МИЋИН ТРИК
Тијана Тодоровић
Данас ћемо се подсмевати ди-џејевима, а нећемо се запитати да ли је у реду да Мегатренд, који вазда важи за смејурију од универзитета, има у својој мрежи и правни факултет, чије ћемо услуге морати кад-тад да користимо
Горућа тема у српској јавности су ди-џејеви и тај позив aн жeнeрaл, изазвано појавом неколицине рекламних плаката великих димензија по улицама престонице. Реклама каже да на најстаријем домаћем приватном универзитету може да се студира и ди-џејинг и да ће наша земља прва у свету имати диск џокеје који могу у биографију да ставе да су дипломирали баш то чиме се баве.
Одмах бих да разочарам све читаоце који се саблажњавају овом идејом, цокћу и говоре „Где иде ово друштво!“- немам апсолутно ништа против! Генерација којој припадам научила је одавно да су дипломе безвредне и људи махом раде један или више послова за које се нису образовали. Иза себе имам 18 година некакве каријере или запослености, била сам успешна музичка новинарка, уредница, ТВ продуценткиња, писала сценарије и режирала на телевизији, неколико година писала колумне управо за НИН, бавила се превођењем, водим своју фирму поред тога што сам „професионални ди-џеј“... и ни за шта од свега тога немам диплому.
У време када сам дефинисала своје амбиције није било могуће да се студира музичко новинарство. У исто то време, раних двехиљадитих док сам на Филолошком факултету спремала испит за који је требало прочитати 47 књига из лектире и научити напамет пар лексикона, један мој познаник спремао се за
испит на Мегатренду. Смер менаџмент, који је нама са „правих факултета“био подједнако смешан као ди-џејинг данашњој јавности. Он је од шанера позајмљивао елегантну и очигледно брендирану одећу, скупе сатове и говорио ми како је на Мегатренду на испиту најбитније како си обучен и какав ти је став. Порука о томе шта нам будућност доноси је била јасна. Ти дипломирани менаџери већ дуго диригују друштвом и уопште постало је небитно да ли си дипломирао на приватном или државном факултету.
Чињеница је да се о Србији од почетка 2000-их па до данас у интернационалним медијима пише скоро искључиво као о дестинацији за јефтин и добар провод, луде журке и фестивале. Ратови и санкције су се завршили, нема више Слобе, никога не занима шта се са тим земљама после рата десило, бавимо се „позитивним имиџом“. Како нисмо успели да се договоримо шта наша земља има свету да понуди, супкултура која је од 90-их независно и самостално расла и развијала се на журкама одједном је постала поп, не само у нас већ и глобално. Дакле, ми смо земља у којој је посао клупског ди-џеја потенцијално од националног значаја. Сав тај ноћни живот, ди-џејинг, журке и све што иде уз то код нас је поприлично нерегулисано. На пример, можеш да будеш успешан ди-џеј и 30-40 година и да никако не добијеш пензију, јер тог занимања просто нема у нашем систему. Мића Јовановић, декан и мастермајнд Мегатренда је очито талентован бизнисмен, препознао је потребу и потражњу на тржишту и направио пословни и маркетиншки потез. Јер што да не?! У време када је људе занимало ко су и шта су, одакле потичу и шта је забога живот бавили су се филозофијом, математиком, физиком, антропологијом итд. У мутираном анархо-капитализму у коме се копрца Србија данас студира се да се буде менаџер, консултант, стручњак за адвертајзинг или ди-џеј! Императив је тржиште.
Оно што ме жуља у целој причи је новонастали повод да се с ди-џејевима спрда и да им се подсмева. Бавити се тим послом није зезање и захтева невероватно посвећење, године вежбања, учења и одрицања каква су карактеристична можда само спортистима и докторима. Ди-џеј је истовремено и музичар и колекционар и психолог и композитор и аранжер и продуцент и исцелитељ и наравно стручњак за маркетинг. Услови рада су генерално катастрофални по физичко и психичко здравље, а ако не направите озбиљан успех и каријеру, зарада није довољна за достојанствен живот. На све ово, нас неколико диџејева смо ретки културни амбасадори наше земље широм света. О томе се не прича, јер се наша професија не важи. Не важи се ако неко наступа на свим континентима пред хиљадама људи сваке недеље, јер то није прави посао.
Данас ћемо се подсмевати ди-џејевима, а нећемо се запитати да ли је у реду да Мегатренд, који вазда важи за смејурију од универзитета, има и правни факултет у својој мрежи. То исто место које ће правити дипломиране ди-џејеве омогућује и дипломе правницима чије ћете услуге морати кад-тад да користите у битним животним ситуацијама. Мегатренд има и смер за биофарминг, шта год то значило. И то никоме није парало уши. Смејаћемо се Мићиним изјавама да ће научити ди-џејеве како да дигну хиљаде људи на ноге без коришћења опојних дрога, а нећемо се бавити тиме ко дилује дрогу по журкама и како она стиже до клинаца који умиру. Нећемо се бавити тим питањима, јавност је одреаговала на спомен ди-џеја и Мићин трик је успео. Ди-џејеви су коначно добили својих пет минута битности.