ТАОЦИ „ВИШИХ“ИНТЕРЕСА

Изгледа да се око грађанске Србије нико и не труди много, због претпоставке да је реч о превише ретким зверкама, од чије се подршке успешна политичка каријера не прави

Ко заступа грађанску Србију

Кад Александар Вучић опозициони савез у настајању дефинише као „тајкунски савез с примесама фашизма, на десној страни“, још се и може говорити о незадовољству власти због рађања потенцијалне озбиљне алтернативе. Али, кад бивши председник Демократске странке Борис Тадић каже да је очекивати да ће изворни бирачи ДС-а гласати за листу на којој су Двери и ДСС „таман толико наивно колико и очекивати да ће окорели партизановци навијати за Звезду и обрнуто“, а Саша Јанковић обзнани да ради на стварању будућег грађанског блока, поставља се питање - ко на политичкој сцени заиста говори у име „грађанске Србије“?

Да ли ће се на следећим изборима гласови бирача које интересују питања

људских права и правне државе, а национализам сматрају погубним, поделити између Савеза за Србију, у коме је, између осталих, ДС и новог блока који се прави око Покрета слободних грађана? Или ће их, рецимо, сећање на „вола на Палама“из деведесетих и чињеница да је Јанковић на позицију омбудсмана дошао на предлог ДСС, одвратити и од једне и од друге опције и отерати у – апстиненцију?

До избора се свашта може десити, али, како сада стоје ствари, изгледа да су, у мноштву незадовољних, политичком сценом далеко најнезадовољнији заступници лево-либералних вредности. Весна Пешић, један од симбола грађанске Србије још од времена обнављања вишестраначја, у разговору за НИН нема ништа добро да каже

о актуелној понуди, али подсећа и на оно што јој је претходило: „Грађанску Србију после пропасти ГСС и касније ЛДП, заступала је ДС. Она је била умерено национална, с тиме да је подржала све националистичке прекретнице - пре свега мислим на Устав 2006. и Резолуцију о неутралности Србије. Ту спада и њена неспособност да одржи јасну западну оријентацију коју је, на пример, Ђинђић строго држао - што се видело у Тадићевом потписивању да се НИС поклони Русима и највише у томе што није успела да реши Косово, па је изгубила спољну подршку са причом `и Косово и ЕУ`. Не успева ни сада, мислим да су око тог питања подељени“.

Текстом објављеним у прошлонедељном Данасу, Јанковић се кандидо-

вао за позицију заступника, али је, сматра саговорница НИН-а, организација коју предводи „изгубила моментум“. Покрет слободних грађана „покушава да заузме испражњено место ЛДП, али нема снагу и уверљивост“, оцењује Весна Пешић, за коју ни шаролики Савез за Србију није опција.

А можда се око грађанске Србије нико и не труди много, због претпоставке да је, после свих чуда и покора које су нас задесиле, реч о превише ретким зверкама, од чије се подршке успешна политичка каријера не прави?

„Грађанство и грађанско друштво, грађанска политичка култура и политички пунолетни грађани – нису стање него процес, у крајњој линији они су само потенцијал, само добра могућност доброг друштва“, каже социолог Срећко Михаиловић, мудро избегавајући било какво фрљање цифрама у одговору на питање о величини корпуса грађанске Србије. „Грађанско друштво представља цивилизацијску интерпретацију појма заједнице као негације екстремног па и оног пренаглашеног индивидуализма с једне стране и са друге стране екстремног па и пренаглашеног колективизма. У грађанском друштву се мире и међусобно креативно сарађују независни појединци непрестано и солидарно градећи заједнички живот и заједницу као оваплоћење аутентичног индивидуализма“, каже Михаиловић.

Он објашњава да су зачеци грађанског друштва, односно зачеци грађанске политичке културе нестали под ударом егзистенцијалних страхова деведесетих година прошлог века. „Тада је преживљавање заменило живот; императив је био преживети а не живети. Опсесија преживљавањем је активирала инстинкте крда и заметак грађанског друштва био је придављен егоистичним и саможивим националистичким друштвом. Апсурдно је што су националистичкој иницијацији крајем осамдесетих и почетком деведесетих кумовали и поједини носиоци идеје грађанског друштва. Али и то сведочи о недозрелости не само потенцијалних грађана већ и недозрелости идеологије грађанства и о једној екстерној мотивацији опредељења Грађанска опција у Србији никада није имала већину: Весна Пешић

и Зоран Ђинђић за грађанско друштво“, каже Михаиловић.

А да ли је, за грађански део Србије, колики год да је, прихватљива идеја о „техничком“савезу који би се борио за демократске услове, као основи за праву расправу о идеолошким питањима?

Зачеци грађанског друштва нестали су под ударом егзистенцијалних страхова деведесетих година. Тада је преживљавање заменило живот. Опсесија преживљавањем је активирала инстинкте крда Срећко Михаиловић

Савез за промене, каже Весна Пешић, „не може бити коалиција ни за рушење Вучића и уопште не може бити изборна коалиција, јер за тај конгломерат клерофашиста и ДС, националистичке Народне странке и других отпадака ДС, нема гласача“.

„Ја за такве никад не бих гласала, макар обећавали да ће само увести демократију и расписати изборе. Не долазе у обзир, јер делови тог Савеза припадају најмрачнијим српским круговима“, категорична је саговорница НИН-а.

Михаиловић примећује други недостатак: „Имадемо Савез за Србију или можда Савез за грађанску Србију али никако Савез за радничку Србију“, каже овај саговорник који, говорећи о „избору“између акционог и идеолошког савеза, примећује да је тешко одвојити софтвер од хардвера. „Нема те теорије која би могла да оправда идеолошку шараду потенцијалних чланица Савеза за Србију. С друге стране, акциони савез је изгледнији утолико што су у таквом савезу готово немогуће `лажи и преваре`. Ту је оно `или јеси или ниси (лав)`. У сваком случају Савез за (некакву) Србију бива синергетски контрапродуктиван уколико се у предизборној игри наметне идеолошка компонента савеза, а синергија је једино могућа у случају да се акција одвоји од идеологије и само акција установи као база савеза. Остаје проблем како да се дефинише Србија за коју се Савез бори, а то је већ идеологија“, каже Михаиловић.

Чланице Савеза за Србију не би требало да „пишу програм и решавају Косово“, каже Весна Пешић. А, судећи по најавама које, углавном, долазе од Вука Јеремића оне чине управо то („црвена линија је отпор потпису који би омогућио пријем Косова у УН“). Савез може бити „само група за притисак, лоби група која би исписала од А до Ш демократске изборне услове, у које спада и промена изборног закона и од Вучића и ЕУ тражила њихово успостављање“, уверена је саговорница НИН-а. А ако се то не догоди, све потписнице – а договор о Савезу требало би да може да потпише ко хоће, јер то није коалиција – требало би да бојкотују недемократске изборе, каже Весна Пешић.

И ту се опет враћамо на исто питање – ко би, све и да се успоставе демократски услови, заступао ставове грађанске Србије?

„Видећемо ко ће кренути тим путем јасно и гласно. Проблем је што таква странка и у најбољем издању у Србији не може да добије већину, али би било добро да постоји јасно формулисана и без удварања нацошима. Косово мора да се реши, због тога што Србија крвари, не може да успостави модерну државу и реши се криминала. Јаке снаге у цркви и други мрачњаци неће да дају Косово јер је то извор њиховог богатог и моћног опстанка. Лично не верујем у снагу Србије да изађе из такозваног националног питања, а ту спада и Република Српска и Косово, а видимо и Македонија, Црна Гора и наравно Русија“, каже некадашња председница Грађанског савеза Србије.

Вучић је, примећује она, „додатно загадио Србију пумпањем најпримитивнијег национализма уз некакво европејство да не би оставио опозицији било коју политичку позицију“. И на све то ваља додати проблем промене друштвене структуре: „Пропада средња класа, напушта годинама земљу, а остаје нам овај ропски сиротињски и запуштен народ који чека да им вођа баци неку кинту и запосли их партијском књижицом“, каже Весна Пешић.

Навикли смо, уосталом, да будемо таоци „виших интереса“: корење смо сварили, сад нам остаје да спокојно чекамо златно доба које свакако долази.