ТУП УДАРАЦ У СТОМАК
Јицак Бар Јосеф
Написао је књигу о оцу, познатом писцу Јошуи Бар Јосефу. Градећи причу око вести о његовој смрти („Чувар гробља повика: Ко је паркирао кола испод чемпреса? Стали сте на црево за воду“) – описао је како застрашујуће изгледа очева издужена сенка док ноћу одлази у тоалет, затим мирис луле, ритмичко куцање по ободима пепељара од маслиновог дрвета и велике морске шкољке. Ход (повијен унапред), навику да са уживањем понавља речи хронични бронхитис, најразличитије белешке о „здрављу, времену, доручку, проблемима с варењем и политичким ставовима, чак и планом за уништење Садама Хусеина“.
Јошуа Бар Јосеф је стварна личност. „Дело је аутобиографско и све написано јесте тачно“, каже Јицак Бар Јосеф у разговору за НИН. „Осим једне сцене: главни јунак налази се на крову бабине и дедине куће и гледа у звезде.“Осећа страх од пацова на тавану, али и да је повезан с нечим вишим.
Таван је, са свим оним стварима (бојлерима, шерпама, тигањима, зарђалим цевима, прашином) налик космосу. Дугачак, не види му се крај; оријентише се уз помоћ сунчевих зрака који продиру кроз цреп. „Не можеш сунце да спакујеш у џеп.“
Створио је уверљив лик, неодољивог јунака. Посматрајући га, током разговора у издавачкој кући Клио, која је објавила Сећање на љубав, у преводу с хебрејског Душице Чворић – трагали смо за очевим изразима лица. Читалац ваљда на то има право, пошто у роману буде саопштено да њих двојица личе.
Прозу је писао између октобра 1992. и октобра 1994. Ново издање садржи завршно поглавље под насловом „Лондон“, написано 2007. Погледао нас је; можда је отац на исти начин климао главом чим би решио шаховски проблем у новинама Реч.
„Књигу сам први пут објавио 1995. године и потом имао један сан“, објашњава
за наш магазин. „Сањао сам мајку. Рекли су ми да је жива и да се налази у Лондону. Треба само да отпутујем и пронађем је.“Сан је оставио снажан утисак, начинио је белешку. Затражио је назад ауторска права и убацио страницу. „Ја се баш не сећам мајке. Заправо, сада сам је упамтио захваљујући сну. Морао сам да унесем поменуту причу.“
Сећање на љубав приповеда о успешном оцу, интелектуалцу из боемских кругова, женскарошу који је напустио породицу и женио се више пута. Од чега су живели сви они: тек рођена беба, дванаестогодишња ћерка и седамнаестогодишњи син... Одвајао је месечно скромну суму од бедне плате добијене за објављену књигу Зачарани град.
Становали су у бараци, плакао је, деца су га плашила полицајцем: ухапсиће га јер нема тату. У кући је свега недостајало, таваница је прокишњавала. Водио је двоструки живот. Роман На прагу краја посветио је другој жени. Мајка се млада разболела и умрла.
Приповедач саопштава: „Кад сам испричао сестри да се будим ноћу уз вриштање, завртела је главом и без изненађења, као да је срела старог познаника, закључила: као мама. Кад нас троје – сестра, брат и ја причамо о неком нешто добро, увек кажемо: као мама, а кад желимо о неком нешто лоше да кажемо, увек поредимо: као тата.“
Откуда онда утисак да је у књизи наклоњенији оцу? Вешто је дочарао његове предмете. Размрљана слова на фасциклама, писаћу машину, бацање свезака у велике канте за ђубре у дворишту после прекуцавања, оловке, мастионицу за писма од изрезбареног дрвета (комплет начињен у Сибиру, купљен од бившег робијаша). Наочаре за читање, упаљаче, кремен, рачуне за струју, пореске обрасце, лупу у кожној футроли. Где је данас библиотека Јошуе Бар Јосефа?
Наш саговорник направио је покрет рукама као да руши кулу од карата. Тешко је описати тај израз на лицу. „Нема. Ништа.“Мало смо ћутали. У својој библиотеци нема пуно места. „Имам књиге из дедине библиотеке. Уколико купим нову, онда поклоним стару, за коју знам да ми више неће бити потребна, да је нећу поново читати. Налик кувању: све испари, остану најбољи састојци.“
У Сећању на љубав игра се светлошћу. (Опет поглед човека који је решио шаховски проблем.) Да, потврђује, аутомобил зађе за кривину, на зиду кратко остане одсјај фарова и појави се сенка дрвета. Кућна пријатељица сећа се да је у њиховој кући владала мрачна атмосфера и на улазним вратима увек би јој дошло да замоли да упале светло. Постоји и сијалица, офарбана у плаво за време Синајског рата, с које после дуго нико није скинуо боју. Поред ње би се отац враћао из дугих поподневних шетњи (Јицак му је бројао кораке).
Детаљи говоре о животу у Израелу, у Јерусалиму, Тел Авиву, Хаифи и Сафеду, гласније од ратних романа или повести. „Пишем књижевна дела“, одговара. „Како писати о рату кроз који је земља пролазила? Описима џакова с песком, лепљења папира преко прозора, радијског спикера, трагова тенка на улици. Реч је о литератури, не о историји.“
У мом детињству постојале су табле: обратите пажњу, прелазите границу. Порука је била јасна. Уколико кажете граница, прелазите у другу државу. Линија је значила да до ње постоји живот, а да ће преко пуцати на вас
Често наилазимо на реч граница? „У мом детињству постојале су табле. Писало је: обратите пажњу, прелазите границу. Порука је била јасна. Уколико ви кажете граница, мислите да прелазите у другу државу. Линија о којој вам ја говорим значила је да до ње постоји живот, а да ће преко пуцати на вас. Прецизна дефиниција. Уопште, реч је јака. Граница је ту. Тачка.“
Потезање аутобиографског повлачи за собом проблем сећања. Да ли се све баш тако одиграло? „Сваки пут морам поново да се подсетим да ли је било то што је заиста било, да не грешим, да су се ствари заиста десиле“– говори наратор.
Но, одакле дечаку тако рано осећај који бисмо могли назвати потишћеношћу; свест о пролазности. Завлачи се под кревет, спушта образ на хладне плочице; с времена на време се растужи, има осећај да му је тај дан последњи. Склупчан, с коленима испод браде, нестаје у мраку, сакривен у орману. „Не знам да одговорим. Не знам да објасним. Једноставно се дешавало. Тешко је рећи и открити одакле је осећање долазило.“
На ивици очевог писаћег стола, остао је попуњен лото. „Срећа му се није наругала: није добио премију ни после смрти.“Редовно је куповао срећку, с вером да је добитак премије питање времена. Веру је Јошуа сасвим одбацио и није се обазирао на коментаре. Јицак Бар Јосеф не мисли да су питање вере и лото тикети повезани. Додаје да је отац волео да се игра, свеједно, билијар или шах.
Онда је отишао. Воли да лута београдским улицама. Тренутно чита Кишов Пешчаник. Допада му се Књига о Бламу Александра Тишме. Хтели смо да кажемо како Тишма у дневницима објашњава да је током рада на књизи увек имао визуелну представу: Блама је доживљавао као шипку савијену у параболу. И да је, враћајући се кући, пет дана после изласка Књиге о Бламу, у лифту пронашао тело настрадалог детета, дечака из дома, кога су родитељи, једанаест година раније, док је био беба, оставили на железничкој станици.
Међутим, ћутали смо, размишљали смо о Сећању на љубав, о причама које су попут тупог ударца у стомак. Тупог ударца чији одјек Јицак Бар Јосеф чује у детињству, крај гвоздене капије фабрике леда.