ЦРВЕНО УСИЈАЊЕ
Македонија и сукоб Русије и Грчке
Уместо да Сергеј Лавров, руски министар иностраних послова у септембру посети Атину, а затим Алексис Ципрас, грчки премијер, дође у Москву, посете су не само отказане, него је још уследила и расправа ко је кога заправо позвао у госте. А све у склопу најновијег сукоба који је довео и до протеривања руских дипломата, јер су, наводно, подстицали протесте против споразума Грчке и Македоније.
Не би се баш могло рећи да је те протесте требало подстицати, јер је тема осетљива за обе стране, а решење понуђено напречац и уз притисак
посредника, али да македонске власти имају разлога за стрепњу то није спорно. Када су средином јуна двојица премијера потписала споразум о промени имена бивша Југословенска република Македонија у Република Северна Македонија, само су потписници то прогласили успехом. Код куће, међутим, није било лако објаснити у чему се тачно састоји тај успех.
Скопље се тада обавезало на много тога, па и промену Устава, али за грчку јавност то није довољно, опозиција не жели да чује име Македонија ни у каквом облику и у томе имају озбиљну подршку грађана. Ципрас
тек треба да добије подршку у парламенту, док му је коалициони партнер, националистички Независни Грци, већ јавно обзнанио да ту подршку неће добити. Или ће је, како је казао Панос Каменос, први човек ове партије и министар одбране, добити тек ако се народ тако изјасни, док ће он лично гласати против. А шансе да би се народ могао тако изјаснити су прилично мршаве.
Ципрас мора да нађе начин да овај договор ипак остане на снази, али истраживања му не иду наруку. Како је показало испитивање Марк агенције, које је објавио портал Прото
тема,чак 73,2 одсто испитаника не подржава име Северна Македонија, 68,3 не подржава ни договор око имена ни услове који су потписани, а тако мисли и 49 одсто оних који су се изјаснили као Сиризини гласачи.
Показало се и да опозициона Нова демократија води испред Сиризе за 14,4 одсто. На таласу незадовољства грађана споразумом, Киријакос Мицотакис, лидер Нове демократије, поручио је да је ово последње Ципрасово лето на власти, пошто је упркос вољи народа признао македонску националност и македонски језик.
То је потез који Грци тешко могу да прихвате, Централна Македонија, Источна Македонија и Тракија и Западна Македонија, називи су грчких административних јединица, право на то име им, сматрају, припада, док са Скопљем имају и неразрешених питања око територије.
Да ли је Мицотакис у праву када предвиђа крај Ципрасове ере видеће се догодине када следе избори. Он је већ успео да преживи обрт од најжешћег критичара ММФ-а, Европске банке и Европске комисије, до послушног ђака који је прихватио и оно што је на референдуму одбијено, а сада на својој страни има и Вашингтон. Авантура са договором и отварање врата Скопљу могли би да га коштају, али тешко да је имао много избора.
Грчка је преговоре Македоније за чланство у ЕУ и НАТО блокирала од почетка, а успела је и да својевремено примора власти у Скопљу да своју новонасталу државу званично назову бивша Југословенска Република Македонија, јер је само под тим именом могла да буде званично призната. Ова је тема блокирала и преговоре са Бриселом, а и приступ НАТО. Све до сада.
Као што се дало и предвидети на самиту Алијансе у јулу, Северна Македонија добила је позив за чланство. Јер најважнији услов је испуњен - потписан је договор око имена. Али за потписнике то није тако једноставно. У обе земље било је демонстрација, бунили су се грађани, опозиција, на обе стране демонстранти су сматрали да су учињени превелики уступци и остало је нејасно како ће овај споразум уопште да прође референдуме.
Зоран Заев, македонски премијер, показао је доста оптимизма када је прогнозирао да ће референдум о новом имену бити успешан, јер већина грађана жели пријем у НАТО и ЕУ. То је тачно, како показују истраживања, али није се још показало да ли желе и споразум какав су сада добили са Атином.
Питање је, међутим, да ли је одлука уопште у рукама грађана и да ли би референдум ишта променио. На то вероватно рачуна и Заев када помпезно изјављује да ће, уколико овај споразум не буде прихваћен, поднети оставку.
Одлука која је донета у Вашингтону и Берлину лако је спроведена потписивањем споразума и тешко би било замислити да иједан од потписника сада то повуче јер није успео да обезбеди подршку код куће. Расположење грађана се ионако знало и када су двојица премијера села за сто, као што су они који су их за тај сто довели знали да ће то што је договорено бити спроведено. Са референдумом или без њега. Јер питање распореда снага на Балкану далеко превазилази вољу Скопља и Атине.
Обе стране су биле под притиском Америке и Немачке, које желе Скопље у НАТО-у и ЕУ, како би амортизовали утицај Русије на Балкану.
Истина Никос Коцијас, министар спољних послова Грчке, одмах по потписивању споразума посетио је Москву. Званично се могло чути да су односи две земље ојачани на многим пољима, од енергетике и трговине до туризма, али суштина је ипак била садржана у изјави Сергеја Лаврова: „Тражимо од наших партнера у НАТО да поштују међународно право и договоре“.
Али то није много помогло, јер већ месец дана касније дошло је до сукоба са Атином. Русија је постигнути договор схватила као „прљаву провокацију“, а за грчку страну реч је о непоштовању друге земље и мешању у њене послове. И ето скандала са протеривањем дипломата и отказивањем посета.
Две државе су све даље и то је постало јасно још пре три године, када је споразум о изградњи нафтовода Бургас – Александрополис, потписан марта 2007, неславно завршен 2011, пошто се испоставило да ни Бугарска ни Грчка нису спремне да се држе договора. О чему, опет, нису одлучивале баш сасвим самостално.
Москва се одмах успротивила најави договора са Скопљем, али није могла много тога да учини. Грчка влада пак, поручује да је за земљу добро да реши проблем са Скопљем, да је ово добро решење и да је још једна НАТО чланица на границама гарант безбедности.
Тек треба да видимо шта ће на то рећи грађани и хоће ли уопште бити важно шта ће рећи.
Питање распореда снага на Балкану далеко превазилази вољу Скопља и Атине