Савршена партија шаха

АНТОНИО НУИЋ, ДОБИТНИК ЗЛАТНЕ АРЕНЕ

На наш коментар да смо ми из Београда прво помислили из наслова његовог новог филма да је то заправо романсирана биографија овдашњег некадашњег градоначелника, па још у криминалистичком жанру, Антонио Нуић се од срца насмејао. Аутор хваљених и награђиваних остварења попут Секс, пиће и крвопролиће, Све џаба, Кењац или Живот је труба, сада доноси филм Мали, причу о злочину и казни, испричану на крајње несвакидашњи начин. Наиме, његов главни јунак, по изласку из затвора, схвата да ће након смрти супруге која се сваког момента очекује, изгубити старатељство над сином, те смишља готово савршен план како то да избегне, савршен попут партије шаха коју њих двојица у филму играју усмено, без повлачења шаховских фигура. Филм Мали је кримић који нема готово ниједну акциону сцену. О радњи и поступцима јунака сазнајемо непосредно, из њихових разговора или интуитивно, на основу догађаја које само наслућујемо. И, колико год ово звучало компликовано и несвакидашње конструисано, тако сасвим постаје јасно због чега је управо филм Мали однео највише признање на 65. Пулском филмском фестивалу.

Ваш сваки филм друкчијег је жанра. Али овај филм, иако можда највише жанровски, заправо је експеримент. Да ли крећете од жанра кад радите на филму или жанр током развоја приче сам исплива на површину?

Увијек ми је прва жеља да ми сваки филм буде другачији. У принципу гледам да се сви разликују и по броју ликова и по угођају, али и по жанровским карактеристикама. У Малом сам се највише приближио крими жанру, с тим да се од тог криминала не види скоро па ништа. Хтио сам да се виде сва догађања која претходе и која слиједе након криминалних дјела и да тако заправо испричам интимистичку причу о оцу и његовом сину. Увијек прво почнем нешто писати, а онда одредим који би ми жанр могао помоћи у причи. Жанровски филм ме привлачи све више како старим, јер жанр у много чему помаже у перцепцији филма. Помаже и публици као механизам унапријед остварених очекивања, јер тако могу прогутати неке теме које се не би баш тако лако прихватиле у некој другој интерпретацији. Жанр је сјајна ствар за игру. Кад погледате читаву филмографију браће Коен, видјећете да су то све жанровски филмови са њиховим карактеристичним упливима, док је жанр заправо врло мало такнут.

Како сте написали овако неконвенционалан филм?

То је био интересантан процес. Када сам написао прву руку помислио сам – ух, ово би некоме могло бити доста тешко за схватити, јер се много тога у филму не види. Слагао сам причу и тек онда, када сам добио један огромни сценариј, кренуо сам бацати сцене. Тако сам добио потпуно другачији резултат. Само је на папиру остало записано што се још у причи збива (смех).

А да ли мислите можда да сте овим филмом нарушили ону Хичкокову дефиницију да је филм заправо живот лишен досадних момената?

(смех) Да, ја сам у филм убацио све оно што је досадно! (смех) Понекад ми се чини да се живот заправо догађа испод тих досадних момената и да постоји филм и у том дијелу живота. Али у праву сте, нисам ту послушао Хичкока. Настојао сам да испричам причу од досадних момената главних ликова.

Имам утисак да вам је сада лакше да снимите филм? Чини ми се да овакав експеримент нисте могли да снимите пре десетак година?

Тешко. Готово никако. Имао сам среће да радим у то златно доба хрватске кинематографије. И прије успоставе ХАВЦ-а (Хрватски аудио-визуелни центар. прим Д. Ј.) и у његово вријеме. А откако се тај сустав покренуо, радио је па је мало застао, па је поново на својим ногама и тражи да му се посветимо више и да му дамо нове виталности. Јер како вријеме иде, лакше је доћи до копродуцената.

Како вам се чини даља сарадња Србије и Хрватске на плану филма?

Ове наше кинематографије су још увијек инцидентне. Оне се напросто и даље заснивају на ентузијазму људи који се филмом баве. Никакав сустав ту не помаже. Мени је и те како добро позната ситуација у Србији и мислим да је права штета да тако бескрајно талентирани филмски народи константно пропуштају шансу усуставити кинематографију и радити даље на квалитету. Данци и Швеђани данас раде кримиће који су вољени свуда у свијету. А они нису знали шта је криминал, док им ми нисмо дошли деведесетих (смех). Ми имамо велике потенцијале, али филм је посљедица чудног схваћања културе на овим просторима. Талента сигурно имамо, али сустави су мањкави.

Како се сећате Глоговца?

Ух… Небојша је најневјеројатнији глумачки талент са којим сам имао прилику радити. Сјећам га се по његовом заразном осмијеху. И како ме је звао – гдје си Тони! Данас ме сви зову по презимену, а Тони су ме сви звали у дјетињству. То ми је било изузетно драго. И не волим рећи да га се сјећам. Волим рећи да ћу га посјетити ту и тамо. Он је мени и даље ту, али не можемо тренутно до њега доћи. Могао је још много тога да уради, али и за живота је урадио јако, јако пуно.

Да ли је филм савршена партија шаха?

Може бити, ако је изводи Стенли Кјубрик. У мојој изведби то је попут игре шаха неког ентузијасте (смех). Али свакако се може тако схватити. Шах има много филмског у себи. Мени пуно помаже док пишем сценарија, јер ме увијек подсјећа да у филму све иде корак по корак. Од кадра до кадра. У шаху кад направиш један корак пребрзо, игра се распада. То зна бити и са филмом. Сваки филм има свој ритам. Сваки је игра за себе. И, као и у шаху, има милијарду могућности и комбинација.

Глоговац је најневероватнији глумачки талент са којим сам имао прилику радити. Он је мени и даље ту, али не можемо тренутно до њега доћи