ОСВАЈАЊЕ ОПАСНЕ СТЕНЕ

Град театар Будва

Претходних година на фестивалу смо видели и Одисеја у купаћим гаћицама, и Антигону у дуксерици с капуљачом. Колико је још простора остало за „експеримент“и шта о нама говоре нове изведбе класика

Ромео, о Ромео! Зашто си Ромео? – изговара Јулија док je у представи Селме Спахић Ромео носи накркаче. Ликови из Фрљићеве Медеје седе на двоседу и троседу. Глумци из Лијешевићевог Евгенија Оњегина одједном запевају О, Татјана на музику хита Ана Владе Калембера, мењајући старе речи (О, Ана, о Ана, туго мојих дана). То су само три призора о којима је, првих десет дана тридесет другог Града театра Будва, могао да размишља гледалац, посматрајући море осветљено рефлекторима после буре на сцени између цркава.

Програм, са слоганом из Лорке (Кад се појави мјесец), током јула и августа, одговориће на питање шта се данас догађа с класицима у театру, књижевности, музици и сликарству. Након вишедеценијског истраживања и експериментисања новим формама, условљеним и новим поетичким основама савремених драмских текстова – приметили су уредници програмских целина – све више пажње посвећује се канонском корпусу класичних текстова и покушају поновног ишчитавања.

Централни догађај, кажу, биће премијерно извођење Лоркиних Крвавих свадби у режији Игора Вука Торбице. Представа ће се реализовати у копродукцији са Српским народним позориштем, играће уметници из Новог Сада и Црне Горе.

Милена Лубарда, директорка Града театра, којој је пошло за руком да реши проблем буке и угаси музику из околних локала, па су се представе играле у тишини (уз весели жамор туриста из даљине, мачке, чиопе, и плач неке деце издалека баш док се играла

Медеја – да се човек најежи!), рекла је на отварању да ће језик класичних дела, вечитих истина и тема, заправо проговорити о нама самима, у данашњем времену. Фестивал је отворио глумац Драган Мићановић, (будвански) Хамлет, Конте Зановић, Војвода Вуксан, Шјор Фортунато...

Лоренцо из Ромеа и Јулије Вилијама Шекспира и Артура Брука (Босанско народно позориште, Зеница) изашао је прве вечери из „југа 45“. Колико тај аутомобил делује моћно на сцени знао је још Џон Мектирнан у филму Умри мушки са осветом. У тренеркама и патикама с ваздушним ђоновима, јунаци су испричали стару причу, обраћајући се најпре генерацији рођеној након ратова из деведесетих. Драматург Дарио Беванда примећује да је реч о младићима и девојкама одраслим у конзервативном друштву, подигнутом на темељима транзицијског капитализма, националних подела и масовних гробница, генерацији која никада није дочекала обећавану будућност.

Паралелно с редовним пробама, трајао је и истраживачки рад: деветнаест младих људи одговорило је на анонимни упитник. Питања се пројектују у позадини, у међусценама чуjемо одговоре.

„План је био да ти млади људи немају никакво предзнање о ономе што ће се радити, нити да имају сценско искуство“, каже редитељка Селма Спахић за НИН. Желели су да попричају о конзервативности, традиционалности; да виде како схватају забрањене љубави... Објашњава да ју је процес вратио у реалност, јер је схватила да многе ствари нисмо превазишли: све су теме, које муче ове просторе стотинама година, данас актуелне. „Да ли родитељи и даље бране дјеци различите вјероисповијести да се забављају? Да, и даље! Отворили су се, говорили из свога угла, из властитог искуства.“

У целом опусу важна јој је реч документарно. „Учинило ми се да је то најопипљивија форма. Стварна и истинитија, у доба преиспитивања и суочавања с прошлошћу. Та декада је на измаку или је сасвим прошла, али смо тачно осјетили да једино тако можемо да се бавимо театром. Зато посежем за документарним као алатом. Некада се ствари појачавају, понекад субверзирају.“

У Будви, на плажи, младић носи каталог и нуди разголићеним људима привремене тетоваже, сличне цртежима на телима глумаца. Но, класици су нама испод коже; теме су увек горуће, свеједно из ког века долазиле. Уметници траже нове начине да испричају познате сторије, што понекад личи на освајање опасне стене. Било је толико експериментисања... Књижевник и позоришни критичар Јован Христић сећа се у Позоришним рефератима да му је шекспиролог и есејиста Јан Кот, у паузи представе пуне новина, на Битефу, 1984. године, саопштио: „Ово је божја казна за социјалистички реализам.“

Редитељи у рукама имају највећа литерарна дела, али у свести и раније обраде. Да ли се изазов дуплира, постоји ли оптерећеност одгледаним стварима, израубованим решењима? У Граду театру смо већ видели Одисеја у купаћим гаћицама, с најлонском кесом у руци.

„Све у одређеном тренутку морате да склоните“, одговара Селма Спахић. „Ма колико деконструирали материјал, ма колико га одбацивали или радили на његову иницијативу, све ове ствари имате негдје у глави и морате да их се ријешите, направите своје дјело. Ја се нисам оптерећивала поставкама Ромеа и Јулије које сам видјела. Надала сам се да нећу ући у зону познатог, а ако уђем, трудићу се да паметно цитирам.“

Јагош Марковић је вешто пресекао Ожалошћену породицу

(Народно позориште), дајући глумцу микрофон у руке. С друге стране, питали смо се да ли је уопште била потребна Калемберова Ана у Евгенију Оњегину (Позориште младих, Нови Сад). Да ли је сонг у сјајној Медеји (Словенско народно гледалишче, Марибор) био It’s the Most Wonderful Time of the Year? Интернационалу смо препознали.

Бојан Муњин, саветник за драмски програм, направио је добар избор. После ових неколико представа познатих редитеља, чије су поетике различите, могли смо да приметимо да се у више обрада класике појављују дуги монолози. („Монолог постаје простор отворен за говор у потрази за саговорником или затворен свет у којем комуникација није могућа“, читамо у Саразаковој Лексици модерне и савремене драме из 2005. „Монолог је данас неуралгична форма размене која сеже до граница тишине или се претвара у бујицу речи чија реторика оставља простора за музичку звучност коју други самовољно прекида.“) Међу јунацима често нема додира, између њих стоји зид, а када дође до контакта покрети су груби и хвата се за гушу. Нестају под великим комадима тканина, сакривају се под велом, назиру иза најлона.

Учестала су обраћања публици (исти терминолошки приручник доводи их у везу с испитивањем граница фикције), те најразличитија претеривања која захватају говор, тело – понекад као да ломе тела глумаца. Нела Михаиловић је одлична Нушићева Вида; овацијама публика поздравља и Медеју – Наташу Матјашец Рошкер.

Фрљићева представа је завршена. Џогерима се сакупља „крв“са позорнице; размишљамо о бојама. У драми Селме Спахић и у Медеји оне се наносе на лице и доносе смрт. А љубавне сцене? Пре пољупца, Ромео и Јулија су попут рвача грчко-римским стилом. Породице Монтеки и Капулети се пљују – данас је пљување најубојитије оружје...

Постоји још неколико потеза, на различите начине поновљених на сцени крај мора које, како неко рече, односи глумцу глас. Ликови одједном накратко остану непомични, залеђени, и онда почну да се померају попут успореног снимка. На лицима препознајемо гримасе. Носе маске, црна одела. Фотографишу се. Играју се светлошћу! Рефлектор или батеријска лампа брзо пређу преко гледалишта, налик таласу. Запљусну нас. Осетимо хладноћу. Ту смо!

Класици су нама испод коже, теме су увек горуће, свеједно из ког века долазиле. Уметници траже нове начине да испричају познате сторије