НА МЕСТУ ВОЉНО
Очекивана смена власти у Пакистану
Победа Имрана Кана, некадашње спортске звезде и џетсетера који сада игра на карту побожности и конзервативизма, јесте уверљива, али се основано сумња да је остварена уз кључну подршку свемоћне армије
Пакистан је опасна земља; за људе - и магарце. Након што је у једном од уобичајено запаљивих иступа у предизборној кампањи Имран Кан, лидер Пакистанског покрета за правду (ПТИ) - који је прошле седмице однео уверљиву победу на парламентарним изборима - симпатизере ривалске и досад владајуће Пакистанске муслиманске лиге (ПМЛ-Н) назвао „магарцима“, његове присталице су у Карачију на улици једног магарца везали за стуб и потом
га буквално масакрирали, на све могуће и немогуће начине које је људско зло у стању да смисли. Несрећна животиња, на чијем телу су присталице ПТИ пре него што су се разишле исписале „Наваз“- име бившег премијера Шарифа, који је десетак дана пред изборе, својевољно се вративши из егзила, заједно са ћерком започео одслужење десетогодишње казне на коју је у одсуству осуђен због корупције - поживела је још неколико дана пре него што је угинула; дан после тог
дивљаштва, у истом граду је у другом нападу унакажен још један магарац, коме су активисти једне организације за заштиту животиња, колико се зна, успели да спасу живот.
Страдали су, наравно, уочи и током избора и људи, и то масовно. У најубитачнијем у низу напада, 13. јула у Мастунгу, убијено је преко 150 људи, а на сам дан избора највише их је страдало у Кети, где је убијена 31 особа; одговорност је у оба случаја преузела Исламска држава. Гинуло се, у
мањем броју, и другде по многољудној земљи (преко 200 милиона становника) одавно свиклој на политичко, верско и свако друго насиље. Али много више него о исламистичком терору, у недељама пред изборе у земљи и ван ње говорило се о једној другој, много делотворнијој и свеобухватнијој врсти присиле: оној коју је - кад год затреба и уз подршку такође веома утицајног правосуђа - спроводила свемоћна пакистанска војска, припремајући терен за смену власти и долазак свог новог љубимца на чело земље.
У припреми за изборе, прво су поткресана крила медијима - једној од најгледанијих телевизијских станица је тако овог пролећа одузета фреквенција, најстаријем дневнику месецима поремећена дистрибуција, док су се други суочили са старом добром цензуром. Представницима ПМЛ-Н је прећено да одустану од кандидатуре на изборима, или пређу у ПТИ; значајан број њих је похапшен. Представницима екстремистичких група, чак и онима с листе потенцијалних осумњичених за тероризам, дозвољено је да се кандидују. А уз згодан изговор да треба осигурати неометано спровођење избора, на бирачким местима је на дан гласања било распоређено чак 371.000 војника - чије присуство вероватно јесте допринело да насиља не буде још више, али је истовремено и недвосмислено ставило до знања ко је главни у земљи, гласало се овако или онако. Све ово с крајњим циљем да се осигура силазак с власти ПМЛ-Н, странке која је под Шарифом - својевремено такође миљеником армијских кругова - последњих година настојала да у вођењу земље буде што самосталнија од војске.
Није, стога, било изненађење када се на крају испоставило да је Канова партија освојила убедљиво највише места у доњем дому парламента мада и даље недовољно за апсолутну већину, због чега ће, да би формирала владу, морати да потражи партнере међу мањим регионалним странкама и независним кандидатима. Мање је било очекивано да ће ПТИ тако добро проћи и на истовремено одржаним изборима за парламенте у четири пакистанске провинције, а посебно у највећој и најважнијој - Панџабу, традиционалном упоришту ПМЛ-Н: ПТИ је и тамо на прагу да формира провинцијску владу.
У исто време, међутим, а с обзиром на наведено, нико није изненађен ни што су практично сви остали актери избора, од другопласиране ПМЛ-Н (сада предвођене Шарифовим братом Шехбазом) и треће по броју освојених мандата Пакистанске народне партије (коју води Билавал Буто Зардари, син убијене премијерке Беназир Буто) надаље, изборе оквалификовали као нерегуларне. Но, након што је ПМЛ-Н брзо одустала од идеје о бојкоту новог сазива парламента и признала пораз, а сам Кан у првом обраћању нацији - у коме је, за промену, звучао помирљиво - понудио спровођење истраге о изборним нерегуларностима, прашина је почела да се слеже: операција довођења Кана на власт успешно је окончана.
Итако ће човек за кога се дуго чинило да је - након што је 1996. свој дотад гламурозни живот припадника међународног џет-сета заменио за високоризични посао бављења политиком у домовини - осуђен да буде вечити политички маргиналац, свој дуги успон до врха пирамиде власти окончати преузимањем премијерске функције, и то без дана искуства рада на управљачким функцијама. Притом пролазећи несвакидашњу личну трансформацију - или барем тако изгледа споља посматрано.
Пореклом припадник пакистанске елите, дипломац Оксфорда, спортска звезда (1992. је репрезентацију Пакистана у крикету предводио до победе на Светском купу) и човек који је освањивао по лондонским ноћним клубовима, дружећи се с људима попут Мика Џегера - брак с једном од у то време најпожељнијих британских невести, богатом наследницом Џемимом Голдсмит, да се и не помиње - у зрелим годинама постао је конзервативни популиста. Редовно се улагује радикалним исламским клерицима, показује много разумевања за шеријатско право, чак и за талибане (због чега је зарадио поспрдни надимак „талибан Кан“) и тврди да је лице однедавне супруге број три, која му је претходно била „духовни саветник“, први пут видео на дан венчања, пошто га ова иначе у свим приликама побожно скрива иза вела. (На овом месту можда није на одмет поменути како супруга број два, бивша презентерка временске прогнозе на Би-Би-Сију, која је с Каном у браку 2015. провела тек десетак бурних месеци, у својој недавно објављеној, трачерски интонираној књизи тврди да он, осим из првог брака, има још барем петоро ванбрачне деце; да је редовно користио кокаин; и још штошта што га представља у крајње мрачном светлу. Из ПТИ је кратко узвраћено да је у питању на лажима заснован покушај освете бивше супруге.)
Како год, био истински нов човек или тежак лицемер, Кан је, осим захваљујући кључној подршци војске - подршци коју она, дакако, негира - изборе ипак добио највише због инсистирања на борби против корупције и залагању за сиромашне; мада то стоји у нескладу с његовом спремношћу да се ослања на подршку локалних шерифа који политичко опредељење мењају по потреби, гарантујући оном ко понуди боље услове гласове људи под својом контролом „у пакету“. Одјекнуло је међу Пакистанцима и Каново обећање економског препорода земље за коју се иначе предвиђа да ће већ колико ове јесени ММФ поново морати да је извлачи из буле. А верује се да је на опредељивање бирача утицај имала и засићеност дугогодишњим династичким борбама између ПМЛ-Н и ППП, тј. породица Шариф и Буто; односно осећај да, како се констатује у једном новинском извештају, Кан „не може бити гори од ових других“- па му, ето, већ и на основу тога треба дати шансу.
Колико ће Кан имати простора да нешто уради зависи превасходно од тога колико ће му тог простора војска оставити. Како ће она реаговати на, рецимо, његову амбицију да поправи односе с вечитим ривалом Индијом и клијентом Авганистаном; или на његову антиамеричку реторику у ситуацији кад су односи с традиционалним пакистанским покровитељем, Сједињеним Државама, већ нарушени? Ако већ није, бивши крикеташ мораће да научи нека нова правила.
На опредељивање бирача утицај је имало и уверење да Кан „не може бити гори од ових других“- политичких кланова Шариф и Буто