ДУХ ЈЕДНОГ ВРЕМЕНА

Наша архитектура у музеју МоМа

Миленија Марушић говори о изложби која је припремана више од две године, а која је монументална по садржају, обиму и квалитету изложених радова

Ако би народи некадашње земље могли данас да буду на нешто поносни, онда је то без сумње изложба која од 10. јула ове године траје у њујоршком музеју МоМа под насловом Бетонска утопија – Архитектура Југославије 1948-1980. У следећих шест месеци, тачније до 13. јануара 2019. године, публика ће имати прилику да види више од 400 експоната који сведоче да су у Југославији настала веома значајна дела кад је о архитектури реч.

Идејни творац овог подухвата је проф. др Мартино Стирли, главни кустос за архитектуру и дизајн галерије Филип Џонсон у МоМа, други кустос је архитекта др Владимир Кулић, доцент на Атлантик универзитету у Флориди,

а огромну помоћ у прикупљању радова са територије Србије пружила је архитекта Јелица Јовановић из Београда. И, да наслов изложбе буде јаснији, 1948. година је узета као година када је Тито раскинуо са Стаљином, а 1980. је година када је Тито умро.

Аутор једног од приказаних објеката је Миленија Марушић из Београда, једини архитекта учесник која је била на свечаном отварању изложбе 10. јула у Њујорку. Она је била и једна од пет позваних која је 12. јула одржала предавање у Центру за архитектуру Њујорка о свом, у музеју МоМа изложеном пројекту београдског насеља Церак-Виногради, које је радила заједно са својим супругом Дарком Марушићем уз коауторство Недељка Боровнице. Није брачни пар Марушић само пројектовао, већ су готово десет година њих двоје провели на градилишту овог насеља за које су добили велики број признања и које је на листи претходне заштите као културно добро.

По повратку у Београд, Миленија Марушић, која је свој радни век провела у Институту за архитектуру и урбанизам, сведочи за НИН о изложби која је припремана више од две године. Каже да се од њеног отварања до данас често понавља како је то монументална изложба, и слаже се са том тврдњом јер је она заиста монументална по садржају, обиму али и квалитету изложених радова. Не крије своје задовољство начином на који је представљено насеље ЦеракВиногради јер посетиоци јасно сагледавају водећу идеју овог насеља: пешачку улицу, остварену кроз човекомерност и самосвојност. А избор овог насеља за изложбу има објашњење организатора да Церак-Виногради не спадају у „бетонску утопију“, већ њега одликују „изванредни урбанизам и станови“.

„Када сам видела изложбу, било ми је јасно да су њени аутори схватили да Церак-Виногради није обичан пројекат, већ подухват. По начину како је организован од стране инвеститора, по оби-

му и по сложености свих активности у којима смо као аутори учествовали, он је заиста подухват. У тих десет година затворен је пун уметнички и технолошки круг, од идејних решења, израде и координације свих пројеката и урбане опреме, учешћа у грађењу и животу насеља. На изложби су чак приложене и скице адаптација једног мањег броја станова према специфичним потребама станара.“

Говорећи о свом избору дела за ову изложбу, њен селектор Мартино Стирли је рекао да се противи томе да је „Југославија била заостала негде на периферији, већ сматрамо да је дала значајна дела, вредна укључивања у историју модернизма…“„Из данашње перспективе верујемо да је југословенски модел носио важне лекције које бисмо могли да научимо. Југославија је пример у којем је архитектура била моћна алатка у служби мултиетничког друштва.“За архитекту Марушић ова изложба је представљала снажан емотиван догађај сусрета са херојским добом изградње земље:

„Мој супруг Дарко и ја били смо директни учесници тог времена, а он, нажалост, за непуну годину, није успео да доживи овај сусрет којем смо се заједно унапред радовали. Ући у изложбу значило је најпре подсетити се свега што смо као студенти пратили: нашег професора Николу Добровића, архитекту Иву Антића који нам је тада био асистент, походили смо Едварда Равникара и Љубљану сваке године, били смо посматрачи обнове и реконструкције Скопља после катастрофалног земљотреса 1963. године. А после студија смо почели да учествујемо на конкурсима и да разрађујемо добијене пројекте.

Данас, гледајући изложбу у Њујорку, лако ми је да закључим у којој мери су у тим деценијама изградње Југославије, власт и струка били преплетени. Колико су наше главне струковне институције, на пример урбанистички заводи били савест својих градова, а не пуки сервиси власти. Види се како је директор завода из Београда равноправни саговорник председнику државе. Није се ништа радило да није било добро стручно проверено. Схватало се да је архитектура онај тако важан сегмент културе по коме ће се читати једно време. Дух тог времена на овој изложби је тако јако присутан и осећа га свако ко је посети, а не само ми одавде.“

Нови Београд је био једини град у Европи који је тих деценија грађен на тај начин, подсећа нас саговорница, уз опаску да је он нашао своје видно место у музеју МоМа, где су од стамбене намене представљени новобеоградски блокови 21, 22 и 23. Посебно, Миленија Марушић истиче блок 23 који је радила екипа предвођена архитектом Александром Стјепановићем. Жао јој је што се није нашло места феномену да се градило 10.000 станова годишње у Београду. Сви, не само новобеоградски станови, прошли су кроз архитектонске конкурсе за сва насеља кроз које се развијала и калила београдска школа становања и београдски стан.

Две публикације прате ову изложбу, али ниједна није каталог у очекиваном смислу те речи: „Добила сам одговор да МоМа нема праксу да штампа прегледне каталоге. Тако се у првој од ових публикација изузетно луксузно опремљеној налазе бројни текстови поводом саме изложбе. Жао ми је што међу ауторима нема врсних познавалаца ове проблематике из Београда, почев од доајена Милорада Јевтића, преко Бојана Ковачевића, Гише Богуновича, Дијане Милашиновић Марић која је написала књигу Полетне педесете, до Љиљане Благојевић са књигом о Новом Београду. Зачуђујуће је, на пример, да у овој публикацији на насловној страни имате западну капију Београда архитекте Михајла Митровића који, иначе, својим делом није присутан на изложби, што је незамисливо. И избор писаца за ову публикацију сачинио је организатор изложбе.

Друга публикација је практично водич кроз изложбу, једна врста прегледног каталога, и у њој је сваки експонат приказан као вињета уз коју иде одговарајући текст. Занимљиво је да су макете свих објеката радили амерички студенти, а само је једна аутентична, делимично сачувана, макета Скопља коју је радио чувени архитекта Кензо Танге са својим тимом.“

Како изгледа посматрати те деценије кроз више од 400 изабраних експоната у једном од најзначајнијих музеја на свету у поређењу са овим последњим деценијама које живимо, кад је о архитектури и градњи реч? На ово питање архитекта Миленија Марушић одговара: „Разлика је велика. У то време архитектура је била сегмент културе и уметности, што данас није. Данас је она скрајнута и понижена. Гради се углавном на основу јавних набавки у којима је главни критеријум најјефтинија понуда и где критеријума о томе каква је архитектура и нема. У оно време када су се расписивали архитектонски конкурси, то је била утакмица у којој су судије били људи од стручног и моралног интегритета и где се знало да ће се сигурно оно што је најбоље и изабрати. У оно време су се градили станови за човека, сада се граде станови за продају. Корист или профит је онда имао онај ко ће да станује у стану. Данас профит има инвеститор који продаје тај стан. Ја имам комплетне дневнике које сам водила девет и по година док се градило насеље Церак-Виногради. И данас то дајем докторандима који ми траже да би видели какви су били односи, како се радило са инвеститором, са извођачем. Они данас сазнају да смо као пројектанти често рушили делове објекта који нису били изведени по пројекту, што је данас незамисливо.“

Целу причу о овој изложби непотребно прати вишак идеологије, сматра архитекта Марушић: „Кад је, на пример, реч о меморијалној архитектури, она никако не можде да се обоји идеологијом или друштвеним уређењем у једној земљи. Меморијална архитектура у Југославији настајала је на основу високих идеала антишафизма, и она у том смислу није била само наша специјалност. Или бетон у наслову изложбе. Као да је он смишљен за наше прилике и за нашу земљу, а он је у ствари материјал којим се градило у Европи и свету, према коме смо ми били потпуно отворени. Натур бетон као материјал за градњу и као коначна обрада је од Корбизијеа у Европи стигао до Нимајера и Пола Рудолфа у обе Америке.“

Ипак, истина је да је ово за нас и за нашу земљу једна заиста велика и веома значајна изложба.

Некада је архитектура била сегмент уметности. Данас је скрајнута и понижена. У оно време су се градили станови за човека, сада се граде станови за продају