ЧЕКАЈУЋИ НОЈЕВУ БАРКУ
Предизборне рачунице
Дошли смо дотле да то више и није нарочита вест: када је Вук Јеремић, позивајући се на сазнања из међународних извора, рекао да овдашња власт планира расписивање ванредних парламентарних избора и референдума о Косову за 4. новембар, на њега се јесте (рутински) обрушила салва вредних напредњачких интернет-ботова, али прича о још једним непотребним изборима није успела да се избори за статус топ-теме која би покренула друштвену динамику. О нади/стрепњи да би могло доћи до неке битне промене, да и не говоримо.
А није да нема разлога за уверење да би Јеремићево сазнање могло бити тачно: о могућим ванредним изборима говорио је чак и сам Александар Вучић у уобичајеном предизборном маниру („Не видим разлог за превремене изборе, али ако огроман број људи инсистира на томе и ако ти људи кажу како ће опет да победе – не бих искључио могућност да буде избора“).
Циници би могли рећи да чињеница да Вучић у понедељак није присуствовао отварању три кућице за врапце у Београду значи да је још
увек у току одмеравање разлога за и против врло скорих парламентарних избора. У међувремену, чини се да је стална напредњачка изборна кампања додатно појачана отварањем разних почетака радова, а затрпани смо и најавама доласка бољег живота – након прича о повећању плата и пензија у новембру, министар финансија Синиша Мали саопштио је да ће се већ у септембру знати о коликим повишицама је реч.
Процену да су скори избори сасвим могући, а да чак и датум који је Јеремић поменуо звучи логично, Бобан Стојановић, докторанд на Факултету политичких наука, допуњује и подсећањем на најављене доласке председника Русије и Француске, Владимира Путина (поменут је 1. новембар) и Емануела Макрона („у децембру“), али и „косовским разлогом“.
Једна опција је, према његовом мишљењу, да заједно буду расписани референдум и избори, па да се на крилима референдумског успеха – уз помоћ креативног питања које гарантује жељени исход – повећа проценат напредњачких гласова.
Могућа је, додаје, и друга опција – да прво буду расписани избори на којима би СНС добио огромну већину гласова, па да тај исход послужи као припрема за референдум који би требало да потврди Вучићев очекивани договор са Приштином.
Као још један разлог за оцену да Вучић озбиљно разматра могућност да распише још једне изборе без реалног основа, овај саговорник види и груписање опозиције, односно његову потребу да је „разбије у почетним корацима“. Јер, како ствари стоје, уколико би скоро били одржани, били би то, верује, још једни избори са унапред познатим победником, баш као што
смо навикли у досадашњим напредњачким годинама.
Има, међутим, оцена да је и сама опозиција – опет – уложила велике напоре како би разбила саму себе. И то не само због појаве новог играча у лику Александра Шапића, који делује уверљиво када најављује искључиво самосталан наступ, већ и због начина на који је – све залажући се за заједничку борбу за заустављање тоњења Србије у једнопартизам – заправо, опет уприличила нешто што личи на одмеравање снага унутар самог опозиционог корпуса. И тиме успешно опалила метак у сопствену ногу.
Коначно објављени програм у 30 тачака Савеза за Србију у настајању, наиме, не само да је потврдио оцене о „десном скретању“савеза прављеног са амбицијом да око најмањег заједничког садржаоца окупи све противнике режима, без обзира на њихове идеолошке разлике, већ је успео да направи раздор у две сопствене чланице – на београдским изборима темељно уздрманим Демократској странци и Дверима.
Најпре је, због истицања нимало идеолошки неутралне „косовске теме“у први план, али и због најављеног уласка изразито десничарских Двери у опозициони савез, у ДС дошло до негодовања које, упркос заклињању новог председника Зорана Лутовца, о постојању неподељене подршке опозиционом удруживању, није остало скривено. Најпознатији пример јавно израженог незадовољства је твит Наташе Вучковић: „Ако је опозициони савез само техничка коалиција, а не програмска, зашто је усаглашен став о Косову кључни елемент за оснивање савеза“?
Постоје, чак, и спекулације да је, надајући се новој подели у ДС, у прилично дезоријентисаном Покрету слободних грађана Саше Јанковића дошло до новог таласа оптимизма и уверења о успеху новог „грађанског блока“о чијим се будућим чланицама још увек само спекулише (само је Зоран Вулетић, члан Председништва ПСГ, јавно демантовао наводе да се преговара са Социјалдемократском странком Бориса Тадића).
У међувремену смо сазнали да је у Дверима дошло до озбиљне поделе по питању уласка у Савез за Србију. Дотле да чак, према наводима Данаса, део чланова те странке који се противи удруживању, размишља о обраћању Уставном суду због наводног кршења страначког статута приликом доношења одлуке о окупљању око „30 тачака“.
По политичким кулоарима круже чак и тешко проверљиве процене да Драган Ђилас „форсира Двери“како би скресао крила амбициозном „бранитељу Косова“Вуку Јеремићу – иако све то скупа најављује крах почетне идеје о „техничком окупљању“око заједничког циља целокупне опозиције.
Аверзија грађански опредељених бирача према удруживању без обзира на идеолошка опредељења, судећи према расположењу на друштвеним мрежама, константо расте: као да није била довољна конзервативна обојеност оних 30 „заједничких тачака“, со на рану додале су Двери одбијањем да подрже захтев за смену Вјерице Радете због чувеног нељудског твита о преминулој Хатиџи Мехмедовић, председници удружења Мајке Сребренице.
„Није добро“, каже Стојановић о стању на опозиционој сцени, али у свему види и позитивне помаке: боље је, каже, да постоје три актера (Савез за Србију, најављени грађански блок и Александар Шапић) него да их има десет. Према његовом мишљењу, силно критиковано „десно бојење“Савеза било је рационално због намере да се
Савез за Србију може да оствари пристојан резултат у покушају да се финансијски одржи и да неке странке не нестану Бобан Стојановић
„добију Двери и ДСС“. Ако се добију: јер, упркос присуству Милоша Јовановића, лидера ДСС на међустраначким договорима, та странка је најавила да ће коначан став донети у септембру, а спекулише се да је проблем у захтеву других чланица Савеза да ДСС раскине сарадњу са напредњацима на локалном нивоу.
Чак и да очекивано „увлачење“гласова симпатизера ДСС и Двери покрије штету од губитка „грађанске“подршке, све је то, ипак, с обзиром на резултате истраживања јавног мнења, далеко од шансе за победу. Али, Стојановић оставља могућност да Савез за Србију оствари „пристојан резултат у покушају да се финансијски одржи и да неке странке не нестану“. Јер, без тог груписања, Србија би се, после наредних избора, могла пробудити у, како каже, „једноипопартијском систему“.
Супротно делу јавности који сматра да је улазак ДС у Савез погрешан, саговорник НИН-а каже да није сигуран да би за ту странку боља варијанта био прелазак у будући грађански блок, с обзиром на пад рејтинга Саше Јанковића. „За ДС је боље да остане у Савезу него да из њега изађе и ризикује нестанак“, каже Стојановић.
А можда сцена није до краја постављена, чак ни ако избори буду врло скоро. Уз критике на рачун „30 тачака“, стигли су и неки предлози за корекцију (Весна Пешић, рецимо, говори о свођењу програма на мање амбициозан документ који би се бавио изборним условима). Упркос свему, међу упућеним посматрачима има оних који очекују да би се, тамо негде пред изборе, све препознатљиве опозиционе групације ипак могле наћи на једној листи – што не би изненадило ни саговорника НИН-а.
„Постоји та опција, али би резултат био бољи да су сви од почетка били заједно. Овако би било очигледно да је груписање мотивисано страхом од непреласка цензуса“, каже Бобан Стојановић. Другим речима, добили бисмо неку врсту српске „Нојеве барке“за спасавање угрожених опозиционих врста, како би, тамо негде у бољој будућности, учествовале у санирању последица пражњења дажда који је потопио нејаке зачетке демократије у Србији.
И то је, додуше, нешто, јер може и горе. Увек.
Циници би могли рећи да чињеница да Вучић у понедељак није присуствовао отварању три кућице за врапце у Београду значи да је још увек у току одмеравање разлога за и против нових избора