Срећан крај
Мало сам се уплашио. Ко се не би уплашио кад стручњак од великог угледа повиче да је ситуација алармантна. Београдска лекарка, проф. др Даница Грујичић, јесте чувен неуролог, и можда би је требало слушати. А она нас упорно упозорава на присуство осиромашеног уранијума у Србији.
Др Грујичић, између осталог, тврди да је смртност од рака у Србији огромна и за то сматра одговорним радијацију из НАТО бомби којима је наша земља загађена 1999. Ако је то истина, страшно је.
С друге стране, званична политика и независни стручњаци кажу да није тако, да је радиоактивност мерена и да наша земља није опаснија за живот него друге, да постоје земље (нпр. САД, Канада, нордијске земље, Мађарска) где се много више оболева од карцинома, мада се тамо мање умире јер здравство боље функционише.
Докторка у јавним гласилима износи и шокантну тврдњу да је и мушка стерилност у Србији у невероватном порасту, те да је и то последица НАТО уранијума.
Други стручњаци понављају да нема разлога паници, да је стерилност мушкараца светски тренд, да ми нисмо ни приближно најгори и да је у другим земљама, које нису бомбардоване, ситуација по том питању пуно гора.
Немогуће је да нас јавни наступи госпође хирурга не узнемире. Свако разуман се кад је чује упита да ли нас заиста лажу да живимо у земљи незагађеној нуклеарним отпадом? Или, можда, докторка нешто уображава? Ако је истина, јесте застрашујуће. Буде те страх да једеш с пијаце, не знаш је л` парадајз из радиоактивног села или није. Помислиш да је боље да једеш увозно или чак да емигрираш.
Докторка Грујичић се не бави превентивом и заштитом здравља, не нуди решења, лекарске савете, помоћ, већ се концентрише на политичка питања, пре свега на раскринкавање злочиначке организације НАТО. Ми сви памтимо да је Србију пре 20 година бомбардовао НАТО, и сви знамо како осећамо по том питању, за то нам не треба лекарски савет. Нама треба да знамо да ли је Србија заиста онаква каквом је докторка описује, загађена нуклеарним отпадом и неподобна за живот?
Грађанину јесте веома битно да поуздано зна да ли су наши производи затровани а земља канцерогена, како др Даница тврди, или не? Грађанин мора да зна истину да би се понашао мудро и да би сачувао здравље своје и своје породице.
Срећа па је радијација мерљива и истина се дâ утврдити. У случају да је докторка у праву, уколико је Србија озрачена, морају се предузети конкретне мере, као у Фукушими, да се загађење смањи и да се људи што мање излажу зрачењу. Ако постоје радиоактивне области у земљи требало би их идентификовати, означити, изоловати, да тамо не идемо и не садимо, као што су урадили Совјети у Чернобиљу. У том случају докторки Грујичић, као добротвору нације, треба подићи споменик.
Уколико се, пак, утврди да повећане радиоактивности нема, чему се топло надам, онда нека нам јавно саопште да није опасно живети у Србији, јести и пити домаће.
Уколико измишља, др Грујичић веома штети угледу земље, ко је слуша сигурно неће купити наше озрачене производе, нити нам доћи као туриста да се излаже уранијуму. Још горе је што шири страх и забринутост међу нашим грађанством. За то би, уколико не говори истину, морала бити позвана на одговорност: моралну, политичку и за кривично дело „изазивање панике“специфицирано у Кривичном законику, чл. 343, где каже: „Ко изношењем или проношењем лажних вести или тврђења изазове панику, казниће се затвором од 3 месеца до 3 године и новчаном казном. Ако је дело учињено путем средстава јавног информисања или сличних средстава или на јавном скупу, учинилац ће се казнити затвором од 6 месеци до 5 година.“
Ја бих то најискреније волео. Срећан крај ове приче, када бих је ја писао, био би да докторка није у праву, да нам је земља чистија и здрава за живот, да нисмо трајно и неповратно затровани, а да докторка Грујичић заврши у ћорки. А после, коме је до мржње, нека мрзи НАТО, није то битно, битно је да смо сви живи и здрави.
Нама треба да знамо да ли је Србија заиста онаква каквом је докторка описује, загађена нуклеарним отпадом и неподобна за живот?