Оливер Драгојевић (1947-2018)

Име је наводно добио по Оливеру Твисту, главном лику истоименог романа Чарлса Дикенса, али остало је и објашњење које је сам понудио: „Моја мама је познавала људе који су се бавили читањем и писањем, па их је питала за савјет. За покојног брата су рекли да се зове Аљоша. То је за Исток и ако остану Руси, а у случају да дође до срања, дај другом сину западно име, па сам ја добио – Оливер. Тако смо добијали имена у доба Хладног рата.’

Рођен у Сплиту, прве године живота провео у Велој Луци на Корчули, а цео живот живео у Сплиту са обавезним летњим боравком у Велој Луци. Није могао без мора, без породице, без добре песме и без пријатеља. Тиме је био омеђен његов живот у коме је стуб куће била супруга Весна, која никада није крила колико заправо не воли тај његов ноћни посао пун алкохола и дружења до јутра: „Зато се нисам радовала Оливеровој првој побједи на Сплитском фестивалу и зато сам дуго била против тога да се бави пјевањем. Бојала сам се да се не промјени. Завољела сам га зато што је био духовит, срдачан, једноставан, драг и изнад свега, у правом смислу ријечи, добар. Да није остао такав, не бисмо били заједно.“

Имао је три године када се завлачио испод шиваће машине и певао главом завученом у њену заштитну кутију уживајући како му глас одзвања. Са пет година је добио први инструмент, усну хармонику, касније су дошли клавир, кларинет (с њим је зарадио први хонорар) и гитара. Од детињства па до смрти обожавао је Стивија Вондера и Реја Чарлса. И био је најсрећнији када отпева неку песму Реја Чарлса за своју душу, а публика то награди. На Вишој педагошкој академији у Сплиту, музички смер, положио је један испит и одустао. А већ је све научио у средњој музичкој школи.

Имао је десет година када је са братом Аљошом кога су звали Аљо певао на Радио Сплиту, имао је 20 година када је дебитовао на Сплитском фестивалу с песмом Зденка Руњића Пицаферај, која је прошла непримећено. Више од четири године је после тога свирао од Европе до Мексика, вратио се кући и годину дана провео је у Дубровачким трубадурима, да би се поновно вратио у своју групу Батали.

Када је 1974. године отпевао песму Зденка Руњића Ча ће ми Копакабана, почела је сарадња са овим композитором која ће прославити и једног и другог. Тако су настале песме Галеб и ја, Молитва за Магдалену, Опрости ми папе, Вјеруј у љубав, Скалинада, Малинконија… Сам Оливер Драгојевић рећи ће пред крај живота да су за његову каријеру најважније песме Галеб и ја и Цесарица… Певао је у њујоршком Карнеги холу, лондонском Ројал Алберт холу, париској Олимпији, Опери у Сиднеју.

Када је почео рат на простору Југославије током деведесетих, Оливер је рекао да више никада неће певати у Србији и Црној Гори и остао је при томе. Није било тих пара, а нуђене су му огромне, које би га довеле у београдску Арену. Ћутао је о тој теми, понекад је то деловало болно. Они који га добро знају, тврдили су да се покајао што је то рекао, али назад није хтео. Ипак, бројни београдски уметници памте своје сусрете са њим последњих година када би се поводом Руњићевих вечери нашли у коноби Хваранин, код Винка Радованија у Сплиту. Ту је и Сергеј Трифуновић певао Оливерове песме и заједно су уживали.

Годину дана је проживео после дијагнозе карцинома плућа. Његова смрт је одјекнула у Хрватској и целом простору који се некада звао Југославија. Његове песме су за сваки крш, за сваку равницу, за свако језеро и реку, за свако село и град у тој земљи, биле најлепша слика и душа Далмације. У тој години док се борио за живот, рекао је и ово: Ако постоји реинкарнација, у следећем животу бих хтио бити галеб!

На дан сахране, 31. јула 2018. у Хрватској је званично проглашен Дан жалости.

Годину дана је проживео после дијагнозе карцинома плућа. У тој години док се борио за живот, рекао је и ово: Ако постоји реинкарнација, у следећем животу бих хтио бити галеб