм. Прича око филма Кад јагањци утихну је врло интересантна. Једном приликом, добио сам још неодштампан рукопис тог романа од писца лично, Томаса Хариса. Рекао ми је тада да се нада да ће роман постићи успех, што би значило да бисмо снимали и филм, међутим након тога више о томе није било речи. Касније сам чуо да Џин Хекман жели да режира филм по роману, и да хоће да Роберт Дивал игра Лектора. Помислио сам да је то интересантна комбинација, али да бих пре могао да замислим Хекмана како игра у том филму него што би га режирао... А онда сам од мог агента чуо да је сценарио тог филма стигао до њега, али да је стигао за Ентонија Хопкинса, јер смо нас двојица имали истог агента. Питао ме је да ли знам за тај роман, и одговорио сам да наравно да знам, јер сам у филму Ловац на људе играо лик Ханибала Лектора и читао необјављени рукопис Јагањаца. Онда сам ја њега питао за који лик они траже глумца, а агент ми је одговорио да траже за лик Квидлија! Ја сам питао ко је Квидли, а он ми је одговорио да је име Ханибал промењено у Квидли! Срећом су га вратили, али то је била прва намера, јер је Мајкл Ман из неких чудних језичких разлога, променио једно слово у његовом имену, ваљда из Лектора у Лектер! И следеће што сам чуо било је то да је Хопкинс прихватио да игра Лектора. Све остало је историја… Али лично мислим да ме Џонатан Деми није имао у виду јер је хтео своје људе и свој филм, који би се разликовао од нашег. И хтео је да се дистанцира, јер је мој филм имао тако заправо смешну судбину. Дино де Лаурентис, продуцент филма, донео је филм у Европу и тамо постигао невероватан успех, волели су га и публика и критика. Међутим, у неком тренутку филм је нестао са репертоара. Нису више имали где да га приказују, јер је то био тренутак колапса његове империје. Можда немам право ово да кажем, али Де Лаурентис заправо никада није волео филм Ловац на људе, јер се појавио у тако лошем тренутку његовог живота, на који га је тај филм стално подсећао. Тако сам разумео зашто са филмом Кад јагањци утихну желе да раде све из почетка. А ја сам се са мојим филмом опростио од Лектора. И оставио га у прошлости.