КО СУ ДАНАЈЦИ
Бошко Мијатовић
Наоко чудно, али Кина и Србија показују знатну комплементарност на инвестиционом плану: Кина производи огромну штедњу коју нема где да пласира (америчке обвезнице нису најрационалнији начин) и којој су потребна нова подручја за инвестирање; са друге стране, Србија је сиромашна земља чија умртвљена привреда одбацује врло малу штедњу и која није у стању, ни уз извесну помоћ ЕУ, да обезбеди новац за основне енергетске и инфраструктурне инвестиције.
Свакако, Кина не би ни приметила Србију да није великог кинеског пројекта Пут свиле, који би требало да повеже евроазијско подручје – од Јапана до Атлантика. Интерес за укључење у пројект показале су све земље источне и југоисточне Европе, а једна од њих је, наравно, и Србија кроз пројекте које изводе кинеске фирме уз кинеско финансирање (електроенергетика, ауто-путеви, мостови, железница итд).
Интерес Кине потиче не само из економских разлога, већ цео пројект носи печат геостратешког интереса, кроз повећање кинеске присутности и утицаја на целом обухваћеном подручју. Једна растућа суперсила жели да изађе из својих физичких граница.
Интерес Србије лежи у повољним кредитима које Кина даје без посебних услова, за разлику од ЕУ. Кинези траже и ангажовање својих извођача без тендера, само на основу међудржавног уговора, што Србији за виталне објекте не смета много
пошто њена грађевинска оператива и индустрија не могу да преузму толике послове, већ су задовољни подизвођачким пословима, што Кинези прихватају.
Нема сумње да Србија има посебно место у тренутним кинеским плановима. Ово свакако није последица личног пријатељства председника Сија и Вучића – тако нешто не постоји у светској политици – већ двају политичких чињеница: она је стабилнија и солиднија од комшија са пропалог западног Балкана, али и слободнија у склапању послова од чланица ЕУ. Стога Кина користи Србију као доказ својих добрих намера.
Основна опасност за Србију је превелико задуживање код Кинеза, у какво је изгледа упала Црна Гора, али и неке азијске земље. Црногорски ауто-пут ка Србији можда неће бити окончан у догледно време: већ га зову „ауто-пут који не води нигде“, па би Србија требало да одложи радове на свом делу док се не разјасни црногорски случај.
ЕУ разуме геостратешки интерес Кине и не жели да га подржи. Ипак, није им ни лако да одбаце Пут свиле који би требало да користи свима. Стога су се досетили старог трика, примењеног први пут на Гаспромовим нафтоводима: траже да се за све радове на територији ЕУ примене тендерска правила ЕУ, што значи да би западне фирме имале добре шансе да зараде на кинеским парама.
Али, ЕУ сада покреће питање Тројанског кинеског коња у виду
малих земаља западног Балкана које ће евентуално пасти у зависност од Кине због презадужености. За сада се само помиње проблем и потреба да се нешто предузме (Јоханес Хан), с позивом на црногорски случај, али не бих се зачудио да се ускоро појави притисак на Србију да смањи инвестиционе везе с Кином уколико жели да настави процес придруживања. Назови аргумент је одавно познат: уколико желите у ЕУ, морате унапред прихватити политику ЕУ.
Сам Хан лепо каже да је ЕУ била забринута због руског утицаја на Балкану, али да се сада схватило да је Кина основна опасност. И заиста, људи западног Балкана постепено схватају да ЕУ није без алтернативе, па је зато ЕУ појачала пропагандне напоре (изјаве, текстови). Али, док Кинези граде путеве и железнице корисне за Србију, дотле ЕУ форсира ауто-пут од Ниша за Косово и Албанију, који је непотребан Србији.
За популарност Европске уније на западном Балкану боље би било да се мање поуздаје у овдашње превртљиве политичаре и неважне невладине организације, а више у опипљиве, лако уочљиве резултате инвестиционих улагања у инфраструктуру и сличне делатности. Знам да ЕУ јако улаже у ове гране онда када једна земља постане чланица, али би за парирање Кини боље било да то чини и у приступном, садашњем периоду. Прави начин је отворена конкуренција, а не политички притисак како би се Кина избацила са Балкана.