По Титовим стазама
Иако држава најављује нови инвестициони циклус и изградњу ауто-путева, како оних кроз Србију тако и оних који ће је спајати са суседима, чињеница је да ни данас ниједан од четири пројекта Коридора 10 није комплетно завршен. Близу краја није ни ауто-пут до границе са Црном Гором
Да ли ће се тачном испоставити реченица председника Србије Александра Вучића да ће се „поносити чињеницом да је у његово време изграђено много више километара ауто-пута него у време Јосипа Броза и његових наследника“, зависиће од тога колико ће то његово време трајати. За сада, чињеница је да су сви ауто-путеви кроз Србију, они који су комплетни и, како градитељи воле да кажу „у пуном профилу“, изграђени пре његовог времена. Иако је, према подацима које је пре неколико дана објавила новинска агенција Танјуг, у Србији од 2012. до 2017. направљено око 250 километара ауто-пута, факат је да су пут Београд – Ниш, Београд – Шид, као и Хоргош – Београд, грађени пре „Вучићевог вакта“. А ових око 250 километара, како је израчунао Танјуг, односно нешто мање, према рачуници НИН-а, саграђених у последњих пет година, углавном су деонице на Коридорима 10 и 11, који ни данас нису комплетирани.
Не може се кривица за вишегодишње одлагање завршетка ових путних праваца приписати искључиво Вучићевој ери и његовој власти, јер се Коридор 10 „завршава“већ готово једну деценију, али готово сигурно је да Вучић обећање дато пре неколико дана, приликом отварања радова на Обилазници око Београда, може испунити или тако што ће убрзано почети да гради километре или тако што намерава да влада још дуго. А шта је од тога вероватније, најилустративније ће, рекли би циници, објаснити чињеница да ће се 19,5 километара ауто-пута на поменутој Обилазници, које ће градити Кинези, као главни извођачи, односно азербејџански Азвирт, као подизвођач, бити завршено до 2021. године, односно за 36 месеци, што значи да ће се месечно градити једва нешто више од 500 метара пута.
Водећи се изјавама које су последњих месеци стизале од различитих представника владајуће коалиције, као и од директора предузећа Коридори Србије Зорана Бабића, да ће „ове године бити завршен цео путни Коридор 10 кроз Србију“, НИН је истраживао у којој су тренутно фази изградње аутопутеви у нашој земљи, односно колико се оваквим тврдњама може веровати.
На сајту Коридора Србије, на коме се, између осталог, може прочитати и ова тврдња Зорана Бабића да ће цео Коридор 10 бити готов до краја 2018, лако је установити да ниједан од четири пројекта Коридора 10, како су они то поделили, ни данас није изграђен од почетка до краја. Пројекат Север, односно ауто-пут од Хоргоша до Новог Сада јесте изграђен и пуштен у саобраћај још 2011, али да би он заиста био и комплетан недостаје око 24 километра ипсилон крака, то јест пута од Келебије до Суботице, пошто на поменутом сајту стоји како Пројекат Север „подразумева потез од Хоргоша до Новог Сада, укључујући и ипсилон крак“. Наиме, радови на овој обилазници око Суботице започети су 1990. а према најновијим информацијама надлежних, у новембру ове године очекује се завршетак изградње 12 километара, док ће преосталих 12 ваљда бити готово до 2020.
Коридори Србије, иначе предузеће надлежно за изградњу Коридора 10, обавестило је, такође, јавност пре неколико дана да је на Пројекту Исток, ауто-путу од Ниша до границе са Бугарском, пуштено у саобраћај два километра пута на деоници Станичење – Пирот, док ће друга два километра пута бити пуштена када се опреми тунел Сарлах. Иначе, према њиховим подацима, највећи део овог источног крака Коридора 10 је завршен, а рок за изградњу преосталих деоница је или новембар или децембар ове године, што значи да радови не би смели да касне ни дан, уколико Зоран Бабић кани да барем овде буде у праву. Проблем је, међутим, што је главни извођач радова на овим деоницама грчка фирма Актор, са којом је Србија претходних година већ имала проблема због озбиљног кашњења са реализацијом уговорених радова.
Последњи дан ове године рок је и за завршетак изградње деонице Грделица – Царичина долина, дуге 11,8 километара, на јужном краку Коридора 10, односно Пројекту Југ, који би требало да повеже ауто-путем Ниш и границу са Македонијом. Како пише на сајту Коридора Србије у току су радови на траси Горње поље – Тунел Предејане, као и на траси Тунел Предејане – Царичина долина, који би требало да се заврше до краја септембра ове године. Тек сада се уговара и посао опремања неколико тунела на овом краку Коридора, али према роковима који су означени, предузеће Коридори Србије верује да ће и радови на овом краку, ако не пре, оно
уочи дочека 2019. бити готови и цео јужни крак пуштен у саобраћај.
Додатни проблем са роковима је и тај што путеве у Србији, па и оне највишег ранга, не гради једно, већ два предузећа, па тако директор једног даје обећања о крају изградње (Зоран Бабић, Коридори Србије), док директору другог (Зорану Дробњаку, Путеви Србије) председник Вучић за те рокове баш и не верује. У то су се кинески амбасадор, његове колеге, окупљени новинари, али и свеколика јавност могли уверити прошле недеље, када је отварајући већ поменуту деоницу на Обилазници око Београда Вучић рекао да је Дробњак обећао пре шест месеци да ће деоница Левосоје – Српска кућа (такође, на јужном краку Коридора 10), бити готова до јула, што се није десило, па му председник Србије сада не верује ни да ће то бити у септембру, већ као нови рок задаје октобар ове године.
Ако се којим случајем и деси да се оба крака Коридора 10, и онај од Ниша на исток, и онај од Ниша на југ земље, потпуно изграде до краја 2018, обећање од завршетку целог Коридора неће бити испуњено, не само због ипсилон крака, него и због Обилазнице око Београда, последњег од четири пројекта, истакнутог на сајту једног од предузећа надлежног за изградњу најприоритетнијег путног правца кроз Србију. Наиме, изградња деонице од моста на Сави код Остружнице до тунела Стражевица, недавно је почела, али то што се тек на јесен уговарају финансијски детаљи, односно уговор са Кинезима о финансирању овог пута, није сметало надлежној министарки грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре Зорани Михајловић да чак два пута свечано означи почетак радова на овој траси. Најпре, јануара ове године када је најавила почетак радова за први дан фебруара и њихов крај до 2020, а онда и крајем јула када је рок за окончање ипак померен за 2021.
И да не буде забуне, ово не значи да ће до те 2021. бити изграђена комплетна Обилазница око Београда, већ само ових уговорених 19,5 километара, док рок за њену коначну изградњу нико прецизно још и не даје. Иако је ово један од пројеката који је у надлежности оба српска предузећа за изградњу путева, на страницама ни једног ни другог не могу се наћи прецизне информације од коначним роковима за изградњу. Али је зато на сајту Коридора Србије могуће наћи збуњујуће информације о томе да је „пројектовање и изградња Обилазнице око Београда у надлежности Јавног предузећа Путеви Србије“да би се већ из наредне реченице видело да су радови на овом путном правцу подељени између два предузећа. Такође, према информацијама из Путева Србије деоница Батајница – Добановци је завршена, док према информацијама Коридора Србије није, пошто су у току радови на петљи Батајница и они би у најсрећнијим околностима могли бити готови тек крајем 2019. Оно што, такође, још није урађено је целокупна деоница Бубањ поток – Панчево, а нису готови ни радови на започетим деоницама, оним до Бубањ потока.
Србија, подсећања ради, нема један, већ два, а неки би рекли, одскоро, и три коридора, јер је, у међувремену, завршен једино Коридор 12, пошто на оне 10 и 11 грађани већ деценијама, односно годинама чекају. Шалу на страну, Коридор 12 је заправо сеоски пут дуг нешто више од километар, назван тако, јер га је лично председник Србије својевремено обећао становнику села Доњи Бањани код Љига, Слободану Петрићу. Тај пут изграђен је у најкраћем могућем року, мада прецизно још
није утврђено из чије су касе плаћени ти радови.
За разлику од тог пута, Коридор 11, чије дефинитивно име ће грађани у наредним месецима имати прилику да предлажу, још ни изблиза није готов. Овај ауто-пут, који би требало да повеже Србију и Црну Гору, односно практично замени неславну Ибарску магистралу, замишљен је некада давно као део пројекта Београд – Јужни Јадран, али данас се о њему говори углавном као о ауто-путу Београд – Бар, односно Београд – Бољаре, ако ћемо га ограничити само на део који пролази кроз Србију и који Србија мора да финансира и гради. Дужина пута од Београда до Бољара, и границе са Црном Гором је 270 километара, а од тога до сада је саграђено нешто више од 50-ак. У саобраћај је пуштено око 40 километара пута од Љига до Прељине, а изграђено је и 12 километара од Уба до Лајковца. Према обећању министарке Михајловић, до краја ове године требало би да буде готово још око 50-ак километара, чиме би се повезали Обреновац и Прељина, док се тек крајем наредне године, како стоји на сајту Коридора Србије, очекује завршетак дела пута од Београда до Обреновца. То, међутим, не значи да је Коридор 11 готов, пошто се тек за пролеће 2019. најављује почетак радова на деоници од Прељине до Пожеге, а онда и преговори о финансирању последњег дела пута, онога од Пожеге до границе са Црном Гором, који би могао да почне да се гради тек 2020, а када би могао да буде готов нико се још ни не усуђује да прогнозира.
То што силни километри ова два, најзначајнија путна коридора кроз Србију нису још увек изграђени, није препрека за власти да већ за почетак наредне године најављују нови градитељски „инвестициони циклус“, пошто је за њих изградња коридора 10 и 11 практично завршена. Овај „нови циклус“вредан је пет милијарди евра, а половина тог новца планирана је за изградњу ауто-путева, устврдила је Зорана Михајловић, половином прошлог месеца разговарајући са већ поменутим директорима оба предузећа надлежна за путеве широм Србије. У игри су опет путеви који се у српској јавности помињу и „граде“најмање једну деценију, најављивали су га и ова и претходна власт, али им ни камен темељац до сада није постављен.
Први међу њима је чувени Моравски коридор, односно пут од Појата до Прељине, који би требало да споји коридоре 10 и 11, за чију изградњу су заинтересоване америчке и кинеске грађевинске компаније, а у плану је и Фрушкогорски коридор, од Новог Сада до Руме, који би могао да се гради кинеском концесијом. Рокови за завршетак ових путева још се не помињу, пошто су и они у почетку померани небројано пута, али се зато већ за наредну годину планира и почетак радова на „Путу мира“, односно ауто-путу од Ниша до Приштине, који ће бити дат у градитељски аманет Коридорима Србије, а његову изградњу финансираће ЕБРД и Европска инвестициона банка.
Са друге стране, министарка Путевима Србије додељује посао изградње ауто-пута од Београда до Сарајева, који се нарочито након сусрета Вучић-Изетбеговић-Ердоган све чешће помиње у јавности. На тројном састанку разговарало се, изгледа, и о могућности да тај ауто-пут буде заправо кружни, дакле да из Сарајева иде за Београд преко Федерације БиХ, а да се онда из Београда враћа у Сарајево преко општина на територији РС, али још нико није саопштио ко ће и како тачно финансирати километре који ваљда најбоље описују сву нефункционалност и подељеност два ентитета суседне нам државе.
У сенци великих градитељских подухвата, о којима се деценијама много прича, али мало на њима ради, остаје не само квалитет изграђених километара ауто-путева који се овде често крпе и поправљају, него и квалитет мреже путева нижег ранга. Према речима Горана Родића, из Грађевинске коморе Србије, на озбиљну реконструкцију чека барем 2.500 километара путева првог и другог реда, иако је према наводима Танјуга, последњих година, тојест за Вучићево време, обновљено око 2.000 километара магистралних и регионалних путева.
Мањкавост је, међутим, што Србија, осим што свих ових година има озбиљних проблема са извођачима, односно роковима који се у недоглед пролонгирају, иако су извођачи углавном иностране, требало би и респектабилне, компаније, има проблема и са квалитетом пута. Родић, упозорава да се то дешава углавном због чињенице да је домаћа грађевинска оператива махом уништена, а да инострани извођачи радова ангажују локалне подизвођаче, непроверене фирме, недовољно искусне да граде, а опет вољне да на уштрб квалитета пута добију што већи део финансијског колача, који у највећој мери припадне страним компанијама као главним извођачима.
Тако се Србија са суседном Хрватском, осим километрима изграђених ауто-путева, не може такмичити ни уделом домаће грађевинске оперативе у њиховој изградњи, јер су тамо готово 90 одсто радова извела тамошња грађевинска предузећа, а код нас су главни извођачи по правилу странци, било да се ради о грчким, аустријским, бугарским, кинеским или азербејџанским фирмама.