Колевка цивилизације и светско бојиште
Дуги списак научних, књижевних и других достигнућа народа са ових простора није спречио настајање стереотипа о заосталим племенима. Баш као што није спречио ни потоња крвопролића у региону пребогатом нафтом. Зато ће, сасвим могуће, и будућност цивилизације бити одређена на Блиском истоку
Могућност да Блиски исток као „колевка цивилизације“и родно место науке, књижевности, религије и филозофије уједно буде и њено стратиште крије у себи некакву песничку логику, ако је некоме уопште до логике. Још већу могућност да се отприлике пет хиљада година покушаја цивилизованог суживота оконча делом захваљујући Доналду Трампу у себи крије само знаковити закључак да је људски род за то време најмање једном грозно погрешио. Јер, назвати иранску власт мафијашком, што је урадио амерички државни секретар Мајк Помпео, и иступити из брижљиво преговараног иранског нуклеарног споразума, што су још у мају урадиле Сједињене Америчке Државе, ради се или без размишљања или без обзира на озбиљност последица. Ирански председник Хасан Рохани упозорио је да не ваља играти се с „лављим репом“, нарочито ако поменути лав вероватно има приступ нуклеарном наоружању и ако се не либи да у случају нужде изазове „мајку свих ратова“, како се у заносу изразио. Трампова реакција је, с друге стране, разочарала – великим је словима и малом убедљивошћу, на нивоу школарца, на Твитеру претио иранском вођи. Истини за вољу, не треба му то узети за зло – реч је ипак о човеку који мисли да Црногорци могу да изазову трећи светски рат.
Његова администрација, међутим, за заоштравање позиција користи сваки секунд. Прошле недеље су процуриле и даље непотврђене информације да средином октобра треба да заседа својеврсни „арапски НАТО“који би требало да се зове Блискоисточна стратешка алијанса (МЕСА). Састанку би требало да присуствују представници САД, Египта, Јордана, Бахреина, Кувајта, Ирака, Омана, Катара, Саудијске Арабије и Уједињених Арапских Емирата. Подршка Израела се подразумева. Дакле, блискоисточне земље које неће бити позване су Ирак, Сирија, Либија и Јемен, о чијим ће се несрећним судбинама делом и говорити, потом Турска и Либан као тек могући, мало вероватни савезници, и наравно Иран о чијој ће се унутрашњој и спољној политици највише дискутовати. Будуће чланице МЕСА су доминантно сунитске, Иран је углавном шиитски, али то је пуки спољни украс који тек одражава различитост њихових интереса.
И, како је Блиски исток од места где су људи почели да пишу доспео у ситуацију да о његовој будућности говори полуписмена ријалити звезда коју је политичка криза изнедрила у државника?
Плодне обале великих река Тигра, Еуфрата и Нила су поткрај четвртог миленијума старе ере заједно са савременим технолошким достигнућима омогућиле номадским народима да будућност планирају на једном истом месту. Сунце блато претвара у чврст грађевински материјал, и ето насеобина и најосновнијих правила суживота; та правила су се клесала на глини, а потом и исписивала на папирусу, па су уследила и прва слова закона и књижевноуметничког творења; напослетку, ваљало је предвидети кад ће се која река излити, а кад и каква суша наступити, што је допринело развоју астрологије и мистицизма, науке и религије. Овај упрошћени приказ изоставио је подужи списак достиг-
нућа старих блискоисточних цивилизација које данас узимамо здраво за готово. Клинасто писмо смислили су Сумерци у касном 4. миленијуму пре нове ере, чиме су избацили слике из писане комуникације. Да им је неко рекао да ће у 21. веку емотикони поново постати омиљено средство изражавања, можда се не би ни трудили. Овај народ је такође установио да дан траје мање-више 24 часа од по шездесет минута. Први писани законик настао је у Египту око трећег миленијума пре нове ере, а Џосерову пирамиду, најстарију очувану мегаструктуру, Египћани су саградили три века касније. Први познати књижевни стваралац била је акадска песникиња Енхедуана која је живела у 23. веку пре нове ере. Најстарије очувано књижевно дело је Еп о Гилгамешу који је завршен око 1700. године пре нове ере у Месопотамији. Прво примирје су 1259. године пре нове ере потписали Хетити и Египћани, добрано пре но што је остатак света уопште имао писмо. Латински алфабет настао је рафинисањем писма којим су писали Феничани, народ који је ударио темеље морепловству и, последично, модерној трговини. Више је, дакле, разлога због којих су археолози из 19. века потез од Еуфрата и Тигра до Нила назвали „плодним полумесецом“, а конвергенције науке, књижевности, обичајног права, народног веровања и филозофије оваплотиле су се касније у трима аврамским религијама, хришћанству, јудаизму и исламу.
Златно доба региона се прелило на југ Европе, у грчке полисе и римско царство, одакле су нова цивилизацијска достигнућа – демократија Хелена и државна уређења Латина, између осталог – заузврат почела да запљускују Блиски исток. Освајања Александра Македонског створила су тамо зачетке заједнице униформног уређења које су римска освајања додатно прерадила. „Пут свиле“је пружио једну трговинску руку ка истоку, а Средоземље је трговинску и културну размену разгранало ка западу. Блиски исток више није био само колевка цивилизације, већ је био и највећа тржница различитих цивилизацијских парадигми. То је остао и после арапског освајања половином седмог века нове ере, када је постао превасходно муслимански. Док су у Средњем веку црквене главешине по Европи спаљивале и рушиле материјалне остатке античких, паганских времена, арапски су мислиоци и учењаци Европи „вратили“Платона и Аристотела кроз сопствене преводе.
Морале су се променити историјске околности да би специфично преимућство Блиског истока први пут било доведено у питање. Наводњавање је земљорадњу удаљило од великих река, а Средоземље је постало тесно за све актере жељне Атлантика и Индијског океана.
Према мишљењу Вилијема Бимана, једног од најцењенијих западних стручњака за историју Блиског истока и професора на Универзитету у Минесоти, монголска освајања ове регије у 13. веку сасекла су у корену могућност критичког дијалога са сопственим историјским и културним наслеђем. Европа се, с друге стране, управо за такав, ренесансни дијалог спремала. Потоња вишевековна надмоћ Османлијског царства, у бити културно освешћеног, али и конзервативног, угушила је националне и племенске сентименте у данашњим блискоисточним државама и као монолитну матрицу додатно наметнула ислам.
„Упркос томе, Блиски исток је у 17. и 18. веку био далеко цивилизованији од највећег дела Европе. Међутим, када су европске велесиле почеле да се надмећу у јеку индустријске и последичне привредне револуције, Османлијско царство није имао адекватан одговор. Разгоропађени колонизатори су почели да меркају Блиски исток, а произвољно исцртавање граница у прве две трећине 20. века, када су блискоисточни народи повратили државност, представља уз данашњи неоколонијализам главни узрок многих недаћа, од нерешеног курдског и палестинског питања до успона тероризма и актуелних борби за државност у Сирији, Ираку и Јемену“, предочава Биман.
Управо је тајни, озлоглашени Сајкс-Пикоов споразум из 1916. године, којим су Енглеска и Француска уз накнадно учешће Русије и Италије поделиле блискоисточне територије, занемарујући обећања дата Арапима, био залеђе првог западњачког отимања нафте на Блиском истоку. Споразум можда није спроведен – Лењин га је по доласку на власт 1917. објавио,
наљутивши велесиле и разочаравши арапске народе – али је пожњео последице. Немачка је, као савезница Османлијског царства, остала без свог удела нафте у Месопотамији, или данашњем Ираку, Енглеска је добила половину, а Француска и САД по четвртину, и то пре но што је испитивање тла уопште било спроведено. Данас се бар зна колико нафте где има.
Двојака улога нафте као ресурса и као дипломатског оружја показала се поново након краткотрајног Суецског рата 1956. године, када су Израел, Велика Британија и Француска заратиле с Египтом због одлуке египатског председника Гамала Абдела Насера да национализује Суецки канал. Арапске земље су смањиле испоруке нафте западним државама, тек најављујући далеко већу кризу 1973. године. Тада су испоруке безмало престале због западне подршке Израелу у још једном рату против Египта, војно навелико пораженог. Цена барела је за годину дана учетворостручена, трошкови путовања и транспорта су астрономски скочили, што је довело до поскупљења хране на западним тржиштима. Конзервативна влада у Великој Британији је чак морала да колективно поднесе оставку већ 1974. године. То је уједно био и први пут да су западне земље на блискоисточне земље морале да гледају као на потенцијалне ривале који међународну заштиту могу тражити и добити у Москви.
Пад Берлинског зида отуда није био само обједињавање капиталистичког запада и некада совјетског истока у економско-политичку целину, већ је драстично олакшао комуникацију између блискоисточних диктатора и аутократа и постојећих центара моћи.
Ударци киднапованих авиона у „Куле близнакиње“и зграду Пентагона 11. септембра 2001. означавао је и симболички крај те комуникације у којој се дуго имало стрпљења за непочинства Садама Хусеина, Муамера ел Гадафија и Башара ел Асада, као и за екстремистичку политику авганистанских талибана. С друге стране, из данашње перспективе само наивни могу да поверују да потоња инвазија на Авганистан није имала ама баш никакве везе с богатством опијатима и нафтом. Не треба заборавити да Либија има највеће нафтне резерве у Африци, а Ирак пете највеће на свету. Истини за вољу, Сирија никад није била велики извозник нафте, баш као што ни Асад никад није био велики демократа, али је представљала и представља важну транспортну мрежу којом се нафта креће и извози, што легално, што криомице. С друге стране, Тунис као држава у којој је настао талас „арапског пролећа“, масовног незадовољства окошталим режимима, уједно је и једина држава у којој је транзиција ка савременој парламентарној демократији прошла без убијених политичара и већих проблема и где се пролеће није претворило у друштвену зиму. На листи нафтом најбогатијих земаља је тек на 48. месту, па спољни интереси очито нису имали где да се запате.
Савремени „хладни рат“између Саудијске Арабије и Ирана може се посматрати и као борба за превласт друге и четврте нафтом најбогатије земље на свету. Могућност формирања „арапског НАТО-а“јасна је последица тежње Вашингтона да на трусном подручју учврсти своје неексплоатисане бареле „црног злата“. Руска подршка Ирану може се тумачити у истом кључу. Кинески председник Си Ђинпинг истовремено покушава да изнова осмисли „пут свиле“који би требало да представља стожер економске и политичке доминације далекоисточне државе, па најављује 20 милијарди долара кредита и 106 милиона долара финансијске помоћи блискоисточним земљама, које су се нашле у немилости западних држава.
Чини се да ће Блиски исток из свог најтамнијег периода у историји изаћи као чвориште нових економских надметања. Ако, наравно, Иран и САД не започну трећи светски рат. Или Црногорци.
Како је место где су људи почели да пишу доспело у ситуацију да о његовој будућности говори Трамп, полуписмена ријалити звезда коју је политичка криза изнедрила у државника