ТЕШКО БУЂЕЊЕ
Европа и САД
Недавни наслов у водећем немачком недељнику Шпигл све говори: „Како да Европа преживи Трампову еру“. Не, дакле, како да се Европска унија избори са својим многобројним унутрашњим проблемима - од дисфункционалне еврозоне, преко подела изазваних мигрантском кризом и последичне радикализације политичког дискурса у већини земаља чланица, па све до систематског демонтирања демократије у Пољској и Мађарској. Ни како да се НАТО носи с безбедносно-политичким изазовом који представља аутократска Русија, ма колико тај реално постојећи изазов једним незанемарљивим делом био и преувеличан. Ни како „хендловати“све асертивнију Кину, чија константно растућа економска и војна моћ увећава и њен потенцијал да се, ако се не буде пазило, од важног партнера изметне у нешто друго. Све ово, наравно, и даље је високо на агенди ЕУ, и остаће тамо још годинама. Али ако су европске земље, поред свих других мука, могле без додатних проблема, онда су то они створени деградацијом односа с традиционалним савезником с друге стране Атлантика, до чега је дошло искључиво заслугом Доналда Трампа.
Неће, дугорочно посматрано, Сједињене Државе и разједињена Европа престати да буду пријатељи и савезници због једног одурног, бахатог, искомплексираног типа и његовог агресивног, деструктивног понашања. Али штета коју је тим односима већ стигао да нанесе за годину и по дана мандата, те у овом тренутку сасвим реална могућност да на челу САД остане не још две и по, већ шест и по година да одслужи два пуна мандата - као ургентну намећу потребу европских земаља, и оних у ЕУ и оних које су за-
сад само у НАТО, или пак претендују на чланство у овим структурама, да се тргну. И да престану да се понашају као да је довољно зажмурити и стрпети се док Трамп не напусти Белу кућу, да би после тога опет све на релацији с Вашингтоном било као некад. Зато што неће бити - или барем неће тек тако, само од себе. А велико је питање и да ли треба.
Јер, колико год Трамп у извесном смислу био аберација, силе које су га изгурале на врх - дугогодишње ултраконзервативно застрањивање Републиканске странке, издаја коју је починила Демократска странка препуштајући америчку средњу класу на милост и немилост разобрученог неолибералног капитализма, експлозија нагомиланог ресантимана непривилегованих друштвених слојева у економски и социјално све више подељеној земљи, итд. - то нису, и њихово деловање неће престати преко ноћи Трамповим одласком с власти.
Најбоља илустрација за то су кадровске промене у Врховном суду САД, који у тамошњем политичком систему има несразмерно важнију улогу него што је то случај другде. Судије Врховног суда имају доживотни мандат, с тим што могу да се сами повуку; попуњавајући једно, ускоро и друго (у догледно време можда још неко) упражњено место изразито конзервативним судијама - при чему тај избор, очекивано, не наилази на отпор у Конгресу - Трамп осигурава да ће се још много година након што његова администрација оде са сцене одлуке у том телу доносити у складу с таквом идеолошком и политичком оријентацијом већине судија. Мере које се данас спроводе ће се, према томе - а ово је само један, мада најдрастичнији пример - на домаћем терену осећати још барем читаву једну генерацију; ко онда данас сме да тврди да подједнако дугорочне последице Трампова владавина неће имати и по међународне односе?
Шта је онда чинити, кад је Трамп ЕУ и дословце означио као непријатеља - истина „само“у сфери трговине - и кад не престаје да њене чланице хушка једне на друге; кад се, дакле, више не може порећи да у Трамповој Америци нема савезника, него такмаца?
Јединствени европски одговор ако га је тренутно уопште могуће замислити - у великој мери зависи од тога како на бачену рукавицу намеравају да одговоре Немци, па у потрази за таквим одговором има смисла кренути одатле. У чланку чији је наслов цитиран на почетку, Шпигл тако предлаже „хибернацију“односа са САД, „комплексни политички концепт који Брисел треба да следи, уз максималну могућу усклађеност свих земаља чланица“. Уколико се тако поступи, „указаће се светло на крају тунела, а можда и пре тога“, сматра недељник.
„Највећа грешка коју би Европа могла да почини била би да своју политику прилагођава Трампу, допуштајући му да диктира агенду. Постоји искушење фиксације на Трампа (...) али дугорочни политички трендови су много важнији. Они су започели много пре Трампа и наставиће се још задуго након што њега не буде било“, каже се у тексту. „Ништа се не завршава с Трампом. Ништа не почиње с Трампом. То треба да буде европска идеја водиља.“
Шпигл даље оцењује и како се америчком председнику превише даје на значају када се каже да због њега ЕУ мора да збије редове, усвоји заједничку безбедносну политику и генерално буде агресивнија у борби за своје интересе. Јер, у интересу је Европе да све то уради независно од тога ко столује у Вашингтону, констатује се, уз позивање и на очување „добрих, али критичких“односа с Кином, те чврст али конструктиван став према Русији.
Али, да ли је и званични Берлин спреман за формулисање заједничког европског одговора на изазов који представља Трамп? Има индиција да би Немачка, бојећи се тоталног трговинског рата између САД и ЕУ, који би могао тешко да погоди њену аутомобилску индустрију, и овог пута - као и у случају грчке дужничке кризе - поново могла да себичност стави изнад принципа солидарности. Бриселски сајт Политико прошле седмице је сугерисао да - за разлику од
Ништа се не завршава с Трампом. Ништа не почиње с Трампом. То треба да буде европска идеја водиља, саветује Шпигл
Француза, којима је после неуспелих настојања председника Емануела Макрона да некако укроти Трампа већ прекипело и сматрају да се „не може преговарати с пиштољем упереним у чело“- влада канцеларке Ангеле Меркел нагиње компромису с Трампом. У тексту се такође тврдило да Немачка има кључни уплив на формулисање ставова које је ове седмице председник Европске комисије ЖанКлод Јункер америчком председнику предочио у Вашингтону (како је ова посета прошла знаће се у време изласка овог броја НИН-а). Из Брисела се, додуше, пред Јункеров полазак за САД тврдило да он тамо не одлази с било каквом „специфичном трговинском понудом“, али не би било први пут да се испостави како Унија једноставно није у стању да се заузме за саму себе, подлежући рефлексу угађања Американцима чак и онда - или нарочито онда - када то очигледно није у њеном интересу.
И Политико има идеје како би европске земље требало да се поставе према Трамповој Америци. Главна препорука је у основи једноставна: треба се максимално окренути другим традиционалним прекоморским савезницима - Канади, Јапану, Јужној Кореји, Аустралији, Новом Зеланду... - те огромним тржиштима земаља попут Кине, Индије и других; с њима треба склапати засебне споразуме о слободној трговини тамо где већ не постоје и интензивирати сарадњу на пољу борбе против климатских промена. Треба задржати Велику Британију на својој страни, упркос њеном предстојећем иступању из ЕУ, а не кажњавати је због тога. Треба учинити све да се лимитира штета коју Америка прави на Блиском истоку, а посебно по питању односа с Ираном. И да: треба повећати издавања за одбрану, не због Трампових претњи, не зато што су то од Европе - сасвим разложно, уосталом - тражиле и претходне америчке администрације, већ зато што је то заиста у европском интересу...
А могле би - да завршимо како смо и почели, цитирањем једног новинског наслова, овог пута из Вашингтон поста - све ове и друге препоруке да се сажму и у огољенијој форми: „Неопходно је да Европа почне да планира будућност без САД“.