ДИЈАЛОГОМ ДО ДЕМОКРАТИЈЕ
Пројекат
Дијалог је отворен, искрен, непосредан и слободан сусрет најмање двојице слободних (појединаца, заједница, култура) који у равноправним условима расправљају о неком проблему о коме не постоји општа сагласност, да би дошли до решења са којим обојица (сви) могу бити задовољни.
Спорни проблем може се разрешити на два основна начина: дијалогом и/ли силом!
Колико су зрели односи међу људима у једној заједници може се измерити ако се потражи одговор на који начин они решавају међусобне спорове и сукобе. Ако се одбаци насиље, преостаје разговор. Тако се одмах показује да дијалог није само пука техника вођења мисли да би се дошло до нових мисли, него и много више од тога: то је остваривање другог и друкчијег начина живљења, превођење друштвених сукоба у духовне спорове. Док разговарају, људи су изван сваког зла. Насиље је порицање сваке вредности човеку. Дијалог изводи из света насиља и уводи у свет слободе. Једном свету заснованом на моћи мора се открити свет заснован на споразумевању.
Шта значи дијалог са становишта развоја људског бића (онтолошки)?
Карл Јасперс с правом истиче да „у једном једином човеку не постоји све“. Дијалог настаје из неког недостатка у човеку. То може бити недостатак искуства, знања, информација или љубави. Да би човек уклонио тај недостатак, потребан му је други човек, који се од њега разликује. Ако смо ја и ти посве исти, нама се ништа не догађа: немамо о чему да водимо разговор! Ако ти осећаш као ја, мислиш што и ја, верујеш као ја, делујеш и вреднујеш као ја, онда је један од нас сувишан.
Онај ко у свом искуству има искуства других, мора да је богат, као бог. Што важи за појединца, важи и за народ и његову културу. Народ који не учи од других народа лишен је сваке наде за развој, а култура која се затвара у себе осуђена је да постепено вене и увене. Ако далеко највећи број свих идеја, веровања и вредности скоро сваке културе чине позајмице из других култура (рачуна се око 90 одсто), онда је јасно да се свака култура углавном развијала и обликовала у сусрету са другим културама, које се од ње разликују. Ако бисмо се ми одрекли доприноса светске културе нашој националној култури, онда би се појавила огромна празнина, која
се не би могла попунити никаквим позивањем на своје корене, на своју богату баштину, и на своју херојску прошлост.
Као што не постоји појединац који не општи са другим појединцима (усамљени појединац је наша психолошка заблуда), тако не постоји ни култура која би се затворила у себе и била самодовољна.
Дијалог између две културе могућ је под условом да се оба културна система схвате као отворена, недовршена и несавршена – само тако могу један другога да употпуне, оплоде и усаврше.
Шта значи разговор са становишта сазнања истине (гносеолошки)?
Истине има тамо где се пита и одговара. Бити отворен за питање другог значи бити отворен за другу могућност мишљења. Разговор је сложен и истанчан процес, чији је крајњи циљ заједничка одлука, обострани пристанак на нешто треће, веће од страначких интереса. У одлуци која се донесе, ипак, свака страна може да препозна себе, свој допринос и свој интерес. Одлука, као заједнички именитељ, усмерена је на постизање заједничког добра.
Свако питање о коме смо се сложили подразумева да постоје и многа друга питања о којима се нисмо сложили. Нема веће опасности по мој духовни развој од сусрета са неким ко жури да се са мном у свему сложи. Хулио Кортасар добро примећује: „Наслућујем да је слагање најгора обмана“. Тада напуштамо трагање за истином.
Ако кроз разговор откривамо особине стварности изван нас и у нама, којих пре разговора нисмо били свесни, онда се мора рећи да разговор може да доведе до правих открића, ако не и откровења. У томе
је истина нашег сусрета и наш сусрет у истини.
Наш живот се догађа као сусрет: то омогућава духовни развој. Реч срећа долази од срести: кад уживамо у сусрету са другим и друкчијим од нас. Ако неко мисли да од другога не може ништа да научи, онда је све могуће знање свео на своје искуство. Он нема потребе за разговором. Основна структура људског општења јесу питања и одговори, разговор између ја и ти.
Толерантан може бити само онај човек који је свестан да не зна целу истину и да му је потребан други човек да би доспео у близину истине. Нетолерантан је онај ко је уверен да зна целу истину. Судбина првог је да учи и да се развија, судбина другог је да стоји у месту и да назадује. Први добро зна да постоји један свет и много погледа на свет. Други би све друкчије погледе на свет угурао у своје гледиште. Ова два човека могу да говоре, али се не чују; они се гледају, али се не виде; они су близу један другом у простору, али их дели невидљиви зид; они користе исти језик, али се не разумеју.
Разговор је једини начин да се мисао не затвори у систем а живот у тамницу: затворен систем (личност, друштво, култура) тежи распадању! То су системи без будућности, јер у себи ни изван себе не подносе друкчије искуство. Оно што долази од другог, то јест оно друкчије, не би требало узети као претњу, већ као искуство разлике, које можемо да уградимо у себе као опеку у градњи властитог живота. И све док сви немају прилике да изразе своје мисли, друштво нема увида у могућа и стварна решења својих проблема: оно не зна о себи све што би могло да сазна ако би се отворило!
Бити отворен за сва искуства, значи бити увек у развоју. Толеранција је услов развоја личности и њених сазнајних могућности. Човек је толерантан тек онда када је кадар да нешто чује, види, размисли и усвоји од другог човека који се са њим не слаже. Толеранција не захтева да се човек одрекне свога начела, него да га прошири, продуби и надиђе. Једини
Што важи за појединца, важи и за народ и његову културу. Народ који не учи од других народа лишен је сваке наде за развој, а култура која се затвара у себе осуђена је да постепено вене и увене
кров под којим различити појединци, различите групе и различите културе могу да живе заједно и у релативном миру јесте толеранција.
Шта значи разговор са становишта стварања вредности (аксиолошки)?
Крајњи исход разговора, плод који, такорећи, идеално виси изван разговора, до кога се разговором тек допире, јесте нека вредност. То може бити вредност заједничког живљења, истина као вредност итд.
У разговору твоје и моје питање постаје наше питање. Оно што нас повезује јесу питања, оно што нас удаљује јесу одговори, јер дајемо различите одговоре на исто питање. Питање је посредник који не дозвољава саговорницима да се удаље један од другога: зато више волим питања него одговоре!
Степен нашег сазнања зависи од степена наше отворености према другима: колико смо отворени за заједницу, толико смо отворени за истину! Колико смо се удаљили један од другога, толико смо се удаљили од истине. Што су неки појединци или заједнице више затворени у себе, то је одбојност према другим и друкчијим појединцима и заједницама јаче изражена, а истина замагљена.
Шта значи разговор са становишта стварања заједнице (социолошки)?
Овде се наслућује нека противречност: да би разговор уопште био могућ нужно је постојање разлика, а са друге стране, ако су те разлике велике, нема искреног разговора. Да би се водио искрен и плодан разговор о неком питању, учесници у разговору морају да располажу подједнаком друштвеном моћи. Све док постоје велике разлике у друштвеној моћи, у разговору се мало доказује разлозима, а више се показује моћ. Али овде се више и не ради о разговорима него о преговорима: усклађују се будући односи у зависности од односа снага. Само једнаки могу да воде разговор. Ми живимо у друштву неједнакости. У нас нема правог разговора. У друштву неједнаке расподеле моћи искрен разговор био би највећа новост. Истински разговор нужно се одвија на водоравној, а преговори на вертикалној оси: култури је својствена прва, а политици друга оса! Разговор је више могућност будућег друштва но што је стварност садашњег. Али ово није ваљан доказ за напуштање разговора.
Шта значи разговор са становишта градње свести о свом идентитету (психолошки)?
Разговор је прилика да видимо себе очима другог, без обзира на то да ли ћемо ту слику о себи да прихватимо или одбијемо: битно је да је она јасна и разумљива! Разговор је процес исправљања слике о мени и теби. Стара кинеска мудрост вели: „Само туђим очима могу да се виде своји недостаци.“ Свест о себи можеш да стекнеш само из односа са другим, јер у тим односима доживиш и то да ти неко не призна или угрожава или руши слику коју имаш о себи. Да немаш одређену слику о себи, свако друго мишљење о теби било би ти једнако без/вредно. То да нека мишљења о себи одбацујеш, доказује да имаш одређену свест о себи – браниш свој идентитет. Идентитет се моћно испољава када је угрожен. Свој идентитет успостављаш само ако се супротстављаш. Јер, „свако хоће да онај други буде исти као он“(К. Јасперс). Сваки отац се озари од среће кад му неко каже да му је син пљунути отац.
Свет је подељен на два дела: ја и други! Да бих сазнао ко сам, потребан ми је други који се од мене разликује. Идентитет тражи разлику и тога часа започиње сезона лова на себе самог.
Давно је речено: „Само онај ко је у стању да разговара без полемисања, да полемише без оптуживања, и да оптужује без лагања, може за себе рећи да је културан човек.“Сусрети људи који различито мисле значајни су из психолошких, друштвених, моралних и културних разлога. Они су корак ка упознавању, сазревању и учењу од других. Људи постају свесни да у разговору није реч о сукобу личности, него о сучељавању различитих гледишта: не напада се личност него проблем! Не ваља од разлика у мишљењима правити разлоге за неповерење, и, можда, прекид разговора. Све грешке и грехови настају као последица неуспеха у односу са другим и друкчијим од нас.
Шта значи дијалог са становишта моћи и власти (политички)?
Људски односи одвијају се у два основна облика: као односи моћи и као односи сарадње! Из тога следи да се разговор може водити или са позиција моћи или са позиција сарадње. Све док један са другим разговарамо са позиција моћи, нема говора о разговору. Може бити речи о наговору, договору, приговору, поговору, изговору, оговору, или уговору, али нема разговора. „Спречи ли се дијалог, заједница се одржава насиљем и без пристанка њених чланова, а све политичке одлуке неизбежно стичу деспотско обележје“, записао је Љубомир Тадић у делу Традиција и револуција. Сваки однос, који није дијалошки, нужно је принуда и насиље. Бити спреман на разговор, значи одбацити сваку помисао на насиље и зло. Један уистину дијалошки начин мишљења и живљења имао би за последицу да међу мислиоцима не би било догматика, међу верницима фанатика, а међу политичарима тирана. Дијалог је истински преокрет у начину решавања спорова и сукоба међу људима кога они нису довољно свесни, а који је спасоносан: он изводи из света насиља и уводи у свет слободе! Ако не можемо живети једни са другима, можемо једни поред других, а не морамо једни против других.
Све док један са другим разговарамо са позиција моћи, нема говора о разговору. Може бити речи о наговору, договору, приговору, поговору, изговору, оговору, или уговору, али нема разговора
Идеолошки језик је затворен: идеологија је говор који једна група држи самој себи дајући за право своме интересу! Ниче би рекао: идеологија је користан начин погрешног тумачења стварности. Идеологу није стало до истине већ до интереса: зато је он склон да брани неистинит исказ ако му користи и одбаци истинит ако му штети! Кад интереси вичу, истина се не може чути.
Где је виша раван трпељивог разговора, тамо је и виша раван културног развоја уопште. Свака размењена реч упућује на један начин мишљења, на један начин живљења и на један начин вредновања. У разговору нико не може да изгуби, а сви могу да добију, ако не баш оно што желе, а оно што могу.
У разговору као игри питања и одговора, као духовној игри, тражи се истина а не победа над саговорником: овде је свака победа јалова, победа сломљених крила! Никола Рацковић добро вели: „Могу бити победник само ако нико није поражен.“У духовној игри нема победника и губитника: добитник је истина, култура. Разговор је као и свака друга игра: исход не може да се предвиди! У игри се знају играчи, место, време, судија, правила итд., али се не зна исход. Ако би се унапред знао исход игре, онда не би ни требало да се игра, јер би игра изгубила сваку драж и смисао.
Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства