КОНЗУМЕНТИ ПАТРИОТИЗМА
У време исцрпљених или замрлих прогресивних идеја, политика се своди на таблоидне спинове, а спорт на националистичко, форумашко-салонско политикантство, које у одређеном времену постаје опасно и ескалира у неки облик конфликта
Када се ради анализа једног епског спектакла, какво је бијенале Светског или Европског првенства у фудбалу, да би се боље разумело понашање и општа атмосфера, онда треба кренути од његових главних јунака. Просечан фудбалер болује од такмичарске неурозе, у којој се све инструментализује, односно подређује се мотивацији и затомљавању психолошког притиска. Вера, углавном у виду молитви и ритуала, сујеверје (које се коси са религијом, и за које религијски неписмен спортиста не види никакав проблем), некрофилија (истетовирана имена ближњих, или подмајица са ликом), присуство фамилије, одређени тип музике итд, све се убацује у исту „машину“. Због тога је призор, без обзира на перфектну организацију, кичаст и доведен до крајњих граница - гротескан. На потпуно идентичан начин функционише и национализам као колективна енергија, јер, не дешава се само политизација и национализација једног спортског колектива, већ и обрнуто, национализам и национални набој служе тиму као изузетно јак мотивацијски елемент.
Присуство Марка Перковића Томпсона на дочеку хрватске репрезентације, по жељи фудбалера и стручног штаба, не би требало да изненади оне који разумеју начин на који играчи одрастају и како бивају непосредно социјализовани, односно које вредности, углавном
подсвесно, усвајају. Ради се о наизглед посве другачијим друштвеним појавама, али у суштини о истом типу свести. То је бескомпромисни мачоизам и дарвинизам, који је мирнодопски, оно што је милитаризам за време рата. Успех доминантне идеологије и политичке митологије је у томе што тај облик свести није само институционализован, већ је и поунутрен од стране појединца. Поред тога, појава у лику МПТ, није део некакве поткултуре, већ мејнстрим, једна врста поп фолклора, који учвршћује државотворачки мит, и освежава колективни осећај тријумфализма.
Поред тога, исто типично, медијски успешно заспинован, добар део дискусије протекао је у пребројавању крвних зрнаца голмана Хрватске, Данијела Субашића. Поново, из комфора Загреба и Београда води се форумашки острашћена полемика, без имало осећаја за ствари на терену и за положај људи којих се то тиче, а који у суштини добију позорност само кад појединци постигну престижан успех. Млади голман Хрватске, већ довољно трауматизиран искуством рата, где је асимилација углавном не само предуслов било каквог просперитета и опстанка појединца, већ често и голе егзистенције, и поред статуса хероја, бива принуђен да потврђује свој идентитет, припадност и најважније - лојалност. Наиме, од почетка деведесетих, већ је ноторно да ће и једни и други, по потреби, посезати за великанима и културним наслеђем хрватских Срба, које је незанемарљиво и без којег је целовита српска и хрватска култура знатно осиромашена и осакаћена. Али само онда када треба појачати национални тонус, не и онда када треба решити конкретне проблеме.
Ово је поново била одлична прилика да се емоционализује јавни простор, у контексту већ традицонализованог српско-хрватског „препуцавања“, које није само апстрактно и форумашко, већ политичко у највишим етажама. Постаје предоминантна прича отворених рачуна из повести, жртве и злочинца, реторика анимозитета, све у служби изражавања јалове моралистичке супериорности. Чак и питања која у суштини не би требало да буду политичка, као што је питање економског омогућавања повратка прогнаних, обезбеђивање инфраструктуре, власничких и социјалних права, питање несталих, сагледавају се у том кључу, а каква је општа клима нужна за повратак и нормализацију односа види се најбоље управо из овог што се дешава. Такође, у истом контексту је била занимљива подела српске јавности, која је делом вештачки произведена, на оне за хрватску репрезентацију и против ње, наводно конзервативне и либералне, која показује управо ту атмосферу, у којој је немогуће не одабрати страну, без да се постави питање зашто се уопште мора навијати (за било кога?).
Политичка елита се труди не само да пребаци поље политике на појаве као што је спорт, где једино могу да се пројектују у јавност кроз успехе, већ, што је још значајније, да кроз сферу масовног доведе до перманентне деполитизације и пасивизације људи поводом најважнијих животних, социо-економских питања. Наравно, у свему томе, посебна перверзија је у чињеници што дотични спортски успеси нису
производ афирмативног система, систематичног рада и улагања, већ су они нуспроизвод егзистенцијалне нужности појединаца и первертираног система вредности.
Не долази само до политизације спорта, него и до спортизације политике. У тзв. постполитичком добу, како га називају неки политолози, исцрпљених или замрлих прогресивиних идеја, политика се своди на таблоидне спинове, а спорт на националистичко, форумашко-салонско политикантство, које у одређеном времену и контексту постаје опасно, амплифицира се и ескалира у неки облик конфликта. У суштини, не ради се више толико о томе да политичари директно капитализују на успесима (с којима немају никакве везе), већ, далеко више, профитирају од друштвене климе која ствара аполитичност, дезорганизованост и примитивизацију јавног политичког простора.
Кад се погледа како то изгледа када се прича измести на глобалну разину, оно што страни медији показују јесте једна стереотипна слика Балкана, која поред национално-конзервативне, послужује и либерално-космополитски део светске јавности. Дакле, то нису само непоправљива и традиционално зараћена балканска племена који имају шовинистички однос једни према другима, већ занимљиве фолклорне и играчке заједнице које могу да буду изврсне у спорту, имају егзотичну музику и филм, колоритну гастрономију, али су далеко од респектабилне државе, рационално организоване и засноване на развијеној науци, култури, економији и политичким правима. Уз тај имиџ перфектно је пристајала једна председница, источноевропске лепоте, мајчинског понашања које се уклапа у атмосферу претераних емоција, на граници укусног (онако како је свет упознао Балкан у филмовима Емира Кустурице). Међутим, иза свега тога стоји осуђеност на статус периферије без релевантног међународног субјективитета и суверености.
Фудбал је наиме увек, а нарочито на Балкану, једини светски важан успех деснице, с којим се може поистоветити, то је у суштини једини „културни“догађај национализма, који има глобално значење, и значај, иако у културно-историјском смислу
нема никакву релевантност. Баш као што ће велика већина масовне и део популарне културе, које немају никакву хуманистичку и оплемењујућу тежину, завршити на сметлишту историје, тако ће, нажалост, и спортски успеси. Оно што чини есенцију и постојаност једне нације је култура, а не спорт, јер је спорт у овом облику, какав је данас, глобализован антикултурни покрет. И оно што патриотски део нације не разуме, он као такав, иначе и сам увозни производ (фудбал), делује рушилачки по аутентичну националну културу, историјску самосвест и визионарску оријентацију.
Поред чињенице да спортски успех не представља никакав културни подвиг (замислимо само да ли ће спортски успех икад ући у службену светску баштину), националисти не могу да разумеју да је њихов основни домољубни осећај нешто што држе најсветијим и извором елементарног идентитета и достојанства, сурово комерцијализован - управо оваквим такмичењима и глобалним ивентима. Наиме, за разлику од клупских такмичења, ФИФА и друге организације тог типа успевају кроз такмичење националних селекција не само да увуку у своју комерцијалну орбиту љубитеље фудбала, већ све оне који се поистовећују са нацијом, људе свих класа, од најмлађих до најстаријих. Он је у том обрнутом огледалу, којег није свестан, не патриота поносан на успех свог националног тима, већ само пуки конзумент.
У суштини, не ради се више толико о томе да политичари директно капитализују успехе с којима немају никакве везе, већ, далеко више, профитирају од друштвене климе које ствара аполитичност, дезорганизованост и примитивизацију јавног политичког простора