Нека нова лица
ПУЛСКИ ФИЛМСКИ ФЕСТИВАЛ
Док је овогодишње издање малог јубилеја представило филмове аутора различитих доби, али и дебитаната и жена редитеља, које су иначе реткост у хрватском филму, очекивани филмови за наредну Пулу најављују борбу титана
Мало је рећи да се двострука овогодишња „обљетница“Пулског филмског фестивала – њено 65. издање и 80 година од прве филмске ревије у Арени – почела и окончала бурно. На почетку, лавину емоција изазвала је Милена Дравић, како својим присуством тако и промоцијом монографије и великом изложбом у Српском културном центру у Истри, доказавши право значење и статус филмске диве на просторима бивше Југославије. На самом завршетку, праву поплаву публике проузроковала је регионална премијера наставка мјузикла Мама миа, који је једним својим делом сниман управо на хрватском приморју, те је уз то присуство редитеља Ола Паркера и трилинга младих глумаца (Џеремија Ајрвина, Џоша Дилана и Хјуа Скинера, који у филму играју младе верзије ликова Пирса Броснана, Колина Фирта и Стелана Скасгарда) додатно узбуркало масу гледалаца, што је Арену учинило испуњеном до последњег места, чак и за стајање. Од 14. до 22. јула, сам концепт фестивала интригирао је бројним различитостима.
Пулски филмски фестивал је, пре свега, фестивал националног филма, где су сви погледи усмерени ка двема централним програмским целинама – хрватском филму и мањинским хрватским продукцијама. Први се фокусира на филмове у којима је земља већински продуцент, а други на остварења из регије, где је Хрватска учествовала као копродуцент. Уметнички директор фестивала Златко Видачковић каже да је ова година у Хрватској била пола-пола – нешто између независних продукција и државног филма: „Од десет филмова, пет их је настало самостално, а пет са подршком Хрватског аудио-визуелног центра. Тако смо добили филмове младих аутора, дебитаната, те жена редатељица, што је иначе ријеткост у хрватском филму. Била је ово Пула за нека нова лица и то је овогодишње главно обиљежје“, вели Видачковић.
Главна награда, Златна Арена за најбољи филм, припала је остварењу Мали, врло особеној жанровско-стилској етиди Антонија Нуића, не толико комуникативној са ширим аудиторијумом, али свакако храбрим покушајем да се модерном филму приступи на један оригиналан и несвакидашњи
начин. С друге стране, два остварења са биоскопским потенцијалом, однела су остала значајна признања – Comic Sans Невија Марасовића (приказан премијерно на минулом Фесту, сада награђен за режију, Јанко Поповић Воларић за најбољу мушку улогу, Наташа Јањић за најбољу женску, монтажу) и Осми повјереник Ивана Салаја (који је, с једне стране, и потврдио свој потенцијал јер је успео да напуни Арену иако је већ имао значајан биоскопски живот, а донео је признања Борку Перићу за споредну мушку улогу, те за визуелне ефекте, костимографију, сценографију, музику).
Да су очите продукцијске разлике у филмовима насталим самостално и онима насталим са државном подршком, слаже се и Видачковић али и додаје да то није било пресудно за сам квалитет, што показује пример филма Лада Каменски дебитантско остварење младе Саре Хрибар, награђено Златним Аренама за сценарио, главну женску улогу (Дорис Шарић-Кукуљица) као и наградом филмских критичара Федеора, које су са мало пара реализовали талентовани редитељи на основу сјајног сценарија. Слично је и са филмом Жаба Елмира Јукића, који је у програму мањинских хрватских копродукција однео апсолутну победу.
Опет, и Comic Sans и Осми повјереник одлични су заправо примери како се може направити квалитетан комерцијални филм, који не мора нужно да подилази публици. Остварење Невија Марасовића смештено је делом на Вису, где редитељ користи амбијент као готово савршену сценографију за сасвим обичну причу испуњену драматичним животним ситуацијама. Comic Sans не пати ни од каквих претенциозности, нити жеље аутора да се један раскошан филм допадне по сваку цену, што је обично манир оваквих остварења. С друге стране, Осми повјереник је близак америчкој драмској комедији менталитета са катарзичним крајем, сада већ тако типичним за балканске кинематографије. Филму Ивана Салаја могла би да се замери дужина трајања (читавих 140 минута) али прича по роману Рената Баретића, која проблематичног политичара одводи на најудаљеније место у Хрватској како би организовао локалне изборе, а где људи живе према потпуно другим законима и говоре сасвим другим језиком од стандардног хрватског, открива бројне етнографске мотиве, мало познате чак и у матичној земљи.
Свакако је најоштећенији филм За она добра стара времена Едуарда Галића, редитеља времешног у животној доби а врло младалачког у филмском изражају. Након бројних што филмских што телевизијских режија (од којих се памти Изданци из опаљеног грма, серијал рађен почетком седамдесетих за ТВ Београд), он сада по аутобиографском сценарију свога сина Доминика развија генерацијску драму о суноврату младих, осуђених на одлазак са Балкана. Према Галићу, транзиција је и политичке и егзистенцијалне природе, условљена немогућношћу опстанка у земљи на преласку из социјализма у капитализам. И кад је реч о новим лицима, овај филм је представио и једну нову генерацију младих глумаца, од којих Марко Петрић показује сав потенцијал звезде холивудског сјаја.
Од српских филмова у овогодишњем програму Пуле нашао се само документарац Боторићи Срђана Кнежевића у пратећем програму доку-
ментарног филма. Његово остварење, које прати Светозара Боторића, првог филмског продуцента на Балкану као и потоњи суноврат читаве његове породице, доживело је тако и хрватску премијеру, након представљања на Фесту. Иако других филмова из Србије није било као ни међу мањинским продукцијама, сасвим добар резултат остварио је у финишу будући филм Слободана Шијана Буди бог с нама (енглески наслов Тhe Great Tram Robbery) подржан са 20.000 евра као најбољи копродукциони пројекат, на првом издању Мечмејкинг форума (Matchmaking Forum), који је продуцентима омогућио спајање и умрежавање, као и сусрет са финансијерима. А велику медијску пажњу изазвали су документарни програм – који је ове године у фокус ставио мета филмове, документарце који се на себи својствени начин баве кинематографијом и филмовима, као и програм драмских серија, чиме телевизија први пут добија место међу филмским програмима Пуле.
А последњег дана, традиционално, представљени су хрватски филмови у постпродукцији, који се очекују догодине. По свему судећи, чини се да неће бити тешко саставити програм наредног издања – ту су филмови великих редитељских имена: два ветерана, Вељко Булајић и Антун Врдољак, али и нови филмови Арсена Антона Остојића, Бобе Јелчића и Винка Брешана. Судећи по свему, 66. Пула биће борба титана.