Бог је хтео да живим
Почео сам да пузим преко тела ка другом крају јаме. Био је мрак. Успузао сам се и побегао кроз шуму. Не знам .... Да ли сам ја стварно имао снаге да се преко мртвих људи попнем на другу страну јаме и изађем, прича Зијо Рибић
Почео сам да пузим преко тела ка другом крају јаме, код шуме. Био је мрак. Успузао сам се и побегао кроз шуму. Не знам .... Да ли сам ја стварно имао снаге да се преко мртвих људи попнем на другу страну јаме и изађем, прича Зијо Рибић
Зијо Рибић, коме су злочинци из Србије убили оца, трудну мајку, шест сестара и брата само зато што су Роми муслиманске вероисповести, никога не мрзи, јер како каже „мржња ником добра није донела“, али очекује правду. Српски суд му је, међутим, правду ускратио. Променио је досадашњу праксу о саизвршилаштву и ослободио оптужене за ратни злочин.
Са осам година Зијо је једини преживео и успео да изађе из јаме у коју су припадници паравојне јединице из Србије „Симини четници“12. јула 1992. бацили тела његове породице, рођака и комшија - укупно 27 мештана села Скочић код Зворника, међу којима је било деветоро деце. „Симини четници“су тада заробили 20-годишњу девојку и две девојчице од 15 и 13 година, које су претворили у сексуалне робиње и држали их све до почетка јануара 1993. Тела убијених Рома из Скочића после су склоњена из првобитне јаме, па су проналажена и деценијама касније у секундарним гробницама, а нека ни до данас нису пронађена, међу њима и тело једне Зијине сестре.
Зијо Рибић је на гробу убијене породице, када је сахрањивао четири сестре чија су тела пронађена 2016, изговорио: „Опраштам свима.“. Он за НИН говори о породици, себи, злочину, суђењу...
„Рођен сам у Љубљани 1984, јер је тамо мој отац радио. Вратили смо се у Скочић јер смо имали земљу. Бавили смо се пољопривредом. Отац је стално радио на њиви или на грађевини у Лозници и Бијељини. Мати је увек била код куће и водила домаћинство. Сећам се како сам се са сестрама и млађим братом који је рођен 1990. играо на великој тераси. Долазили су нам Срби и Муслимани. Наши родитељи су се дружили, и ми смо се као деца играли заједно. Није било никаквих разлика међу нама. Није било подела на нације. Рат је све променио. Прво су отишли Муслимани. И ми смо се склонили у Лозницу на неколико дана, када је мој отац чуо да ће бити рата. Вратили смо се мислећи да нас нико неће дирати, јер смо Роми и ником ништа нисмо урадили лоше.
Када смо се вратили, сви ми Роми смо били у једној великој кући нашег рођака. То је био предлог нашег комшије полицајца Бобана. Рекао је да је боље да будемо сви заједно за не дај боже, јер је он ту близу. Тог 12. јула 1992, сада знам добро тај датум, дошли
су увече. Видели смо колону, камион и џип. Наоружани војници су упали у кућу. Почели су одмах да отимају злато, сребро, накит и новац. Ударали су све пушкама, ногама, чиме су стигли. Извели су нас напоље у двориште и тамо су страшне ствари радили. Моју сестру (дете од 13 година) су ту силовали на самом прагу куће. Двојица су је држала док ју је трећи силовао. Још једну жену су вратили у кућу и чуо сам крике. Наставили су да туку и у дворишту. Запамтио сам међу њима ту плаву девојку у униформи. Звали су је Драгана. Раздвојили су жене и децу од мушкараца. Гледао сам оца. Био је сав крвав, изударан скроз, знам да му је крв лила из главе, и у раме су га ударали. У камиону сам био поред мајке која је држала брата и сестре. Запретили су да ће нас убити ако не ћутимо.
Одвели су нас до места где су припремили јаму. Једног по једног су изводили из камиона. Чуо сам крике, запомагања и пуцњаву. Када су дошли по мајку рекли су да поведе и мог брата који је имао две године, јер није могао сам. Извели су још четворо, петоро па су дошли по моју сестру, коју су претходно силовали у Скочићима. Поново су је силовали одмах ту испред камиона, па су је убили. Тада сам почео да плачем и да вичем: Хоћу маму. Дошли су по мене и рекли ми: Сада ћеш код мајке. Извели су ме напоље. Рекли су ми да станем мирно испред јаме. Осетио сам убод у врат и нешто ме је погодило са стране. Пао сам на земљу. Двојица су ме узела за руке и ноге и бацила у јаму. Мислим да сам изгубио свест накратко. Када сам се освестио чуо сам горе вриску и пуцњаву. Почео сам да пузим преко тела ка другом крају јаме, код шуме. Био је мрак. Успузао сам се и побегао кроз шуму. Не знам... Мислим да је Бог хтео да живим. Да ли сам ја стварно имао снаге да се преко мртвих људи попнем на другу страну јаме и изађем...
Наишао сам на празну кућу и спавао у великој кутији. Када сам се пробудио, видео сам да ми се коса укрутила од крви. Био сам рањен и у руку. Изашао сам и брзо наишао на два војника. Уплашио сам се. Били су то војници ЈНА и дали су ми да једем. Одвели су ме до амбуланте. Како смо прилазили видео сам да су ту исти они војници од синоћ. Јако сам се уплашио и чврсто сам ухватио једног војника, са којима сам био, за руку. Питао ме је: Шта је било. Нисам му одговорио. Увели су ме унутра. Они су отишли код неког главног, чуо сам да га зову Сима четник. Видео сам га накратко. Имао је браду. Мене је превијала она иста Драгана. Чуо сма разговор војника ЈНА и тог Симе четника. Одбили су његов предлог да ме оставе. Одвели су ме у болницу у Зворник. Тамо сам био до 1994, када сам пребачен на Институт „Симо Милошевић“у Игалу. Затим сам био на лечењу од траума у Бјелој, исто у Црној Гори. Доктори из Србије били су добри према мени.
У Црној Гори је у дому било деце свих нација, и лепо смо се слагали. Када сам се вратио у Тузлу био сам у дому за незбринуту децу. У том Дому 90 одсто деце било је из Сребренице. Али сви смо навијали за Србију када игра са неким, сем са БиХ. Завршио сам тамо куварску школу и био сам неколико сезона на усавршавању у Италији. За Наташу Кандић и Фонд за хуманитарно право сам чуо 2006. и обратио сам јој се. Како је пролазило време мислио сам да нема ништа од тога. Међутим, 2010. добијам позив за суд у Београду. Онда сам помислио да има неке наде за правду. Сима Богдановић ме је испитивао и тај први пут у истрази. Било ми је јако тешко. После тога сам рекао себи да не желим никог да мрзим. Не желим то свом детету, свом пријатељу, никоме то не желим... Али желим правду. Мене мржња није могла да усвоји. Мржња ником добра није донела.
Одлазио сам после и на суђења. Мислим да се нико од њих не каје. Ако се неко каје барем каже да је за нешто крив. Када је прва пресуда изречена сви су осуђени и за убиство и силовања. Мислио сам да су суд, а и држава урадили нешто правилно. Највише због моје породице, родбине и комшија. Мислио сам да су нашли мир са том пресудом. Међутим, други пут, они су ослобођени за све. Ова трећа коначна пресуда такође је веома лоша, јер су ослобођени за убиство. Том пресудом је показано да живот Рома нема вредност, да Роми нису људи, и да када нас убијају не треба да одговарају. Испада да смо три девојке и ја криви што смо преживели. Надам се и даље да ћемо правду наћи негде.
Од моје куће у Скочићу остао је само костур. Српски војни инвалид је 2007. рекао да ће плаћати кирију. Рекао сам му да не плаћа, већ да одржава кућу. Стварно је чувао кућу и била је сређена. Међутим, када је он отишао, није прошло ни месец дана, почупали су прозоре, врата... Све су уништили. У Скочићима више не живе
У Скочићима више не живе Роми. Не желимо да се вратимо, али ни да продамо. Нека остане као споменик
Роми. Не желимо да се вратимо, али ни да продамо. Нека остане као споменик. У горњи део Скочића вратили су се Муслимани.
Данас радим у Тузли у обданишту као кувар за децу. Сада сам сретан човек. Пре пет месеци добио сам цурицу Сару. Када довољно одрасте одредиће ко је и шта је, али никог неће мрзети. Моја супруга је са мном одрасла у дому.
Када су нашли тела моје четири сестре и назвали ме, било ми је тешко али и драго што су нађени. Прошле године су ми јавили за сестру и брата. Ма колко ми је срце тужно, оно је и радосно јер ћу моћи да им идем на гоб. Једна сестра није нађена и надам се да ће и она наћи свој мир. Тако ћу када знам где су сви моји и ја наћи свој мир. Надам се да ће бити и правде.“
Ове речи Зије Рибића су чуле и српске судије, када је сведочио на суђењу. Судије су чуле и три тада заробљене девојке из Кочића које су сада заштићене сведокиње. Оне су детаљно описивале какве су страхоте доживеле за шест месеци заточеништва, од вишеструких силовања започетих одмах у Скочићу до сталних батина. То, међутим, није било довољно да Зијо и оне добију правду.
На суђењу су сведочила и два човека која су пронашла Зију после маскра, као и неки Срби мештани Малишића који су рекли да су сви тада знали да су Роме у Скочићима побили Симини четници. О маскару Рома говорио је један од оптужених Зоран Алић признајући да је чувао стражу код јаме и описујући како су неке жене и девојчице силоване па убијане. Ни он није осуђен за убиство иако није помогао жртвама, а после маскара је остао у јединици, где је у Малешићу силовао заштићене сведокиње, тукао их и понижавао, за шта је пресудом Апелационог суда и осуђен.
„Симини четници“били су паравојна јединица у чијем саставу су углавном били грађани Србије српске националности. Деловали су у оквиру локалне Територијалне одбране и од њих су чак добијали и плату. Као и свака таква јединица, која је долазила из Србије, током сукоба 90их, деловали су уз одобрење и помоћ ДБ Србије и војне тајне службе. Опљачкани новац, злато и друге драгоцености делили су са безбедњацима чију заштиту и данас имају.