РОЂЕНИ ТРГОВАЦ

Сулејман Угљанин

За њега је политика бизнис, а избори прилика за добру трговину. Каже да Вучић није његов председник. Биће, ако добије праву понуду

Човек једноставно држи џојстик у рукама и управља националним поривима, играјући на карту вечитог политичког примитивизма балансира између мржње и толеранције. Калкулација је његова религија. И ако га видите као противника било које власти у Београду, грешите.

Сада су то Вучић, Вулин, Дачић... Они су фисиони фрагменти, чија нуклеарна енергија контаминира Србију деценијама. Коштуницу је називао највећим салонским четником. После месец дана, када је постао председник СРЈ, величао га је као највећег заштитника

Бошњака. Пре формирања ове владе СДА није била сигурна коме ће се приклонити, Тадићу, Николићу… Једноставно, чекала се најбоља понуда. Када Угљанин каже да Вучић није његов председник, не верујте му задуго. Биће. Када добије праву понуду. Не верујте ни Вучићу када каже: „Џаба ти Суљо, не дам ти фотељу.“Пуно се неистина чуло и са те адресе.

Избори следе у Санџаку и када прођу видеће се цех сејања мржње на релацији Нови Пазар - Београд. Угљанин држи калкулатор у рукама. У једном интервјуу је рекао „Отац је био врстан

столар и добро је зарађивао и увек нам је нешто доносио из Београда.“А признаје и да су „избори трговина, а политика је бизнис“.

Он би да је. Али, није. Романтични боксер. Сви би они да су романтични боксери. Али, ма колико његову изјаву „децу и цвеће човек мора да гаји сам“цитирали годинама, он хоће државу Санџак, позивајући младе Бошњаке да искористе правни оквир за то. Али откако га је Слободан Милошевић ставио на потерницу Интерпола због подривања правне државе, а он побегао у Турску, па се уз пратњу и ловорике вратио у Нови Пазар, мало ко од Бошњака га замишља како седи ћутке, дубокоумно замишљен у трошној, сиромашној радној соби уз свећу, јер струја је искључена због неплаћених рачуна, над историјским документима сањајући снове о младој држави, кујући план за још једну саботажу Србије. Није он то. Човек је трговац.

Млади Бошњаци виде га скривеног у лавиринту политике, материјално обезбеђеног, огољеног политичара, како цупка у мраку собе коју осветљава флуоросцентни зрак калкулатора на дисплеју моћног лаптопа. Балансирајући између улоге диригента мржње и миротворца, он рачуна. Колико јако и далеко у међународну заједницу забацити лопту, колико запаљивих изјава на ову страну, колико позива за помоћ Вашингтону, а колико Ердогану, колико телефонских позива Пацолију са молбом да дође у Санџак… све да би лопта коначно поново пала на његов терен и легла на његово стопало.

Нескривени је пример рачунања, мерења и трговине, на коју се своди српска политика. Некога може накратко да заинтригира чињеница да је у политику ушао као пулен Алије Изетбеговића 1991. и да поверује да је одан зеленој трансферзали, али сви његови кораци миришу на непринципијелног трговца.

Рођен у Косовској Митровици, специјализирао је стоматологију у Сарајеву када је Алија Изетбеговић оснивао Странку демократске акције. „Тражили су неког ко ће представљати Санџак на оснивачкој скупштини. Једна група младих из Санџака, међу којима је био и Љајић, предложила је да то будем ја, као млади специјализант, али сам одбио... Политика ме није занимала.“Ту је научио да тргује. Недуго касније, маја 1990. био је званични члан Извршног одбора странке. У једном од интервјуа рекао је да су његови родитељи били религиозни и да је однос према исламу понео од куће, а да је дискриминацију муслимана, односно Бошњака, осетио на својој кожи, јер су Срби, државни чиновници, омаловажавали његову мајку јер је била традиционално обучена. „Тако је било до пада Ранковића“, говорио је, истовремено критикујући и Албанце због дискриминације Бошњака. Два месеца од уласка у СДА оформио је СДА за Санџак. У септембру те године Вук Драшковић је на митингу поручио да ће онај ко подигне муслимански барјак остати и без барјака и без руке. И након бројних политичких и националних препуцавања Угљанин је позван на обједињавање опозиције у Београд, И позиву се одазвао. Била је то његова улазна карта у међународне кругове где га позивају као учесника у међународним форумима који траже решење југословенске кризе.

Од тада ради шта хоће, открива спомен плочу Аћиф-ефендији, позива се на Шабана Полужу који се борио за стварање велике Албаније, обележава 100 година од доношења Сјеничке декларације којом се желело отцепљење делова Србије и Црне Горе. Угљанин се жали на сиромаштво Санџака, али не подиже поглед ка кривцу у огледалу. Као бившем министру у Дачићевој влади био му је поверен равномерни регионални развој неразвијених општина. Кажу да месецима није посетио нити једну општину у Србији. Амбициозан је. И та министарска фотеља није га задовољила у потпуности, хтео је још. Не једну, две функције још. Заменика председника стамбене комисије, да би на првој седници доделио себи службени стан у Београду на коришћење. И, директора Канцеларије за одрживи развој неравномерно развијених подручја, са годишњим буџетом од 1,46 милијарди динара и око 97,4 милиона динара страних донација. Данас Угљанин каже како је Санџак најсиромашнија регија региона. А где су те паре? Када му поставите то питање, има спреман одговор. Марта 2017. затражио је „прецизан датум повлачења српске полиције, војске, тајних служби, правосудних органа са територије Санџака“. Државни органи нису реаговали. Била је то већ устаљена комуникација. Склон мистицизму, тајним преговорима у четири ока, искористио је, подижући сопствену цену, и разговор са Реџепом Тајипом Ердоганом у Новом Пазару, без присуства Вучића.

Сада игра на нову карту - Албаније и Косова. Почетком године као председник Бошњачког националног већа (БНВ) у Приштини се срео са Хашимом Тачијем. Била је то официјелна кореспонденција. Угљанин је честитао Тачију на увођењу демократије на КиМ, на правној сигурности, владавини права…

Како изгледа власт по његовој мери виђено је 2004, када је постао председник општине Нови Пазар. Обрачун две партије, СДА и СДП, пренео се на улице. Налик обрачуну гангова, ређали су се - убиство кандидата за одборника, пуцњаве, туче, рањавања, минирање кућа, Молотовљеви коктели на седиште странака, експлозије око зграде општине, напади на вернике, поделе, рат за муслиманске душе. Под Угљаниновом влашћу био је то пазарски дан у којој је мржња кулминирала, мафија почела да преузима град, буђење вахабизма, клањање на све стране, приватна обезбеђења у џамијама, наоружане групе, трговина наркотицима… Четири године касније испратили су га са власти уз повике „Суљо, лопове“. Био је то исти онај трговац који је приликом оснивања СДА Санџака 1990. Србију назвао „маћехом за Бошњаке“, тада Муслимане и у присуству политичког оца Алије Изетбеговића најавио борбу за права својих сународника. Следеће године под његовим руководством Бошњаци се на референдуму изјашњавају за потпуну политичку и територијалну аутономију Санџака. Из тог времена је и „меморандум о специјалном статусу Санџака“. Био је то исти онај трговац који је Тадићу доделио орден за допринос остваривању права Бошњака, постао министар без портфеља. То је остао и у влади Ивице Дачића. Две године касније, 2014. измакла му је министарска фотеља, и тражи НАТО да осигура Бошњаке. Сада тражи поново сепарацију Санџака. До неке боље понуде која се не одбија.

До пре четири године био је министар, сада тражи помоћ Тачија и НАТО, а сигурно је само да пре сваког потеза користи политички дигитрон