ТРАГЕДИЈА С МНОГО КРИВАЦА
Јанис Варуфакис
Пожаре не би било могуће зауставити и са три пута више ватрогасаца и авиона, али од земље која читаву деценију трпи растакање јавних служби, заједница и морала, тешко да се може очекивати да буде спремна за овакав помор
Катастрофа библијских размера погодила је Атику 23. јула. Њене прве знаке регистровао сам тог јутра на атинском аеродрому, на коме сам био да бих кћер испратио у Аустралију. Снажан смрад сагорелог дрвета навео ме је да погледам ка небу, на коме је беличастожуто сунце било окружено елипсоидним слојем дневне таме какву само густи дим може да створи.
До раних вечерњих сати вести су почеле да сустижу једна другу. Домови многих наших пријатеља и неких наших рођака у источном делу Атике били су уништени. Разбеснели шумски пожари ширили су се ка густо насељеној обали, одсецајући насеље Мати и градић Рафину од Атине и
приморавши њихове житеље да спас потраже бежећи ка мору.
О губицима људских живота сам први пут чуо кроз причу о невољи у којој су се нашли активисти нашег политичког покрета, ДиЕМ25. Пламен је уништио њихову кућу у Мати, као и све остале у њиховој улици, али су барем успели да спасу главу. Једва. Њихови први суседи нису преживели; када су њихова тела следећег јутра пронађена, била су спојена у загрљају, с њиховом трогодишњом девојчицом у средини тог потресног људског клупка.
Злослутне вeсти су наставиле да пристижу. Једна пријатељица и њен супруг, чији је дом уништен, воде се као нестали. Кад је његова кућа на литици
која се надноси над море била захваћена пламеном, један мој рођак је морао да са висине од 70 метара скочи у воду пуну стена; срећом, спасила га је група рибара. Али других 26 људи који су дошли надомак истог тог дела обале подлегло је диму и пламену пре него што су стигли до воде. У време писања овог текста број жртава износио је 81 (у међувремену су жртве достигле цифру 91), док се број несталих још не зна. Остао сам без речи.
Зашто се ово догодило? Сува зима је исушила велике површине под дрвећем и жбуњем, што је, на дан када је температура достигла 39 Целзијусових степени, а ветар дувао и до 130 километара на час, допринело
разбуктавању ватре. Али на овај наш Црни понедељак временске прилике су деловале у завери с хроничним слабостима грчке државе и друштва, претварајући шумски пожар у смртоносни пакао.
Грчки економски модел у послератном периоду почивао је на анархичној, непланској градњи свуда и на сваком месту, укључујући клисуре и борове шуме. То нас је, као сваку земљу у развоју, учинило рањивим на смртоносне шумске пожаре лети и бујичне поплаве зими (колико прошле зиме 20 људи је изгубило живот у кућама саграђеним у водотоцима некадашњих потока).
Овај колективни неуспех је, природно, потпомогнут и подстакнут константним стањем неприпремљености грчке државе: тиме што, на пример, пропушта да у зимским и пролећним месецима с поља и из шума уклони нагомилано суво грање, или да направи и одржава руте за евакуацију локалног становништва. Ту су онда и уобичајени криминални поступци грчке олигархије, попут нелегалног затварања дела обале око њихових вила, с циљем да се плажа приватизује. Очевидац с којим сам разговарао рекао ми је да су многи погинули или били тешко повређени покушавајући да се изборе с бодљикавом жицом коју су богаташи развукли између њих и мора.
Коначно, мада не и на последњем месту, ту је и колективна кривица читавог човечанства. Ова катастрофа демонстрирала је на који начин брзе климатске промене дају замах природним феноменима који кажњавају наше људске слабости.
Као што је често случај када шумски пожари харају Грчком, из владе се сугерише да су у питању подметнути пожари. И мада не могу да искључим да је зле намере било, нисам уверен да је стварно тако. Грчке влсти су традиционално сматрале згодним да за пожаре оптужују профитере, пиромане, терористе или чак стране шпијуне. Кад такве запаљиве тврдње доминирају у медијским извештајима, званичницима успева да избегну признање сопствене неспремности и неспособности да усвоје и примене одговарајуће законе и безбедносне прописе.
Какву је улогу у неефикасном државном одговору на пожаре имала текућа Велика депресија у Грчкој? Ватрогасне бригаде, агенције за заштиту грађана, амбулантне службе и болнице имају ужасне проблеме због недовољног броја људи који у њима ради. Пожаре не би било могуће зауставити и да смо имали три пута више ватрогасаца и авиона за гашење пожара, али од земље која већ читаву деценију трпи растакање својих јавних служби, својих заједница и свог морала, тешко да се може очекивати да буде спремна за помор који су климатске промене учиниле још горим.
Новинари ме питају да ли Европска унија помаже. Реалност је да смо деструктивне пожаре имали и пре и после уласка у ЕУ и преласка с драхме на евро. ЕУ није имала улогу у помоћи у гашењу пожара, јер то није у њеном опису дужности, и не може се сматрати одговорном за пожаре, или за то што грчко друштво 70 година злоупотребљава природно окружење. Али нема никакве дилеме да је током протекле деценије тројка грчких кредитора - Европска комисија, Европска централна банка и Међународни монетарни фонд - активно доприносила томе да грчка држава остане без ресурса и капацитета потребних у оваквим ситуацијама.
Није ли, стога, ово тренутак (питају исти ти новинари) да се Атина побуни и захтева крај оштре штедње и кресања трошкова који имају тако погубне последице по опстанак Грчке? Наравно! Сваки тренутак је добар тренутак за конфронтацију с тројком око лудачке кошуље сумануте штедње и мизантропских социјалних политика које су у Грчкој креирали стање перманентне хуманитарне кризе.
Током десетогодишњег периода изгубили смо много више живота услед трагедија до којих је довео ЕУ естаблишмент него у било којој поплави или шумском пожару. Од 2011. наовамо више од 20.000 људи починило је самоубиство, док је један од сваких десет Грка у радно способном узрасту емигрирао због економске депресије коју је Унија наметнула Грчкој.
Очекујем да ће у Бриселу бити проливене крокодилске сузе због жртава пожара, те да ће се грчка влада држати подједнако лицемерно. Али не очекујем никакав заокрет у организованој мизантропији која погађа Грчку само зато што је скоро сто људи изгубило живот у једном дану. Ако се, и све док се прогресивне снаге не организују, преузме одговорност на локалном нивоу и изврше заједнички притисак на нивоу Уније, ништа се неће променити, осим даљег јачања поносно мизантропских политичких снага попут грчке Златне зоре, италијанске Лиге, немачке Хришћанско-социјалне уније и Алтернативе за Немачку, владе Себастијана Курца у Аустрији и пољско-мађарске нелибералне осовине. У овом контексту, грчки шумски пожари су трагични подсетник на колективну одговорност коју имамо као Европљани.
Не очекујем никакав заокрет у организованој мизантропији која погађа Грчку само зато што је скоро сто људи изгубило животе у једном дану