Србија је земља чуда
МИОДРАГ ЗАРИЋ, ОСНИВАЧ СПЕЦИЈАЛНЕ БОЛНИЦЕ ЗА ХИПЕРБАРИЧНУ МЕДИЦИНУ
Иако је Светска асоцијација за хипербаричну медицину недавно Специјалну болницу из Београда изабрала да води веома важан пројекат, он је доведен у питање, јер се Републички фонд за здравствено осигурање свим силама труди да умањи значај гране медицине у којој је Србија постала најбоља у свету
Да ли су здравље и лечење у Србији данас социјално право свих грађана, што им је загарантовано Уставом, или је то искључива привилегија одабраних? Питање је сувишно, лош сарказам, јер и здравље и лечење су у Србији заправо - игре на срећу. Чист рулет. А 21. је век. Овако, питањем и констатацијом, на очито велики проблем гледа инжењер Миодраг Зарић.
Ова дијагноза, верујемо, важи за третман многих озбиљних обољења и за праксе медицинских установа, а у области хипербаричне медицине је еклатантна. Јер Специјална болница за хипербаричну медицину, која је научно-наставна база за супспецијалистичке студије Медицинског факултета у Београду, већ дуго је под тешким притиском чудесне логике Републичког фонда за здравствену заштиту и ових дана се, по речима Зарића, суочава са озбиљним професионалним понижењима.
Оснивач Специјалне болнице за хипербаричну медицину (ЦХМ) истиче да је ова угледна здравствена установа од Светске асоцијације за хипербаричну медицину недавно добила да води Пројекат о лечење инфекција које настају током хоспитализације или пропустима насталим у процесу лечења.
„Тај пројекат је, међутим, доведен у питање, јер су њихови стручњаци поставили питање због чега се РФЗО већ извесно време свим силама труди да умањи значај ове гране медицине, у којој смо постали најбољи у свету. Збуњени су чињеницом да Фонд спречава пацијенте да се лече, иако је потпуно евидентно колико им је потребна адекватна медицинска нега. То показује и чињеница да озбиљан број пацијената успе, и поред свих ступица, да дође на лечење у ЦХМ. Апсурд је и у томе што је и Фонд евидентно на губитку, јер за дијабетес и гангрену лечење хипербариком нема алтернативу, здравље пацијената се компликује и изазива нове
компликације и трошкове. Ова чињеница им је несхватљива тим пре што смо ми у последњих двадесет година уживали озбиљан углед у свету, два пута смо освајали европске награде, а мени су указали велику част избором за председника Светске асоцијације хипербаричне медицине. Прошле године били смо домаћини Светског конгреса хипербаричне медицине“, објашњава Миодраг Зарић.
Његову тврдњу потврђују сведочења најугледнијих стручњака за хипербаричну медицину. Пре неколико година професор Алесандро Марони, бивши председник Европске асоцијације хипербаричне медицине, оснивач Европског комитета за хипербаричну медицину и Европског колеџа, на питање новинара – које место заузима Србија у овој релативно новој грани медицине одговорио: „Прво“. А професор Пол Клаус, директор Центра за хипербаричну медицину чувене клинике
Мејо (САД) је изјавио да је београдски ЦХМ бољи од клинике којом он руководи, а за српску хипербарику је још рекао: „Заиста је фасцинантно што је Мејо клиника постала део нечега што траје деценијама и што имамо прилику да учимо од најбољих“... Професор Фолке Линд, руководилац Центра за хипербаричну медицину Института Каролинска у Стокхолму рекао је да је „Београд био и остао један од историјских центара хипербаричне медицине, а ЦХМ веома активан центар у Европи, посебно за хируршке индикације.“
Апсолутно је неприродно да ови ставови чувених светских стручњака нису имали никаквог утицаја на одговорне људе у бившем руководству Фонда за здравствено осигурање. Било је логично да чују искуства светских стручњака, да прате све модерне токове, пошто су они ту да брину о здрављу грађана, јер медицина је наука која иде напред из дана у дан. Ако ништа друго био би ред да их радује што једна медицинска грана у Србији бележи светске успехе.
Напротив, остале су супротстављене логике које су произвеле ружан заплет и сасвим невероватне приче на релацији ЦХМ - РФЗО - пацијенти. У инсценираном трилеру од стране бившег руководства РФЗО, очекивано, упозорава Зарић, страдају пацијенти. Драми се крај још не назире.
Све је почело септембра 2015. године, када је Фонд направио нови Правилник о лечењу пацијената у хипербаричним центрима Србије, који је уобличен ван свих законских и етичких кодекса. Овај документ, истиче оснивач Специјалне болнице је благо речено више оличење озакоњене завере против здравља пацијената, него било чега другог. Све се догађа у тренутку кад је ЦХМ добијао највећа светска и европска признања за свој рад.
„Нови правилник приморао је лекаре који су стручни у својим обла-
стима, али им хипербарична медицина није довољно блиска, да прописују број терапија. Правилник је направио хаос и угрозио права пацијената на лечење, доводећи тако у опасност многе болеснике, првенствено дијабетичаре, људе са тешким телесним повредама, пацијенте који су добили гангрену, не дозвољавају им лечење у хипербарици која је у овим случајевима најефикаснији третман, превентива и заштита. Нови правилник већини оболелих све поменуто ускраћује“, тврди Миодраг Зарић и поставља питање: „Због чега нас саплићу кад смо дошли у сам светски врх ове гране медицине? Уместо да нам се придруже, они у сопственом незнању и немоћи одлучују да минирају наш сваки даљи напредак. Због чега, где је ту логика?“
Заправо, Републички фонд здравственог осигурања направио је Правилник који је у суштини озакоњена завера против здравља оболелих, којима индиректно ускраћује права на лечење. У Србији, подсећа Зарић, има око 600.000 дијабетичара и пре доношења новог правилника у Специјалној болници за хипербаричну медицину дневно је примано око 400 пацијената, да би нови правилник тај број свео на 120 пацијената.
Све поменуто је, по речима оснивача Специјалне болнице, унакажено лице српског здравства. Угрожени пацијенти и стручњаци из ЦХМ су утицали на Министарство здравља да пре две и по године оформи експертску комисију коју су чинили три академика медицинске струке, два професора, један примаријус и Миодраг Зарић, тада председник Светске асоцијације хипербаричне медицине. Комисија је, каже, аргументовано доказала да је Правилник веома лош и да ускраћује многим пацијентима право на лечење, предложила је да се овај документ измени у духу старог правилника који су такође сачинили стручни људи из РФЗО.
У Министарству здравља и у Фонду су оспорили закључке ове комисије, „јер је у њој био господин Миодраг Зарић, директно заинтересована страна у овом спору“. Министар здравља је тражио да мишљења на закључке дају три републичке стручне комисије, које су из области одакле се упућује највећи број пацијената. Све три комисије потврђују мишљење Комисије за ХБО, што је, констатује Зарић, било савим довољно да се сруши накарадни документ. Невероватна је ароганција бившег руководства фонда, да су остали глуви након мишљења три републичке комисије које је дато на захтев Министарства.
Колико су Фонд и његов нови правилник, који је изгласало старо руководство РФЗО-а, повећали смртност оболелих пацијената, поуздано се не зна. Не зна се ни да ли о томе у Министарству здравља имају податке, стручне студије и анализе. Међутим, поузданим индикацијама располаже Институт за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут“. У свом Извештају за 2016. „Батут“наводи да је смртност од дијабетеса у 2015. и 2016. у поређењу са 2014. радикално повећана. У 2014. од шећерне болести у Србији умрло је 2.513 болесника, годину дана касније 3.027, а 2016. године 3.159. У препорукама и проценама „Батута“за 2013. годину каже се да су „наше процене да је услуга хипербаричне медицине према апсолутним индикацијама неопходна за минимално 22.000 пацијената“. У годишњем извештају за 2015. у одељку Шећерна болест „Батут“наводи: „...у последњих једанаест година уочен је пораст умирања од овог обољења у Србији, али се у последњих пет година стопа морталитета од шећерне болести смањила са 43,8 у 2010. на 35,2 на 100.000 становника у 2014. години... С обзиром на наведену дискрепанцу
између потреба за хипербаричним услугама и могућностима здравствене службе Републике, процењујемо да је минимално за око 21.500 осигураника оправдано закључити уговор са РФЗО...“
Поставља се питање где су бенефит и логика још важећег Правилника, који је штетан за пацијенте, повећава смртност и трошкове због неадекватног лечења.
Од усаглашеног мишљења четири различите, независне и стручне комисије, које је оформило Министарство здравља, да је Правилник катастрофалан и да је уперен против здравља људи прошле су две и по године, констатује Зарић. Пацијенти и даље болују и умиру по новом правилнику уз необјашњиву самовољу моћних људи из тадашњег руководства РФЗО. Нико не објашњава, ако их то уопште занима, где су нестали они пацијенти, дијабетичари, које помиње „Батут“, којима је неопходно лечење у хипербарици, пита се оснивач ЦХМ. Јесу ли живи, ко и како брине о њима, да ли им се пружа адекватна медицинска нега...?
Али, да се вратимо на почетак ове приче, односно на аларм и упозорење Светске асоцијације хипербаричне медицине. Њихова брига је вишеструко утемељена из више разлога: Светска асоцијација хипербаричне медицине је, без сумње можда и најзаслужнија што је у Србији оформљен ЦХМ. Здушно су подржали идеју за оснивање Центра за хипербаричну медицину, која је зачета 1992. А учествовали су својим присуством, знањем и утицајем да се ЦХМ коначно оснује и проради 1994. Најугледнији светски стручњаци из ове области заслужни су, између осталога, за то што је ЦХМ у свом развоју постигао тако високе стандарде. Уосталом, на скуп који је организовао ЦХМ у Милочеру 1994. дошли су сви најпознатији светски стручњаци за хипербаричну медицину, чак из САД и Енглеске, упркос противљењу Стејт департмента и Форин офиса, јер је у то време Србија, односно СР Југославија била под санкцијама Уједињених нација. Стејт департмент је домаћинима Конгреса чак упутио допис са питањем: „Да ли грађани САД, који на свој ризик путују у Југославију, треба да понесу и заштитне панцире“?
Уз овај догађај везан је још један преседан. СРЈ је била под санкцијама, а оснивач ЦХМ Миодраг Зарић је позвао тридесет најпознатијих стручњака
за хипербаричну медицину. Сви позвани су дошли на скуп у Милочер, позивали су се на лекарску етику и право сваког појединца да процени колико су те санкције оправдане... Саветовање је трајало четири дана, 200 домаћих лекара је присуствовало Конгресу... Светски стручњаци за хипербарику су држали предавања, на одвојеним панелима држали су кружоке, увек спремни да изнесу своја знања и искуства нашим лекарима. Наредних година долазили су у Србију, бринули о развоју ЦХМ, анализирали његов рад и опет помагали знањем и добром намером. Од тада па до прошлогодишњег Светског
конгреса хипербаричне медицине на врло траспарентан начин брину о развоју ЦХМ у Београду. Другим речима, њихова брига је, указује Зарић, изражена и извесним страхом за будућност ЦХМ, с обзиром на то да ова медицинска установа бележи изразит мањак пацијената, па из тих разлога су довели у питање Пројекат о лечењу инфекција које настају током хоспитализације или последица насталих у процесу лечења. Питају се због чега се све то догађа? То питање, констатује оснивач ЦХМ, још чека одговор.