Господин директор и госпођа министарка
Није без везе Зоран Дробњак директор Путева Србије већ 11 година. На то место га је још 2007, као кадар ДСС-а, предложио Велимир Илић. Од тада смо променили пет премијера - Коштуницу, Цветковића, Дачића, Вучића и Ану Брнабић. Упс, она је још премијерка. А и Дробњак је, хвала на питању, на истом месту. Накратко је 2011. разрешен, у два наврата му је на по шест месеци продужаван в. д. статус, онда су га сви заборавили тако да и даље руководи, иако га формално од 2014. нико није поставио ни на какву функцију.
Нико га није поставио, али га је неко оставио. Сигурно не зато што се од Београда до Ужица, због радова на неколико локација, аутомобилом не може стићи за мање од пет сати. У већини земаља, иако граде мање ауто-путева од Србије, раздаљина од непуних 200 километара прелази се за два сата. И то уз кафе паузу. На семафорима дуж Ибарске чека се више него на граници са Мађарском. Упркос томе, Дробњак је недодирљив. Као да Влада није 10. фебруара 2017. објавила јавни конкурс за избор директора 10 јавних предузећа, међу којима су и Путеви Србије.
Без имало размишљања, или ће пре бити баш зато што је о томе добро размислио, Дробњак је, на чуђење ресорне министарке Зоране Михајловић, најавио да ће од Александра Вучића тражити да од наредне године путарина поскупи за 10 одсто. Многима је то било чудно. Какве везе председник има са путаринама? Али, зна Зоран, за разлику од Зоране, ко о свему воли да се пита. И ко најбоље зна да ли би било боље да путарина од Љига до Прељине уместо 140 буде 150, а од Београда до Ниша 1.000 уместо 800 динара. Зато ће господин директор питати председника. А госпођа министарка, као да је Србија већ затворила поглавља 23 и 24, малтене увређено констатује да се за то не пита шеф државе, већ Министарство финансија и Влада. Стварно је наивна. Јесте да је тако по Уставу и законима, али као да би Синиша Мали и Ана Брнабић и помислили да било шта одлуче без консултација са човеком чију политику Влада спроводи. А после ће, чим се укаже потреба да се нешто крупно забашури, Зорана да се чуди зашто је прорежимски таблоиди избацују из Владе. Па није тимски играч. А и Драган Марковић Палма зна да је „лако бити министар када имаш Зидана или Роналда у лику Вучића“.
Није баш ни да се Зорана не труди. Ево, за 2019. најавила је почетак градње ауто-пута Ниш – Мердаре – Приштина. Ама, људи, могу ли само пре тога да се затрпају рупе по регионалним путевима, у срцу Шумадије? Јер, док дочекамо нове, мораћемо да се возимо по излоканим, старим путевима.
Мада, и то је премија у односу на путовање возом. Али, док ми негодујемо, свет мора да се диви нашем динамичном развоју - само што је власт затворила главну железничку и возове преусмерила на станицу Београд (чуј) Центар, из Железница је саопштено да ће од 25. јула возови за Софију и Солун полазити са станице Топчидер. И како сад странцу објаснити да нисмо пребогати кад имамо толико железничких станица у престоници. Како ће тек да схвате зашто се возови, који иначе возе ка југу, селе због инфраструктурних радова на северу, између станица Београд (чуј) Центар и Земун?
Саобраћајна рашомонијада не би била комплетна без регистарских таблица. Тек када је пала одлука да се са њих избришу латинична слова Ć, Č, Š, Ž, неко је укапирао да би то могло да представља проблем за Чачане, Шапчане, Вршчане, Крушевљане, Пожежане... Системски, нема шта. Само што је тај систем као у Варљивом лету, „а у тај систем си ти тато, ти бато и ја“. Фали још само градски менаџер Горан Весић. Он би све брзо решио. Зна он да пара врти где бургија неће. И чик да видимо да ли ће због јефтиније фирмарине на ћирилици Србија једина имати Старбакс кафе, док ће сви остали морати да иду у Starbucks coffee. Па нека онда неко каже да нисмо лидери. Са квачицама или без њих.
Поврх свега, из Брисела прете да ће казнити Србију што електронски сатови у ЕУ касне пет минута. Па где ће им душа? Знају ли они да у Србији бољи живот и реформе касне не пет минута, већ пет деценија? И да су грађани изгубили деценије живота чекајући светлију будућност. А они запели да им сатови касне. Као да не могу да их навију пет минута унапред и - решен проблем. Ех кад би и наши проблеми могли тако да се реше. Где би нам био крај.
ЕУ прети да ће казнити Србију што им електронски сатови касне пет минута. Где ће им душа? Знају ли они да у Србији бољи живот касни пет, не минута него деценија