ИЗДРЖАО ЈЕ БЕОГРАД ХУНЕ ИЗДРЖАЋЕ И НАПРЕДЊАКЕ
Драган Великић
Како се постаје правим Београђанином или Београђанком, не може се подвести под некакву дефиницију, али је непрестано доживљавање Београда као сопственог живота, својствено његовим правим житељима, бележи Мирјана Поповић Радовић у књизи Београд као аутобиографија, коју је овог пролећа објавио Службени гласник.
Место одрастања јесте трећи родитељ. То је наслеђе које усвајамо мимо генетике. Међутим, дух места, genius loci, такође носи генетски потенцијал. Јер, сви ти људи који су живели пре нас оставили су трагове. „Градови увек имају своју историју, временске слојеве прошлости и када она није физички препознатљива по остацима грађеног простора. Зато је многозвучје градске атмосфере у ствари синергија стваралачког наслеђа, најчешће означеног личностима уметника, изузетних појединаца, са скоро митотворним утицајем духа места“, каже ауторка Београда као аутобиографије. „Иако су куће и улице, тргови, необична сценографија градске егзистенције кроз историју, слојевита, рушена и грађена поново, све је то само физички израз невидљивог а силама живота прожетог града који се слути.“
Дух изузетних појединаца јесте наслеђе Београда. Са њима, са делом које су оставили, одвија се непрекидни дијалог. Они јесу савременици нама, али и генерацијама које ће доћи. За Мирјану Поповић Радовић то су Мика Алас, Исидора Секулић, Бора Станковић, Растко Петровић, Момчило Настасијевић, Винавер...
Овог пролећа појавила се још једна важна књига о изузетном појединцу чије дело је остало недовршено будући да је угрозило дисконтинуитет српске политике остварен у последњој декади прошлог века. Изузетни појединац је Зоран Ђинђић. Аутор књиге Портрет политичара у младости (Архипелаг) је Драган Лакићевић Лакас, Ђинђићев друг из школске клупе. То није још једно од оних тако истих сведочанстава, већ кратак роман о човеку који се формирао у Београду, и који је неко време био градоначелник тог града. Пре две деценије, Зоран Ђинђић се са балкона градске скупштине обратио Београђанима следећим речима: „Власт која се данас конституише биће власт за грађане, а не власт над грађанима, неће бити власт у Београду, него власт за Београд“. Нажалост на кормилу Београда остао је само седам месеци. Неки од његових блиских сарадника данас предводе јањичарске постројбе напредњака.
Како тужно звучи Ђинђићево обећање у ово време напредњачке власти, која отима Београд од грађана и поклања га белосветским корпорацијама за енормне провизије. После њих остаће унакажено лице града. Београђани ће као робови гледати куле и пирамиде, те џиновске праонице новца, подигнуте на савском платоу. Сви ти велики „послови“, све те фатаморгане већ сада су дуг српских пореских обвезника. Они ће платити коначне губитке Ер Србије и Београда на води још драстичнијим падом властитог стандарда.
Колико ова власт брине о грађанима најбоље показује пример укидања Главне железничке станице. Укидање је права реч, а не измештање. Јер, нигде се то није нова станица саградила да би се – до недавно постојећа – Главна изместила. Београд је данас једина метропола која нема железничку станицу, већ некакве постаје на периферији које страни туристи тешко да могу пронаћи. Замислите те људе који, рецимо, авионом дођу до Београда, проведу неколико дана, и онда, одлуче да се возом (јер у водичима Србије стоји податак да та земља има железницу) упуте на неке морске дестинације. Ако некако и пронађу станицу Прокоп Центар, биће збуњени открићем да је центар града баш ту – јер тако пише на табли – а не тамо где су све време шетали.
Људи који данас чине власт у овој земљи далеко су од сваке визије која би грађанима Србије омогућила повратак у нормални живот. Обесмислили су појмове достојанства, патриотизма, напретка, просперитета, поштења и части. Они највише подсећају на турске дахије. Укидање државних институција пандан је сечи кнезова. Знамо шта је после уследило.
Али, и њихово ће проћи. Издржао је Београд Хуне, Визиготе, Аваре – издржаће и напредњаке.
Пре две деценије, Зоран Ђинђић је са балкона градске скупштине обећао „власт за грађане, а не власт над грађанима“. На кормилу Београда остао је само седам месеци, а неки од његових блиских сарадника данас предводе јањичарске постројбе напредњака