Жута подморница потапа свет
Битка за технологију јесте најжустрије бојно поље садашњости, а прошли су дани у којима је Кина могла само да производи јефтиније. Сада може да производи и јефтиније и једнако квалитетно
Ништа не говори тако језгровито о прогресу Кине колико напредак фразе „мејд ин Чајна“. Некада су те речи повезиване са мајицама са којих се боја спирала после првог прања, а данас спирају шминку са ознојеног лица Доналда Трампа. И није то само због два и кусур трилиона долара извоза у 2017, који Кину чине убедљиво највећим извозником на планети, јер паре доносе утицај, који доноси још више пара. А подаци о расту кинеског утицаја због којих компјутери и аналитичари западног света пиште на узбуну нижу се брзином производне траке у кинеској силиконској долини. Ево их из Африке – на континенту је активно преко десет хиљада кинеских фирми. Где су фирме, мора да буде и обезбеђење, па је прошле године Кина у Џибутију отворила прву инострану војну базу. Њено је оружје, додуше, већ дуго у близини, јер се кинеска ратна морнарица мачује са гусарима у Аденском заливу. У Зимбабвеу можда рабе шаљив израз „жинг-жонг“за траљаве кинеске производе, али рабе и те производе, а Би-Би-Сијево истраживање каже да 83 одсто Нигеријаца и 63 одсто Кенијаца кинески утицај сматра позитивним. По дозу панике за Трампа можемо и до Латинске Америке, јер се обим трговине овог комада Земље са Кином у 21. веку удвадесетостручио. Подразумева се да је са том робом размењена и политика, па су Панама (прошле године) и Доминиканска Република (у априлу) прекинуле дипломатске односе са Тајваном. У Латинској Америци умеју да кажу да је бог превише високо, а САД превише близу. Кина је барем далеко. Из перспективе САД, а по речима Душка Дугоушка, јасно вам је да то значи рат.
„Ескалирајући трговински рат САД и Кине одговор је на три бриге које су америчке вође одавно дефинисале – губитак послова, надметање за технологију и наводна кинеска претња америчкој националној безбедности“, сумира Винг Тај Ву, професор
економије на Универзитету Калифорније и члан Кинеске академије друштвених наука.
Битка за технологију јесте најжустрије бојно поље садашњости, а прошли су дани у којима је Кина могла само да производи јефтиније. Сада може да производи и јефтиније и једнако квалитетно.
„Већ деценијама, а нарочито од средине деведесетих, Кина као услов приступа свом огромном тржишту поставља пренос знања путем заједничког улагања. Сада се многи амерички пословњаци томе противе, жалећи се како су ’приморани’ да своју технологију деле. Хор жалби тако је бучан да је ’крађа’ технологије Американцима можда и већа брига од трговинског дефицита.”
Тај трговински дефицит, према подацима Бироа цензуса, скупа главних америчких статистичара, прошле године је износио 376 милијарди, а у првој половини ове 152 милијарде долара. Трамп о томе грми ли грми, међутим та је грмљавина холивудског типа, као што је у великој мери и она о „крађи технологије“. Мало ко сумња да се Кинези баве и индустријском шпијунажом, али „крађа технологије“на границама Кине већ је сумњива, јер – подвлачи Ву – на њу „жртве“пристају.
„Узимајући у обзир да америчке фирме у томе учествују својевољно, речи попут ’приморани’ и ’крађа’ наводе на криви траг. Штавише, производи тих заједничких улагања обично у Кини имају монополске цене, што је добит која додатно слаби америчке аргументе.“
Свеједно, наставља Ву, један од главних разлога због којих су Американци сада агресивни у Трамповом стилу – а то нема нужне везе са Трампом – јесте тај што Кина сада од страних компанија цитира последње речи технологије, а понекад их изговори и сама, што потврђује и Кенет Рогоф, некада главни економиста ММФ, данас професор економије и јавних политика на Харварду. Кина можда никада нећете постати прави глобални хегемон, каже Ву – а у ту хегемонију не верује ни Рогоф, чему ћемо се посветити доцније – али Американци ипак зебу од већ поменутог геостратешког напретка Пекинга.
„То нас води трећој америчкој бризи – националној безбедности. Љутњу због технологије подстиче увереност да ће амерички гениј једног дана бити употребљен против америчких интереса.“
Када је у јуну објавио да уводи десет одсто царине на двеста милијарди долара кинеског увоза, што је била друга рунда трговинског боксања које на ивици седишта прати цела планета, Доналд Трамп је издвојио план „Мејд ин Чајна 2025“као пример „непоштења“и претње по америчке интересе. „Мејд ин Чајна 2025“стратешка је директива кинеске владе из 2015, која поставља пет приоритета. Сумарно, кинески режим намерава да подстиче и убрза иновације, производи боља добра и услуге, уложи у „зелене“или барем одрживе технологије и развија домаће таленте. Тај списак лепих жеља, који на прву лопту делује као експозе који би се дао преписати од Америке до Аустралије, довољан је, међутим, разлог за узбуну у свету који се још није навикао на мултиполарност. Поготово када тим светом доминира идеологија по којој је државно управљање привредом разлог за анатему.
„Нема сумње, ’Мејд ин Чајна 2025’ суштински је индустријска политика. Индустријске политике, међутим, нису нужно ’нефер’ или некомпатибилне са правилима Светске трговинске организације. Сам концепт развоја под паском државе практично су изумеле САД пре више од двеста година, када је Александер Хамилтон тражио већу подршку производњи путем царина и сличним потезима. Од тада, америчке владе су проследиле огромне подстицаје кроз министарства финансија, одбране, енергетике. Стратегија немачке владе изравно је инспирисала кинески план“, објашњава Шанг Ђин Веј, професор финансија и економије на Универзитету Колумбија.
Шанг Ђин Веј додаје да директива наглашава како „тржиште треба да води, а влада да усмерава“, како тржиште треба да има одлучујућу улогу у расподели средстава, како влада мора да створи повољно пословно окружење за фирме, не наводећи да те фирме морају да буду кинеске, и тако даље, али чак и када би све то било искрено – а вероватно није, јер није никад и нигде – за званичну Америку Кина би остала хорда милијарду и кусур опаких комуниста који туђе хоће, а своје не дају. О „жутој претњи“Запад раси-
Кинези схватају америчке оптужбе о „непоштеним трговинским праксама“као изговор Америке да блокира кинески успон ка глобалној економској доминацији Шанг Ђин Веј
стички булазни барем од 19. века, али значајна је разлика у томе што су тада Кинези били „кулији“који су повремено линчовани а редовно умирали градећи америчке железнице, а данас… Па данас би могли да купе америчке железнице када би им то било допуштено, и ту је сукоб неизбежан.
„Многи Кинези зато схватају америчке оптужбе о ’непоштеним трговинским праксама’ као изговор Сједињењих Америчких Држава да ураде оно што би урадиле свакако – да блокирају кинески успон ка глобалној економској доминацији“, додаје Шанг Ђин Веј.
У таквој поставци нема изненађења. Доналд Трамп је у петак објавио да је спреман да залепи царине на целокупан кинески увоз. „Доста нас је Кина пљачкала“, рекао је, додајући карактеристично да му се председник Си Ђинпинг иначе „баш свиђа“, без обзира на то што га је истовремено оптужио – као и Европску унију – да манипулише валутом намерно је обарајући, што Кини даје извозну предност, о чему је Трамп трубио још у председничкој кампањи. У истој тој кампањи предложио је царине од 45 одсто на кинески увоз, рекавши маја 2016. „Губимо 500 милијарди у трговању са Кином. Кога, дођавола, брига ако буде трговинског рата?“И би рат, којег би, не треба ни на тренутак заборавити, било и када би Америком председавала мање одурна појава.
Занимљиво је, међутим, питање колико су страхови Америке, а са њом и Запада, од кинеског чуда оправдани. Поменути Кенет Рогоф, харвардски професор, износи занимљиво мишљење о томе зашто нису сасвим.
„Многи економисти узимају здраво за готово да ће Кина кад-тад постати глобално економски доминантна, шта год се сада догодило. Најзад, са четвороструко више житеља од САД, и одлучним програмом надокнаде вековне технолошке стагнације, није ли то неизбежно? Нисам тако сигуран да јесте. Често се исти они стручњаци који огромну кинеску радну снагу сматрају одлучујућом предношћу брину да ће роботи и вештачка интелигенција напослетку отети већину послова. Па шта је од та два? Ко ће доминирати, кинески радници или роботи? Ако роботи и вештачка интелигенција буду ударна игла производње следећег века, можда ће превелика популација – а поготово она која се мора контролисати ограничавањем приступа интернету и другим информацијама – пре бити клип у кинеским точковима. Изазов отежава брзометно старење кинеског народа. Неће Трампово хуктање и пуфтање и блефирање вратити много производних послова у САД, али Америка има потенцијал да развије производну основу независно од тога, макар обимом производње, ако већ не пословима. Данашње високотехнолошке фабрике производе далеко више са далеко мање радника.“
Наравно, додаје Рогоф, кинески успон није варка, и њен вртоглави успех није утемељен само у масовној радној снази. Индија, примећује, има сличну бројност, али далеко заостаје. Проблем Кине, међутим, види у томе што је њен раст углавном заснован на диригованом трчању за другима.
„Кина јесте показала далеко више способности да буде иноватор од Совјетског Савеза. Кинеске компаније већ предводе у следећој генерацији 5Г мобилних мрежа, и њена способност сајбер ратовања потпуно је равноправна америчкој, али бити близу последње речи технологије није исто што и дефинисати је. Кинески напредак и даље у великој мери почива на усвајању западне технологије.“
Рогоф сматра и да у економији 21. века други фактори, попут владавине права, приступа енергији, обрадивој земљи и чистој води могу постајати све важнији. А ту се Кина за сада двоји од осталих технолошки напредних.
„Кина следи свој пут, и можда ће доказати да се централизовани системи могу развијати даље и брже него што је ико замишљао. Да би се било хегемоном, међутим, није неопходно бити највећом светском земљом, иначе Енглеска не би владала већим делом света више од века.“
Све у свему, закључује Рогоф, Кина би могла да поведе у дигиталној будућности ако САД посустану, али на то се не треба кладити. Свеједно, нема сумње да је од Боксерског устанка до равноправног трговинског боксовања са Америком Кина прешла огроман пут, и да етикета „мејд ин Чајна“на Западу више никад неће изазивати подсмех.
Да би се било хегемоном није неопходно бити највећом светском земљом, иначе Енглеска не би владала већим делом света више од века Кенет Рогоф