Koме се клањамо
Велики је господин Дејан Савић. Не зато што је Србија четврти пут заредом постала европски првак у ватерполу – три титуле освојила је са Савићем као селектором – мада и због тога заслужује дивљење, јер је све ривале победио са момцима који углавном играју за стране клубове, између осталог и због тога што домаћи, у којима су научили да пливају, немају пара ни да плате грејање базена у зимском периоду. А не могу ни замислити какве би услове добили српски фудбалери када би освојили Европско првенство. Бар једном, макар и случајно, а не четири пута. Ма, и оваквима какви су, држава ће да изгради национални фудбалски стадион. Иако су на европским првенствима последњу медаљу, и то као репрезентација СФРЈ, освојили пре пола века. Њима је председник обећао 10 милиона евра за титулу светског првака, а најбољи ватерполисти Европе добиће по 20.000 евра.
Савић је много веће дивљење заслужио наклоном шпанском селектору Давиду Мартину, изражавајући тако искрено људско поштовање за све што је његов противник до тада урадио. Рекордер по броју (444) одиграних утакмица за национални тим, један од најбољих играча и тренера света поклонио се супарнику само неколико секунди после извођења петераца. Свестан да је у тој лутрији срећа била на страни његовог тима (знања, воље и труда није мањкало ни једнима ни другима), пре него што је почео да се радује због успеха галантно је својим гестом пред очима целог света похвалио противника. Не да би, попут неких, тиме себи приписао још веће заслуге за највећи успех у модерној историји ватерпола, већ напросто зато што је прави спортиста. Тим гестом показао је колико је велики - и он и екипа коју предводи, јер без тих момака сам ништа не би могао да уради.
Сигуран сам да би и у случају пораза Савић честитао Мартину. Тим пре што су се срдачно загрлили и пре него што се знало чија ће екипа петерцима доћи до златне медаље, а ко ће морати да се задовољи сребром. Уз то, и после веома бурног полуфинала са Хрватском, током којег је Лорен Фатовић некажњено ударио српског капитена Филипа Филиповића, Савић је прво отишао до пружи руку комшијама. Тиме је показао да на овом свету још има људи који цене и поштују противнике.
Велике похвале заслужује и тенисерка Олга Даниловић. Не зато што је са 17 година освојила први ВТА турнир у Москви, већ што је у тим годинама смогла снаге да себи призна да њен успех не може да се пореди са титулом ватерполиста. Зато није са њима у понедељак изашла на балкон Скупштине Београда. Било би лепо да се ускоро на том балкону појави сама. Било би лепо и да се у догледно време и у политичком „базену“појаве неки Савићи уместо људи који свакодневно политичке противнике проглашавају издајницима, плаћеницима, криминалцима, идиотима... Нажалост, у већини странака сви су спремни да се поклоне само једном човеку - свом председнику. Као да ни један политички ривал не завређује ни мрвицу поштовања и толеранције. Зашто је у политичком базену све много мутније него у правом?
„Губитак НБС је прошле године због лоше монетарне политике био 30 милијарди динара!“Можете ли да замислите да су ово речи Јоргованке Табаковић? Стварно јесу, само од 25. септембра 2007, када је као посланик СРС тражила смену Радована Јелашића. Тај „злочин“није заборавила, па је у априлу 2012. као посланик СНС поновила да је Јелашић крив што је 2006. НБС направила губитак од 376 милиона евра. А када је њу опозиција оптужила да је крива за губитак НБС у 2013, одговорила је да је цена која је плаћена за ценовну и финансијску стабилност „потпуно оправдана“. И сада када је опозиција критикује због губитка НБС у 2017. од 84 милијарде динара, правда се да је губитак од око 700 милиона евра „само рачуноводствени“и „последица обрачунатих курсних разлика“. И поручује да „НБС није профитна институција и да је њен крајњи циљ да обезбеди стабилне услове пословања, а не да остварује добит“.
Боже, шта се то у међувремену променило у Србији? Осим гувернера? И да ли је илузорно очекивати да се и на политичкој сцени појави неки Дејан Савић и дубоко се наклони политичком противнику? Зар је то могуће само у ватерполу? Или је то, ипак, ствар личног избора сваког појединца? И је ли један од разлога за то што у ватерполу стварно нема пара? А кажу да паре кваре људе.
Дејан Савић поклонио се противнику, а на политичкој сцени сви се клањају само свом председнику. Као да ниједан ривал не завређује ни мрвицу поштовања. Зар је нормалан људски однос могућ само у ватерполу