Три питања за надлежне и јавност
ГОРДАНА ЂИНЂИЋ ФИЛИПОВИЋ
Могу ли да замисле како би се сада провела нека полицијска јединица која би својом вољом у занак протеста са возилима и оружјем запречила ауто-пут. Да ли је могуће то замислити у било којој цивилизованој држави
Мој брат је убијен пре 15 година због свог политичког ангажовања и жеље да се у Србији живи боље, односно нормално. Дакле, дао је највише што је могао за Србију и своја уверења - свој живот.
Од тренутка када се почео бавити политиком па све до задњег дана, људи који нису умели и могли да се изборе са њим политичким средствима, покушавали су да га се реше на све могуће начине.
Био је интелигентан, образован, вредан, предузимљив, добар организатор, модеран и, важно је истаћи, добронамеран. На супротној страни били су углавном људи са супротним особинама, бахати, успорени али жељни власти, пара и популарности. Онда су смислили да то зову патриотизам. Од момента када је Зоран дошао на власт гомиле тих ништарија су се удружиле формално и неформално, стварајући у јавности слику да је он штеточина и издајник и да би било јуначки и херојски елиминисати га, убити га. Коначно су то успели 12. марта 2003. То им није било довољно па у свим наредним годинама се труде да омаловаже и обезвреде све што је урадио, а да инспираторе и налагодавце убиства сакрију под тепих.
У времену када државу Србију није интересовала политичка позадина убиства премијера, моја мама и ја (као мајка и сестра), уз велику помоћ и подршку пријатеља и адвоката Срђе Поповића, поднеле смо кривичну пријаву у жељи да се открије политичка позадина убиства и да се бар неки саучесници и помагачи казне.
Већ дуже време исти они који су креирали јавно мњење 2002. и 2003. ликују и труде се да прикажу да је Зораново убиству био легалан и легитиман чин. Неки други их својим ћутањем подржавају у томе. Резултат такве кампање је и пресуда.
Уместо коментара о пресуди, понудићу три питања за надлежне и јавност:
1) Могу ли да замисле како би се сада провела нека полицијска јединица која би својом вољом у знак протеста возилима и оружјем запречила ауто-пут? Да ли је могуће то замислити у било којој цивилизованој држави?
2) Да ли је могуће да су малинари пре око месец дана блокадом пута у Пријепољу више угрозили државу него тада ЈСО и зашто нико од актуелне власти није рекао да је то оправдано и легитимно?
3) Да ли се овом пресудом даје право војсци и полицији да кад год буду сматрале да су им угрожена нека синдикална права, изведу своје припаднике под оружјем тамо где се њима свиђа?
У великој сам жалости од 2003, али поносна на свога брата и на све што је радио. Да сам у праву потврђују хиљаде порука, поклона, цветова, сећања које у протеклих 15 година затичем на његовом гробу од људи који мисле исто или слично као он.
Истовремено још тужније је пошто су многе поруке опраштања због одласка из земље јер немају услове овде да остану, а ради се о најбољима међу нама.
од поверења, који је одслужио казну затвора јер је као директор Царине помагао убицама из ЈСО. Од почетка децембра 2015. Кертес је напредњак, а само неколико дана касније правоснажно је ослобођен од оптужби да је износио државни новац на Кипар. Брацики је прогледано кроз прсте, али где је новац?
О зависности правосуђа од актуелне власти има бројних примера. Последњи у низу је на дан пресуде за побуну ЈСО 13. јула када Врховни суд напада Верана Матића, председника Комисије за разоткривање убиства новинара, који је само изнео низ чињеница о опструкцији поступка за убиство Ћурувије. Матић је оптужен да наводно крши претпоставку невиности оптужених „дебеоваца“. Такво саопштење највиша судска инстанца издаје у дану када су сви медији пренели речи министра Небојше Стефановића да полиција има чврсте доказе против Зорана Марјановића да је убио своју супругу певачицу Јелену, за шта чак ни оптужница није потврђена. Врховни суд на то није реаговао. У цивилизованим земљама политичка и судска власт морају да воде рачуна о претпоставци невиности, а јавност има право да чак протестује током суђења тражећи ослобађање или казну. У светлу политички „независног“правосуђа од посебног значаја је уплив припадника ДБ у СНС и тако у све државне структуре. Већ смо писали о Бранку Црном (НИН од 28. jуна, текст „Дуга рука ДБ“), првом заменику шефа ДБ који је практично водио службу у време злочина крајем 90-их. Сада је функционер СНС, а са собом је повео бројне сараднике.
Председник Вучић, који је познат по томе да се (не) суздржава од коментарисања судских поступака, изношења детаља из истрага, и навођења кривичних квалификација од „највећег нарко-дилера“па до блажих - „лопов“, није хтео да коментарише ослобађајућу пресуду по оптужници за побуну ЈСО.
„Ја не могу да коментаришем пресуду, јер нисам имао увида у тај предмет“, рекао је председник, који за себе тврди да је одлично обавештен, о случају који је познат скоро сваком грађанину Србије. Није први пут да имамо „необавештеног“председника, али опасније од тога је необавештени и зависни суд.