Станица тамни вилајет
Не зна се шта је за путника, натовареног коферима, теже и горе, пронаћи нову престоничку Главну железничку станицу и ону на Топчидеру, или дочекати воз који углавном касни
Тамо, далеко, изван подручја које се сматра ширим центром Београда, налази се нова престоничка Главна железничка станица. Где тачно, боље да пошаљете извидницу, да се не бисте ломатали натоварени коферима од последње тачке са одликама цивилизације. Кад падне вече, прилаз Прокопу постаје аветињско место где се ником не мили ни да привири, а ако му је нужда да стигне до Овче, Батајнице, Љубљане, Будимпеште... чак и дању се скретање лако омаши јер ничим није обележено.
Тамо, још даље, на самом рубу главног града, још једно је железничко чвориште - Топчидер, одакле крећу возови пут Бара, Софије и Солуна и тесна је трка где влада већи метеж кад композиција пристигне у станицу,
а већа апатија у периоду између п(р) оласка возова. Живот станице није само у чекаоници, већ и у кафаницама, непостојећим у Прокопу, а са чудним двократним радним временом у Топчидеру.
Недостатак инфраструктуре ствара нервозу која се лечи играњем карата на можда и мермерном поду на првом пункту, а на другом – на кафанским столовима којима нико не прилази да би понудио услугу. Улазак у воз је налик стампеду, крајње разумљивом са аспекта недостојанственог чекања. Путници би се радо на неком због свега искалили, али гледају да се што пре дочепају седишта или лежајева, да би се тек доцније жалили по друштвеним мрежама. Службе заштите корисника нема, као ни пекара,
трафика и сличних садржаја, као да се ради о каквој планинској забити, а не о европској метрополи.
За мењање новца у Прокопу служи аутомат, као и за куповину грицкалица и напитака, док у Топчидеру нема ни помена чак ни овим, често „у квару“справама. Међутим, овде бар можеш да скокнеш преко улице и пазариш у оближњој продавници, изгледом као за време економских санкција, док те у Прокопу од прве радње дели бар 10 минута табанања.
И сам долазак до обе станице је непредвидљива авантура. До шумовите градске периферије, где су османски Турци некад давно изливали топове, тромо се таљига трамвај „тројка“са редом вожње који се у народу пореди са терапијом антибиотицима. Али, у
приликама путовања мало је коме до шале, пре би ридао од муке што мора да крене сатима раније.
Слични режим практикује и 36ица, чија је рута већини још непозната, па се аутобус од Прокопа врти укруг полупразан, уз препирке слуђене шачице путника на тему преседања. Још спорадичнији је минибус број 34 и пролази од Сењака до Раковице на сваких 35 минута, не дотичући делове града где бораве туристи, и без довољно места за пртљаг. Викендом аутобуси дупло ређе саобраћају, што упућује на алтернативне видове транспорта. Странци се ту боље сналазе, тражећи савете на интернету и уз то су махом млади, бекпекери, па им је и пешачење пустоловина. А овој нашој напаћеној раји оно је само још један од разлога да гунђа, иако се од тога клупко чемера у стомаку увећава.
Сам изглед станица, зваћемо их Главна и Резервна, не да се поредити. Она прва, Београд-центар, а Прокоп само колоквијално, сличнија је избетонираном гигантском јарку, него инфраструктурном објекту са дигнитетом, како нам је представљају политичари. Шума арматура што штрчи из бетонске плоче од 12 хектара, подсећа на многа београдска градилишта, започета па остављена.
Управо је то и била судбина Прокопа, од давних дана за мандата градоначелника Бранка Пешића, када је први пут смишљена селидба Главне железничке у ту успутну „чеку“, на главном коридору. По пројекцијама из 1971, скидањем шина из Баре Венеције добило би се ексклузивно грађевинско земљиште вредно пет милијарди евра са могућношћу генерисања чак 20 милијарди у истој валути, што се ни приближно није обистинило актуелним пројектом „од националног значаја“, Београдом на води. Чак супротно, јер је лекс специјалисом практично поклоњен огроман комад савског приобаља.
Пројектована је тада и футуристичка станична зграда, без премца чак и у садашњој архитектури са истом наменом, али су убрзо по почетку (’77) радови оцењени као нерентабилни. И тако у неколико наврата, крени-стани, током ’90-их, кад је Прокоп „минимално оспособљен и укључен у међумесни саобраћај и приградски промет беовоза“, добивши на фреквенцији отварањем импозантније станице код Вуковог споменика 1995.
Још једна је година (до ове) значајна за колодвор Београд-центар, 2008. је српска влада потписала протокол по коме инвеститор у станични комплекс нема над њим право својине, већ само закупа. Па се неко са неким до данас није могао да договори. Сад су власти ефикасније, те се селидба обавила по хитном поступку, остављајући дилове за касније.
Прошлост станице у Топчидеру део је историје, јер су одатле на пут кретали Обреновићи, Карађорђевићи, Тито, Џими Картер.., иако сад треба много маште да се ово замисли. Једна од зграда је, истина, господска, а у њој чекаоница налик отменим салонима: ковани лустер, зидови масном фарбом асоцирају на мермер, укруг су поређане тапациране канцеларијске столице. Амбијент оплемењују саксије са палмама. Празна просторија делује као музејска поставка, а све што је кључно за путовање обавља се у зградици у непосредном комшилуку, чије микроокружење сличи сеоским пролазним стајалиштима.
„Једва сам вас пронашла“, вајка се једна жена на благајни, истовремено и у служби информација. Покошена је сазнањем да је карте могла да купи на било ком шалтеру Железница Србије. Изгледа да јој не прија ни ауторитет службенице, сва се скупила од понизности. Необавештена о стању ствари приликом поласка воза – сличном ратној евакуацији преко шинских прагова, она несвесно штеди снагу за ту миру недоличну ситуацију. Хигијена возова и комфор нису нам сад у фокусу, а забашурују се у свакодневној пракси тегљењем багажа преко препона колосека.
У Прокопу, ствар је још жалоснија. Од улаза попут солиднијег пластеника воде стрми басамци у подземље. Лифта нема, као ни покретне траке, што онемогућава прилаз особама са колицима. Тад помогне станично особље, а сажали се и на све уморније тандркање кофера по степеницама, ако је дати мученик – мученица. У тесном мимоходу долази и до сударања.
Доле, на перонима, такође влада слуђеност. Повод је акутан, кашњење воза за Суботицу, и даље за Будимпешту, пуних 120 минута, о чему сведочи монитор, а не и службеница на шалтеру. „Она нас је пожуривала уверавањем да је композиција већ постављена“, негодује један житељ Бачког Доброг Поља, огорчен што су му сви данашњи планови пропали. Уз то су га, скупа са породицом и осталим путницима, „као овце“већ сељакали са осмог на пети колосек. Узвиком „срамота“он коментарише мењање цифре у 140 на модерном екранчићу.
Испод знојем орошених наочара цакле му се плаве очице. Већ два пута је трчао до те неке прве, а удаљене радње да опскрби своје малишане каквом-таквом ужином, ризикујући да му воз побегне. Хазард куповине на аутоматима није у стању да преузме, а ништа друго у станици није у понуди. Сад кад су му синови намирени, бори се за дигнитет главног града, а против утиска који ће стран-
У Прокопу, ствар је још жалоснија. Од улаза попут солиднијег пластеника воде стрми басамaци у подземље. Лифта нема, као ни покретне траке, што онемогућава прилаз особама са колицима
ци беспоговорно овом приликом стећи о Главној железничкој станици и свему пропратном. „Мислиће да смо стока, што трпимо то што трпимо“, описује ту ултимативну импресију.
Кад је већ нашао ко ће да га саслуша, а што је изостало на надлежним адресама, револтирано помиње и да их је „таксиста одрао“, непотребно кружећи. Све му се скупило, па и узалудни покушаји да сазна зашто и колико ће воз још доцнити.
„Нађите неки.., нешто.., неког кондуктера“, чује се збуњеност из спикерфона мобилног телефона његове супруге која је поново позвала службу за информације Железница. Неупозната са стањем на терену, службеница немушто предлаже сналажење на лицу места. Најзад је тај неки-нешто-кондуктер пронађен. Притиснут хорским жалопојкама, он објашњава да је „воз број тај и тај већ каснио 40 минута у доласку, да се препакивање вагона врши у Топчидеру до ког и од ког води један колосек, па композиција чека пролазак тачнијих возова“. Чини се да од тумачења збрке ником није лакше, можда и због подсвесне идеје да се слично свакодневно дешава.
Капацитети главног београдског колодвора нису прилагођени дугом масовном чекању путника, на располагању им је тек неколико клупа по колосеку. Међутим, ту су метални испусти са ко зна којом примарном наменом где се углавном (млади) странци башкаре. „Бар је чисто“, мрмља неко, не сагледавајући апсурдне напоре приватне фирме за хигијену станице. Јер, како нема ни функционалног мокрог чвора, „теткице“доносе воду у кофама и точе их у механичку скаламерију.
У тим (не)условима, чистачима се не може замерити што третирају један те исти перон, најближи станичним скромним садржајима. До удаљенијих их дели систем још подземнијих ходника, тек повремено адекватних посебним потребама. И без икаквог очигледног начина да ће минимум стандарда модерних железничких станица икад бити досегнут.
Штавише, чини се да је и оно што је нужно у контексту живота и смрти у ванредним ситуацијама – лишено потенцијала функционалности, па су пролази за евакуацију забрављени, а гледани кроз решетке, завршавају се пар метара дубље, забетонираним ћорсокацима. Или се натпис не односи на слепе тунеле, већ на нешто чија се изградња тек планира? Заштите од промаје овде нема, што чини да народ, склупчан, делује још јадније.
Кад воз најзад „уплови“, што је сувише романтичан израз за раштимовано клопарање, све се дотадашње муке заборављају. И следе нове, улазак у вагоне под стресом од непредвидљивог понашања композиције и надаље. Млаз по шинама из правца клозета поручује да се неком баш журило, чим се оглушава о станичне прописе. Писак локомотиве и воз одлази, на Прокоп се опет спушта потпуни мир, јер нико те путнике не испраћа. Ко би бацао 40 динара по часу паркирања?
Наду да ће главно железничко чвориште остварити циљ „унапређења транспорта путника“и „увођења нових сервиса“, бодри униформисано лице које мерка где ће ставити налепницу „Wi-Fi“, у чекаоници или на перонима. У светлу будућност се гледа и кроз призму прошлости: станицу красе црно-беле фотографије „Пешићеве“футуристичке грађевине. Ружичасту перспективу дају и званичне најаве о броју возова (250) и путника (40.000) дневно, ускоро, као и обећања о побољшању приступа станицама. Само то боље сутра ваља некако дочекати, а до тада пругом можда и не путовати.