ПРЕСАЂИВАЊЕ ДРЖАВНИХ ОРГАНА

25. минут

Велики страх увукао се ових дана међу грађане Србије. Само што смо почели да се навикавамо на плаћање пластичних кеса у продавницама, над нашим судбинама надвила се нова претња - донирање органа.

Иако се ради о хуманој ствари, изјаве појединих политичара допринеле су да се у народу створи аверзија према овој, свуда у свету, нормалној активности. Народни посланик Александар Мартиновић, иначе експерт за питања пресађивања органа јер је и сам био извађен из, како сам каже, магарећег тела, које је било у радикално тешком стању, смежурано скоро као кенгурово мудо и пресађено у ново, напредније тело, изјавио је да „човек када умре, тог момента није више власник било чега, па ни својих органа“, чиме је у ствари желео да каже како органи преминуле особе треба да постану власништво државе, тј. да јој се донирају.

Разумљива је ова његова изјава јер је већина државних органа неупотребљива, практично на апаратима, па је и логично да треба да их узимају од грађана да би наставили да функционишу. Нешто попут вампира, само што би вам уместо крви сисали органе. Не, не у том смислу, срам вас било. Срећом да се председник није укључио у расправу у Скупштини, можемо само да претпоставимо шта би тамо изјавио, можда: „Немојте да донирате ниједан орган, ми ћемо вам их узети сто!“

Страх грађана појачала је и чињеница да су политичари почели да постају власници донорских картица, чиме се створила оправдана бојазан од тога да неки болесни орган треба да вам донира неко од политичара. Иако говоримо наравно о хипотетичкој могућности, јер је јасно да су политичари у Србији бесмртни, ипак треба размотрити шта би се десило када бисте били принуђени да вам они донирају своје органе.

Ако бисте наслеђивали органе Маје Гојковић, треба да знате да су они највероватније већ пресађивани од неколико људи пре ње, што ће рећи да су прелазили из тела у тело док се нису усталили у њој.

Били бисте прави срећник када би вам органе донирао Синиша Мали. Могли бисте да бирате један од његових 24 органа, а након трансплантације осећали бисте се некако просветљено, тачније расветљено и сваки дан би вам био као Нова година.

Весићеви органи не би могли да вам се пресаде док вас не очисте од паразита, пацова и змија и док не провере да нисте случајно наркоман.

Мартиновићев мозак вас свакако не би усрећио, тако да вам је боља опција да се опростите од живота. Боље то него да водите политички магарећи живот.

Чедомир Јовановић би могао да вам донира бицепсе и трицепсе. Груди и ноге неки други дан, рецимо уторком или четвртком.

Били бисте у великом проблему ако би морали да вам ураде трансплантацију Ђиласових, Јеремићевих и Јанковићевих органа, пошто би се ти органи врло брзо посвађали међу собом.

Велики срећник био би онај којем би се пресадили Дачићеви органи, јер би, поред тога што би одједном пропевао, опстао још дуго, дуго у животу.

И на крају не треба заборавити на најбоље органе у Србији, оне од самог председника. Тај који би наследио његову бешику био би прави срећник јер би у тоалет ишао двапут, максимум два и по пута дневно. А ако би неко наследио председников мозак, доживео би да по цео дан проверава шта су укућани рекли о њему, а једном дневно би одржавао ванредне породичне састанке. Ко наследи председникове наочаре може да рачуна да ће му стално спадати, а онај ко добије председникову косу, да ће бити стално мокра, јер јој смета било каква заштита од падавина.

Сад је и јасније откуд се оволики страх увукао међу грађане. Једино утешно може звучати реченица коју су ових дана понављали посланици: „Нико не мора да даје своје органе, нити да прими наше. Ако лажемо, ту нас сеци“.