Одрон на путу

Књига нобеловца В. С. Најпола У слободној држави, објављена 1971. и награђена Букеровом наградом, нашла се после скоро пет деценија у центру пажње књижевне јавности. Поводом великог јубилеја признања, номинована је за Златног Букера. Иако је гласањем на интернету ипак одабран Енглески пацијент Мајкла Ондачија, старо дело писца рођеног 1932. у Тринидаду, заинтригирало је читаоце.

Издање се може пронаћи на београдским плочницима, за 100 или 200 динара. Штампано је 1981. у едицији „Реч и мисао“, у преводу и с поговором Давида Албахарија, који наводи да се ова књига, „названа романом“, у ствари састоји од два дневничка записа (пролог и епилог), две дуже приче и насловне новеле. Рад је објавио само централни део, новелу о путовању двоје јунака колима кроз афричку земљу усред политичког преврата. (Боби рече: „Не верујем да ће одрати краља.“)

Главни лик (белац, Енглез, хомосексуалац, службеник владе у сада независној држави) и Линда коју ће на молбу повести колима из главног града у Јужни Колекторат, на сигурније место, како мисле – сагледаће нову стварност иза изгребане шофершајбне, суочити се са насиљем и сопственим предрасудама.

Читаву роуд-прозу, са звуком хеликоптера у позадини (страшним као код Џ. М. Куција), чине разговор из аутомобила и описи ствари што их виде успут. Сажете, моћне дескрипције природе (киша, врућина, блато, пресавијени и мокри листови палми, терасаста брда, колибе, искривљени телеграфски стубови, каки панталоне), плус потмули одјек друштвених промена, вешто скривени немир, опасност на лицима војника. „Ако налетите на војску, претварајте сте да сте мртви.“

Боби гледа у свој омиљени саобраћајни знак „пазите на одронуло камење“. Увек вреба када ће га видети. „Тако је прецизан. Зар не?“Прича Линди о нервном слому, психијатру и пилулама за смирење. Премда има и тежих сцена, уз речи „у колонијалистичким данима“, сваки пут нас мами и меланхолија. Треба извући живу главу, међутим, опасност почива тек на крају, у Бобијевој усамљености.