УСАМЉЕН У БУРЖОАСКОМ СВЕТУ
Иван Меденица
Обележавање пола века од побуне из 1968. године, један је од разлога, не наравно и најбитнији, да се не само немачка већ и светска културна јавност подсети уметничког дела једног од можда не типичних протагониста овог покрета, али извесно његових значајних изданака: филмског редитеља Рајнера Вернера Фасбиндера. Поред ретроспектива његових филмова, велике изложбе одржане пре неколико година у једном од водећих берлинских музеја, Мартин Гропијус Бау, мени је лично, наравно, најзанимљивији интерес који театар показује за његов рад. Не само што је Фасбиндер, што је мање познато, писао и режирао за позориште, већ су и неки његови филмови који нису у директној вези с театром постали инспиративни за ову уметност. Међу њима посебно је занимљив „случај“филма Зашто је полудео господин Р?, који је 1971. године добио и националну филмску награду, а који ја Фасбиндер остварио у сарадњи с Михаелом Фенглером. Занимљивост се налази у томе што се представом рађеном по овом филму у чувеном минхенском позоришту Камершпил пробила у врх немачког и европског позоришта млада редитељка холандског порекла, Сузана Кенеди, један од прошлогодишњих лауреата угледног признања Европска награда: позоришна стварност. Недавно
смо имали прилику да видимо како се са истом грађом, а у продукцији Југословенског драмског позоришта, носио један од најзанимљивијих и најзначајнијих позоришних и, такође, филмских редитеља нашег региона, Бобо Јелчић.
Представа почиње на просценијуму, веома близу првих редова гледалишта, испред спуштене завесе. Један пар (Борис Исаковић и Наташа Тапушковић) седи на дивану који ствара ретро шик
ефекат (соц-дизајн од пре неколико деценија), одговарајуће су обучени, пред њима је старински телевизор, као апсолутни центар њиховог света, телесна постура им је истовремено и релаксирана, фамилијарна, али и напета: не само да су јасно одвојени једно од другог, да немају никакав контакт нити однос, него су и веома усмерени на нас, гледаоце, покушавају да, неспретно (Исаковић) и кокетно (Тапушковић), остваре односе с нама... Пошто призор траје врло дуго, расте благи осећај непријатности што се ништа не дешава, ни међу њима ни између њих и нас, и последично, као увек у таквим ситуацијама, јавља се она врста смеха која је израз управо осећања нелагоде. Редитељским концептом ове сцене, њеном глумачком реализацијом, сценографским и костимографским оквиром, одмах се, на самом почетку, убедљиво постављају све главне, међусобно снажно повезане тематске и поетичке одлике представе.
На тематском плану, то је прича „о малом човеку у раљама капитализма“, неком савременом рођаку Војцека Георга Бихнера: антијунаку који покушава да, под снажним притиском свог, у погледу каријере, финансија и брачног живота крајње непријатељског окружења, ипак одржи главу над водом. Ти напори су истовремено дирљиви, комични и апсурдни и, у крајњем исходу, потпуно илузорни: центрифуга (мало) грађанског живота, дубоко утемељеног у капиталистичком поретку, незаустављиво се убрзава и, поново као у Војцеку, неминовно доводи до фаталног исхода. У наступу менталног растројства, које је друштвенопсихолошки утемељена последица ових спољашњих притисака, али уједно и гротескно огољена метафора бездушности капитализма, господин Р. ће убити комшиницу, супругу и дете... Изоловани призори у којима се сценски и животни простор јунака нагло шири, добија метафоричку и стварну дубину - као у нежној и комичној сцени надреалног плеса с иконографским остацима југословенске утопије набацаним на гомилу у самом дну позорнице (сјајна сценографија Александра Денића) - само су блесак неког могућег бољег живота који, путем контраста, још појачава дијагнозу и пресуду: какви смо заиста и где смо због тога завршили.
Редитељ је тачно уочио да ова прича, типична за западни свет из Фасбиндеровог времена, јасно резонира и у контексту још увек актуелног процеса економске и друштвене транзиције у источној Европи, те да јој не треба нека посебна актуелизација. Само су појединачним решењима развијене везе између два доба и друштва, превасходно сјајним костимом Маје Мирковић који, поред тога што тачно и духовито одређује социјалне и психолошке типове (на начин немачког позоришта) - што се ретко
дешава с (релативно) савременим костимом у српском театру - дискретно, деконструкцијски замагљује разлике између различитих епоха. Чврсто уземљење у данашње време и локалне прилике остварено је пре свега тако што јунак, забринут за посао и целокупну егзистенцију, као омамљен, у ступору, непрестано слуша вести на телевизији: конкретно, глас председника Вучића који говори о порасту бруто друштвеног производа, или већ тако неким невиђеним економским успесима земље.
Поменуто чврсто прожимање теме представе и њеног сценског израза, Бобо Јелчић је замислио да оствари путем глумачке игре. Пре свега, поставио је концепцијски јасну, оштру антиреалистичку границу између игре Бориса Исаковића као Господина Р. и свих других глумачких остварења. У улогама ликова из јунаковог окружења, супруге, колега, родитеља и свих других, намерних или ненамерних извора његових фрустрација, глумци је требало да играју наглашено аутоматизовано, брзо, стриповски, без правих односа... Тај су задатак они остварили с неуједначеним резултатом. На једном крају се, рецимо, налази Јелена Ступљанин, која је било истински комична као оштра карикатура типичне брбљиве комшинице, али је истовремено пружила и кроки једне маничне, опсесивне, аутистичне, пасивно-агресивне личности. На другом крају је била Наташа Тапушковић која је у улози Госпође Р. требало, како се чини, да спроводи сличну врсту комичке стилизације, али је у њеној игри од самог почетка, од дотичне сцене на дивану, била осетна самодопадљивост, склоност ка потцртавању и (непотребном) колорисању, а што су изражајна средства која тешко можемо да доведемо, као у претходном случају, у суштинску везу с одликама лика.
Насупрот свима осталима, а према редитељевој замисли, стајао је Борис Исаковић као Господин Р. Иако је и његова улога имала много комичних валера, чак и изузетних телесних бравура у традицији комедије дел арте, она је једина имала изузетно снажну и убедљиву емоционалну основу, а одликовала се и вишеслојним драмским портретисањем лика несрећног Господина Р. Ипак, за разумевање већ поменутог редитељевог прожимања теме и форме представе, од посебног су значаја они моменти Исаковићеве улоге у којима се искорачује из света фикције, прелази рампа, успоставља директан однос с гледаоцима, игра поприма карактер перформанса. Наиме, тема отуђености, усамљености, одбачености и, генерално, беспомоћности „малог човека“у буржоаском свету постаје сценски снажнија и убедљивија кад он не само да не може да успостави контакт с другим ликовима фикције, односно својим партнерима, глумцима, на позорници, већ ни с нама, гледаоцима. Врхунац оваквог приступа остварује се у феноменалној сцени у којој Исаковић моли публику да му помогне да се сети како се зове нека песма, неуморно нам је имитира, али пошто је песма измишљена (добар редитељски трик), ниједан гледалац ни теоријски не може му помоћи и добацити наслов, већ га сви остављамо у његовим мукама и при томе му се смејемо... Јер, заиста је веома смешно.
Представа има градацију од врло комичног, само благо меланхоличног увода, ка сложенијим и озбиљнијим тоновима, који кулминирају у гротескном, трагикомичном масакру на самом крају. Међутим, редитељ као да није најбоље одмерио ритам градације, тако да исувише дуго преовлађује тај комични, бурлескни тон, а пре него што се заоштри, па публика може да се пита, а имајући у виду и поменуту, начелно утемељену одлуку да се прича не осавремењује у потпуности, зашто би нас се све ово тицало? Овај проблем нешто закаснелног момента заоштравања, у комбинацији с извесном стилско-жанровском неусклађеношћу дела глумачког ансамбла, једине су примедбе које се могу поставити овој доброј представи, која је извесно велики и значајан уметнички искорак за Сцену „Љуба Тадић“Југословенског драмског позоришта. Ако је то потребно посебно нагласити, поред концепта редитеља Бобе Јелчића, оствареним у одличној сарадњи с костимографкињом и сценографом, највећи уметнички домет представе је маестрална игра Бориса Исаковића, до те мере успешна да, ни уз најбољу вољу, тешко у овој улози може да се замисли било који други глумац. Она је истовремено и један од главних разлога зашто представа Зашто је полудео господин Р, изашла на самом крају сезоне, с покрићем куца на врата 53. Битефа.
Прича „о малом човеку у раљама капитализма“, антијунаку који покушава да под снажним притиском свог непријатељског окружења, одржи главу над водом