Нама је и реалност надреална
Нови ректор Универзитета уметности говори о добрим и лошим стварима које га на новој функцији чекају од првог дана октобра, али и о проблемима културне сцене са којима се свакодневно суочавамо
Када првог октобра буде ступио на дужност новог ректора Универзитета уметности у Београду, Милета Продановић очекује, како сам каже, да прелазни период неће бити исувише компликован. Са дугогодишњим стажом на јавној сцени, и у педагогији на Факултету ликовне уметности али и у пракси, са изложбама и објављеним књигама и романима, Продановић уписује још једну значајну ставку у богатој биографији.
„У претходне три године имао сам част да будем део тима актуелног ректора, професора Зорана Ерића. Са искуством проректора верујем да ми неће бити тешко да у условима који су све само не повољни одржим ниво који је достигнут. Ректор Ерић је у свом инаугурационом програму јасно поставио приоритет у области интернационализације Универзитета и укључивања у европски образовни простор. Уколико се упореде бројке пре и после – резултати су заиста велики. Једним делом томе је погодовала и општа промена у позицији наше земље, али морам рећи да смо се и ми потрудили... Предата је документација за Еразмус повељу, што је био веома велики напор не само на Универзитету већ и на појединачним школама. Кратко речено, то је неки вид међународне акредитације после којег се наша размена студената и наставника подиже на сасвим други енергетски ниво. У свему што се ради важан је континуитет, тако да се може рећи да остаје исти тим, допуњен проректорком Биљаном Радовановић Бркановић са ФМУ“, каже Милета Продановић у интервјуу за НИН.
Шта ће бити главни проблеми са којима ћете се суочили када почетком октобра преузмете дужност?
Орган управљања Универзитетом је Савет. Пошто је оснивач Универзитета, као и појединачних факултета држава, она по закону има одређени број личности које поставља у Савет. Тужна је
чињеница да су савети не само на Универзитету већ и на појединим факултетима и даље непопуњени, негде и више од десет година, а да се као одговор појављује констатација да стотине школа широм Србије такође немају „спољне“чланове савета. Рад тог изузетно важног тела је увек на ивици кворума. Верујем да ћемо наћи начин да скренемо пажњу колико је то важно и да ћемо брзо доћи до употпуњења... Универзитет уметности већ деценијама постоји у магнетном пољу центрифугалних и центрипеталних сила; својевремено су уложени велики напори да се омогући „укрштање“изборних предмета. Касније је све то поништено. Бесмислено је да, по европским регулама, имамо мобилност са Братиславом, Абердином, Краковом, Бечом или Паризом, а да то немамо у сопственој кући. Европско законодавство препознаје Универзитет као јединицу а не факултете – пут ка већој интегрисаности се намеће као императив, а то изазива велике отпоре на неким нивоима. Не треба чинити нагле покрете али верујем да ће извесном еволуцијом доћи до тога, сазреће свест о томе...
Споменули сте проблем са зградом и проблеме које имају академије уметности. Да ли су они решиви уопште?
Факултет драмских уметности је једина школа која у оквиру нашег Универзитета нема горући проблем са простором. Најугроженији је, још од 1937. године, Факултет музичке уметности – добра вест је да колегиница Несторовска, деканица ФМУ, први пут има опипљивије наговештаје да ће проблем са зградом бити решен. Факултет примењених уметности ради у немогућим условима, зграда у Карађорђевој је привремени смештај који је мало је рећи – неуслован. А сви знамо да код нас привремени статус може да потраје и деценијама, чак и столећима... Било би заиста мудро да у оквиру наговештене
реконструкције знамените Ђумрукане у Карађорђевој један део тог комплекса буде додељен Факултету примењених уметности. Коначно, део матичне зграде Факултета ликовних уметности у Кнез Михаиловој, школе са које ја долазим, у одмаклом је процесу реституције, а темељи тог историјског здања које је под највишим степеном заштите су озбиљно угрожени изградњом наспрамног тржног центра. Зграда је испуцала и није далеко час када ће боравак у просторијама постати опасност за људе у њој. Имајући у виду значај тог здања не само за Универзитет него и за нашу културу у целини, очекујем да ће се и држава укључити у санационе радове. Стари власници се могу обештетити финансијски, али то Факултет свакако не може да уради сам... Наравно, немам илузију да је све то могуће решити за три године, али са друге стране, ми немамо императив да грађанима пред изборе показујемо куле и градове. Универзитет је, по својој природи, савест друштва, а у оквиру целог система високошколског образовања Универзитет уметности јесте нека врста „драгуља у круни“.
Колико је захвално предавати уметност у земљи која уметност све мање поштује и цени? Како едуковати нове генерације уметника?
Припадам генерацији која у овом часу, биолошки и искуством, има кључне позиције на факултетима. Али приближава се час када ћемо ми отићи, треба се полако спремити за то, увести енергију нових, младих људи... На Факултету примењених уметности управо је завршена једна велика смена генерација, дошао је низ сјајних уметника који, напросто, генерацијски боље хватају „прикључак“са студентима од нас „маторих“. Слично је на мом факултету, у наставу се укључило неколико међународно афирмисаних младих уметника, завршено је концептуално и кадровско заокруживање одсека нових
медија што све скупа даје једно ново и свежије лице школе. Неспорно је да је број заинтересованих за студије уметности данас много мањи него пре двадесетак година, али квалитет који се виђа на пријемним испитима није опао. Закључак је да долазе они који су заиста одлучни да живот посвете са становишта опстанка неизвесном уметничком путу. Такве детерминисане личности није тешко едуковати, само им треба указати на ширину поља и подржати њихове индивидуалне таленте и интересовања.
Сведоци смо гашења галеријских и изложбених простора, многе књижаре су затворене. Каква је то будућност уметности коју преносите својим студентима?
Можда је ружно да кажем, али ти проблеми нису неочекивани. Имали смо пред очима искуства других „транзиционих“земаља, Пољске, Чешке... Књижаре постају дизајнирани мегамаркети, повлаче се у тржне центре, паралелно с тим насловне странице постају све шареније а садржаји све лакши. Путеви уметности су широки, светски систем уметности је налик на Вавилонску кулу у којој паралелно егзистирају стотине језика. Свако од наших студената је пре свега личност, индивидуа, свако бира језик који му одговара и тим језиком сведочи о нашем времену. Врло добро знам да су они свесни да будућност уметности неће бити налик на време у којем је она имала запажено место у самом стредишту друштва, али, то им често кажем, на њима је да се изборе за достојанство своје професије, да је врате на место на којем је била или је барем приближе ....
И Графички колектив постаће палачинкарница?
Тај пример је сад пред очима, али свакако није први. Нестале су две галерије које су биле јака места на уметничкој мапи наше земље, нишка галерија Србија и прекрасна галерија на тргу у Смедереву. Верујем да ће судбина Графичког колектива бити решена јер граду је та галерија заиста неопходна, то није спорно. Узгред, ових дана, када је ради чувања и евентуалног постављања у неком другом простору, скинута дрвена оплата, дело архитекте Предрага Ристића, на зидовима су се, као у каквој временској капсули, појавили записи и артефакти из времена када је она постављана... Дошли смо до тренутка када се култура изједначава са забавом. Нови директор ЦЕБЕФ-а најављује да ће културне манифестације коначно постати забавне. Да ли смо сведоци прогресивног суноврата културе?
И врхунска уметност може а понекад и мора да буде забавна, постоји и интелектуална забава... Сорентинови или Алмодоварови филмови су, на пример, веома забавни... Али овде свакако није о томе реч, реч је о естради која је понижавајућа за свакога ко има сто грама мозга.
Колико заправо политика данас креира културну политику, уместо да буде обратно?
Политици је ваљда у опису радног места да креира културну политику... шалим се, наравно... Свакако да културна политика не може бити кула сазидана на облацима, не може бити списак лепих жеља... Ваља се осврнути и на културну продукцију, она је, на срећу, код нас често испред културне политике. Бојим се да људи који често говоре о културној политици слабо познају текућу продукцију. Слабо читају, слабо похађају концерте, ретко иду у позориште, не прате текуће изложбе...
Како видите формирање креативних индустрија и колико оне могу допринети побољшању културне сцене или њеном уназађењу?
Иако се на нашем универзитету предаје низ предмета сврстаних у поље менаџмента, морам признати да ми појам креативне индустрије није до краја јасан. Моја грешка... Ако сте мислили на неформално тело које је недавно основала председница Владе – ни улога тог тела ми није сасвим јасна. Али чињеница да су ту окупљени људи неспорног уметничког и личног ауторитета отвара простор нади да ће они умети да том јаком месту власти укажу на кораке неопходне да би култура у целини ишла у добром правцу... кад већ друга тела нису успела да изврше тај утицај...
Путеви уметности су широки, светски систем уметности је налик на Вавилонску кулу у којој паралелно егзистирају стотине језика
У последње време, готово да нема конкурса који је прошао без буке.
Како коментаришете то што о култури одлучују ботови, исти они који служе и државном врху?
На нивоу града Београда дошло је до срамног, рекло би се чак и гротескног кадровања. Исход градског конкурса је сасвим у складу са тим, другачије није могло бити. Веза између два дела вашег питања је једино у тим несретним ботовима, тим лицима која из интернетског мрака гађају све што им стоји на путу. Конкурс за меморијал Зорану Ђинђићу је сасвим другачија прича. Можда се некоме искрено не допада решење Мрђана Бајића – у реду, пресавиј табак, напиши зашто, потпиши се, немој да стрељаш из мрака... А шта имамо данас у домену меморијалне пластике у Београду? Имамо чињеницу да је група нестручних грађана оборила решење споменика Милутину Миланковићу које је компетентна комисија одабрала. Мислим на изузетан рад колеге Душана Петровића. Човеку који је померао границе нашег схватања времена постављен је више него традиционални споменик у обличју бронзане фигуре. Наводно, народ не разуме апстрактну уметност. Питам се докле ћемо да дебилизујемо сопствени народ, зар све мора да буде тако очигледно и тако банално? Београд је препуњен поклоњеним споменицима који су по правилу на ивици ликовне писмености... неки од њих још имају и радиоактивна постоља. У часу када наша послератна модерна доживљава афирмацију на најважнијем месту светске уметности, у њујоршком Музеју модерне уметности, или када опус Богдана Богдановића има нова читања широм света, ми се враћамо соцреализму са којим смо се, колико знам, поздравили још половином прошлог столећа. У том смислу решење Мрђана Бајића је веома важно за овај град, за сећање на премијера чији је живот брутално сасечен, за модерно читање једног модерног и изузетног живота.
Колико је независна сцена запостављена?
У периоду који је сад већ прилично иза нас дошло је до врло значајних корака у подршци независној сцени. Сведоци смо да је све то сад сасечено. Старо је правило да без живе и активне алтернативе нема ни доброг мејнстрима... Али праву креативност је немогуће зауставити, када би се само набројало шта је све у овој култури постигнуто искључиво на основама личног ентузијазма уметника списак би био повелики, сигурно већи од онога што су постигли државни мезимци.
Како нам изгледа град? Да ли иде ка модерном европском граду или остаје заробљен у серији погрешних архитектонских избора?
Негде на крају деведесетих имао сам серију предавања о визуелној пропасти Београда под клептократском влашћу брачног пара Милошевић, то је резултирало књигом Старији и лепши Београд која је имала неколико издања. Када су ме питали зашто не наставим ту књигу у новим временима, рекао сам да се спрема други талас разарања Београда и он долази из сасвим другог поља, из такозваног „инвеститорског“урбанизма који је свугде у свету безобзиран. То је поље у којем се не сналазим најбоље и радо препуштам бољим познаваоцима да о томе говоре. То је оно што нам се данас догађа...
Зашто је политичка одлука овде и даље најбитнија?
Зато што су код нас политика и економија, банално схваћена као лично богаћење, и даље веома срасли. У Британији се људи на власти називају „civil servants“, слуге грађана, а код нас је још на снази оно из времена Коџа Милоша, политичари себе доживљавају као власнике свих нас и целокупне инфраструктуре... Много ће воде протећи поред Београда на води док се то не промени...
Како сте, као визуелни уметник, доживели отварање два музеја? Да ли задовољавају критеријуме или видите њихово отварање као чист политички маркетинг?
Значајно је што су музеји отворени. То смо дуго чекали, било је на том дугом и џомбастом путу и одлука о којима би се могло дискутовати али, искрено речено, немам ништа против да то буде нечији политички маркетинг. Штета је што та прилика није искоришћена за барем мало повећање изложбених простора проширењем Народног музеја на неку од околних зграда или дозиђивањем анекса на Музеју савремене уметности. Овако велики део ремек-дела и даље остаје у депоима.
Да ли сте запоставили списатељску каријеру? Шта је прича коју нисте написали а будни сте је сањали?
Па немам много неисписаних прича у овом тренутку... Ваљда зато што сам управо предао издавачу рукопис насловљен О папагајима и предаторима. Надам се да ће књига изаћи за Сајам, то је збирка која се састоји од десет прича, неке су објављене у периодици али је већи део нов. У извесном смислу приче се надовезују на збирку Агнец – пошто живимо у време када реалност готово свакодневно постаје надреална може се рећи да приче имају искорак ка ономе што се означава мени неомиљеним појмом „фантастика“. Али оне свакако најпре говоре о нашем времену, штавише о овом тренутку.
Докле ћемо да дебилизујемо народ? Београд је препуњен споменицима који су по правилу на ивици ликовне писмености