ОДНОСИ СРБИЈЕ И САД
ОДНОСИ СРБИЈЕ И САД, ВЕК ПОСЛЕ Од 2000. су Срби и Американци у једној врсти политичке хибернације. Они ушанчени у својој предрасуди, ми у својој. Они би да истерају свој циљ, који каткад више личи на каприц, ми упорно терамо политику која никуд не води
Клизаве су историјске аналогије. Опасно клизаве. Догађаји из прошлости, једнако као и догађаји из живота, никад се не понављају у истоветној форми и садржини. Сваки је исечак стварности, прохујале или садашње, прича за себе са својим особеностима времена, околностима и судбини. Ипак, искуства из протеклог доба могла би, и требало би, да служе као наук и путоказ. Негативни примери можда и више од оних позитивних.
Крајем Првог светског рата, Краљевина Србија, мада искрвављена и разорена, била је једна од сила победница чији су допринос победи Антанте признавали сви - и савезници и противници. Питање њене наводне одговорности за Сарајевски атентат и избијање Великог рата са 15 милиона жртава, постављено је много касније и у сасвим другачијим политичким условима. Те 1918. Србија је била хваљена и слављена са ореолом огромног народног прегнућа и витешког војничког тријумфа.
Американци су, управо тад, први пут од свог настанка, изашли на међународну сцену одлучивши да се придруже савезничкој страни у Првом светском рату. У славу српских победа и српских жртава пободен је барјак Краљевине Србије испред Беле куће у вашингтонској авенији Пенсилванија.
Од тада су нам се путеви раздвојили. Сједињене Државе су се вратиле у своју изолацију, а ми смо се упустили у кобни експеримент југословенства. Срели смо се поново у Другом светском рату. На почетку је тај сусрет био пријатељски и срдачан. Касније су они пригрлили Броза, његов режим и идеологију и остали му верни до судњег дана.
Америка је, по успостављању мира 1945, постала водећа сила западног света преузимајући то вођство, политику и интересе од деколонизоване Велике Британије. Одједном земља са глобалним замахом и присуством,
а уз то и сама некадашња колонија, Америка се с муком прилагођавала улози једне новокомпоноване империје. Отуд су се грешке и неуспеси на интернационалном плану ређали као на траци. Губила је и брукала се и у латинском свету, у Азији, у Африци. За 50 година, Американци су од спасиоца људске расе стигле до најомраженије нације. Замрзели су их сви, осим оних који су од њих имали хасне. Историјска победа дошла је тек на крају: СССР је срушен без испаљеног метка и без иједне људске жртве. Али, авај! Опијени победник је, како обично бива и у политици и у животу, изгубио правац и компас.
У распаду СФРЈ Американци су имали главну улогу. Преговарали су и погађали се с Милошевићем, били му и противници и партнери, да би после коначног разлаза с њим у Рамбујеу, послали бомбардере у бесомучној акцији кажњавања непослушног клијента преко наше грбаче, ни криве, ни дужне. Претходно су нас, заједно са својом некадашњом британском метрополом бомбардовали неколико пута давне 1944. испуњавајући, највероватније, Брозов захтев.
Од 2000. су Срби и Американци у једној врсти политичке хибернације. Наши узајамни односи се не померају с мртве тачке. Они ушанчени у својој предрасуди, ми у својој. Они би да истерају свој циљ, који каткад више личи
на каприц него на интерес, ми упорно терамо политику која никуд не води. У међувремену се запатио обостран негативизам. Американци мисле лоше о нама, ми још горе о њима. Они би од нас признање косовске независности, ми бисмо да их неко на овом свету порази и надјача. У том обостраном слепилу, они се удружују са сваким олошем, ми са црним ђаволом.
Неспорно је једно. Свидело се то нама или не, Сједињене Државе и даље имају пресудну реч и у светским и у балканским питањима. Без њиховог амина, нажалост, ништа се озбиљно и дуготрајно не може разрешити. Исто као што у југоисточној Европи нема решења без пристанка Србије. Отуд смо, очито, упућени једни на друге. Мука је, дакако, у томе што се никако не разумемо. Чини се да нам је неразумевање већи баук од неслагања. Нисмо ми толико супарници, колико смо странци.
Ту негде, рекло би се, лежи одговор на ову српско-америчку контроверзу. Главни камен спотицања у односима две државе било је и остало питање статуса Косова и Метохије. С наше стране, позиција се није значајно мењала без обзира на странке и појединце на власти - тврдоглаво инсистирање на територијалном интегритету Србије у границама СФРЈ, уставна потврда покрајинске аутономности Косова, одбијање признања косовске независности и бескрајни преговори ослобођени смисла и памети. То је општеприхваћена позиција националне политике која, у ствари, није ни национална, ни политика. То је позиција заробљена у бившем времену, бившем систему и бившој реалности. То је верна слика наше неспособности да препознамо себе, своју државу, народ и интересе ван оквира југословенског наслеђа и наше патолошке потребе да се представљамо у светлу јединог легитимног настављача творевине нестале у вихору
Американци би од нас признање косовске независности, ми бисмо да их неко на овом свету надјача. У том обостраном слепилу, они се удружују са сваким олошем, ми са црним ђаволом
погубних заблуда, масовних злочина и суманутог рушилаштва. У Србији, досад, није ни постављено, некмоли одговорено, на темељно питање државног и народног идентитета: шта је, уистину, данашња Србија? Држава која је 2017. требало да прослави осам векова постојања или жалосни остатак разваљене Брозове Југославије? Република по облику владавине за који се њени грађани никад нису изјаснили или некадашња федерална јединица у оквиру југословенског социјализма?
На први поглед, амерички став је јасан и недвосмислен: најбоље би било да Србија пристане на независност Косова, посредно или непосредно свеједно. Али, да ли је баш тако? Можемо ли и смемо ли да будемо у то апсолутно сигурни? Или би, могућно, вредело тај амерички захтев ставити под лупу давно одоцнелог и заборављеног скептицизма?
Усудићемо се, стога, да овде понудимо једно алтернативно размишљање о овој теми. Наиме, оно што су у основи хтели на Косову, Американци су већ увелико остварили. Одвојили су га од Србије, успоставили локалну власт којом командују, издејствовали су да га формално призна више од половине човечанства. Столица у Уједињеним нацијама, очито, веома интересује косовске Албанце. Да ли је то и примарни циљ САД?
Уколико би Србија, којим чудом, то питање скинула с дневног реда, последице би биле двојаке. Прво, Србија би са свог пута међународне афирмације уклонила највећу препреку и била у прилици да испостави читав низ својих легитимних очекивања и од Америке и од ЕУ. И друго, могла и, пре или касније, да постави, макар и само хипотетички, питање права на самоопредељење грађана у Републици Српској. Другим речима, ако могу Албанци на Косову, зашто не би могли Срби у БиХ?
Да подсетимо. Подручје БиХ било је предмет интересовања великих сила од средине 19. века. Упоредо с тим, та је територија фигурирала и као средишња тачка свих националних аспирација Србије и Срба усмерених ка коначном ослобођењу и уједињењу. Тамо је плануо српски устанак 1875. поводом ког је избила тзв. Источна криза, српско-турски, пoтом и рускотурски рат (1876-1878), Санстефански мир и Берлински конгрес (1878) по чијој одлуци је Хабзбуршка монархија добила право да окупира БиХ. Аустроугарска једнострана анексија извршена је 1908. уз бурно српско противљење на самом рубу ратног сукоба. Тамо се развио снажан српски национални покрет и, у крајњој последици, догодио се атентат у Сарајеву 1914. кад су Принципови пуцњи увели земаљску куглу у Први светски рат. Међународна заједница је век и по, уз знатне напоре, спречавала повезивање Срба са обе стране Дрине што би, у њиховим очима, значило стварање велике Србије с границама осамдесетак километара од Загреба и двадесетак од Софије.
Из овог произлази наша претпоставка. У плановима САД, целовитост БиХ је далеко важнија преокупација од косовске заставе на Ист риверу. Зато њима, у бити, одговара овакав правац српске политике. Не морају ништа да дају, чувају јединство БиХ, и Србију држе у пат позицији.
Било би, наравно, непристојно и претенциозно тврдити да сам стопроцентно у праву. Искуство нас учи да никад не примамо ствари онако како су нам представљене и да о својим интересима мислимо дубље и слободније од наметнутих или преузетих калупа. У једном смо, ипак, слични. Ми и Американци. И једнима и другима је насушно потребна нова национална политика.