Довољно је што смо приватизовали државу
ДЕЈАН САВИЋ
Против сам приватизације у спорту, можемо да направимо систем да се новац улаже у спортове који доносе највише медаља. Није питање базен или стадион, ствар је у томе што нико не размишља о будућности, што свака власт гледа само овај моменат, нико не гледа да нешто остави за будућност
Мало је примера у светском, а камоли у овдашњем спорту да се за некога не зна да ли је био већи играч или тренер. Дејан Савић спада у ту ретку и повлашћену фелу. Тек завршено Европско првенсто на коме је Србија четврти пут заредом постала континентални шампион промoвисало га је у вероватно најуспешнијег тренера свих времена у било ком спорту на овим просторима. Драму са извођењем петераца у финалу са Шпанијом, изгледало је тако са стране, одгледао је на себи својствен начин – са нестварним миром. Како каже, уверен да су он и играчи пре тих пенала већ урадили све што се могло.
Шта вам је пролазило кроз главу када су извођени петерци против Шпаније у финалу?
Много тога, али преовладавао је осећај сталожености. Утакмица је била готова, одрадили смо већи део посла, само је било питање смирености играча. Не бих да звучи као фраза, али имао сам апсолутно поверење у њих. Не знам, можда имам и превелико поштовање према њима...
Као играч освојили сте 20 медаља, као селектор 11, од тога 10 златних. Који је ваш мотив да наставите даље када сте освојили све што се може освојити и то више пута?
Мислим да је пресудно васпитање и култура пре свега човека, па тек онда спортисте, који не воли да губи и надасве воли да се игра. Сви смо ми деца и само треба пустити да то изађе из нас. Чини ми се да се генерално правимо превише озбиљни и да желимо прерано да одрастемо. Када одрастате постепено дође и схватање да не желимо да изгубимо ни
у кликерима, ни у картама, нити у било каквој дечијој игри, а камоли у професионалном спорту. Ако имате зацртане циљеве, увек нађете мотив да тражите победу. Макар то било и по хиљадити пут.
Како као грађани ван спорта схватамо ствари, преозбиљно, неозбиљно или можда површно?
Поента је у томе да ли схватамо да сносимо одговорност за неозбиљност. У данашње време одговорности једноставно уопште нема. Тако је у свим сферама и лако се зајебавати.
Селектор сте постали у децембру 2012. и тада сте рекли да се не бојите јер „знате шта је српски ватерполо“. Шта је то што детерминише феномен српског ватерпола?
Српски ватерполо пре свега чине култура, традиција, озбиљност, одговорност и са тим нема шале. Генерације иза нас, ова садашња и нека будућа нам једноставно налажу да стално имамо високе циљеве. Знате шта, ми смо ватерполо наследили од претходника да би га оставили будућим шампионима. Једноставно, нико нема право да прокоцка наследство.
Критичан тренутак је дошао 2013, када је Србија изгубила на Светском првенству у Барселони од Црне Горе и заузела седмо место. Шта се од тог момента променило, како сте тада размишљали, колико се често враћате том поразу?
Највише сам научио из пораза и волим да им се враћам. Много више памтим изгубљене утакмице, него победе и много чешће гледам мечеве у којима смо поражени. То је велики наук, а и реално много мање времена потрошим када гледам поразе. Барселона је специфична, јер је дошло до отрежњења, пре свега код играча, а ја сам добио озбиљан шамар који сам озбиљно схватио и дошло је до преображаја. Не могу да кажем да је то прекретница која је одредила касније успехе, четвртфинале је најважнија утакмица – или испадаш или се бориш за медаљу и то може да се деси сваки пут. Испало је да је то ипак прави моменат и све што се касније догодило је једно велико отрежњење и код мене и код играча. Занимљиво је да дугујем велику захвалност челницима Савеза који је у том моменту био у потпуном расулу и то је можда мени „спасило главу“. Да Савез после тог седмог места у Барселони 2013. није био у расулу, вероватно бих био смењен.
Можда ће вам звучати сурово, али баш ме брига ко и шта мисли о овоме што радимо. Знате шта, ми смо сами себи највећи непријатељи у свим сферама. Зашто би било другачије у спорту
Са ове дистанце испада да је ватерполо имао среће јер је Савез био у расулу?
Не бих то тако коментарисао.
Чија вам је подршка тада највише значила?
Људи који немају везе са ватерполом, мојих пријатеља...
Да ли сте помислили да се сами повучете?
Никада, сматрам да свако заслужује другу шансу, поготово када је на почетку неког посла. Уколико се грешке понављају, онда треба да дође до промена.
Када вам је први пут прошло кроз главу да бисмо могли да освојимо златну олимпијску медаљу у Рио де Жанеиру 2016. То је био недосањани сан многих генерација и великих ватерполиста?
Олимпијско злато ми је прошло кроз главу и 1996, и 2000, и 2004, и 2008. године. То није само четворогодишњи циклус и краткорочни циљ. То је читав живот врхунског спортисте. Онај ко жели да постане олимпијски шампион не тренира те четири године, он се за то злато спрема од када је почео озбиљно да се бави спортом. Дакле, читав живот.
Ни након тог заокруженог циклуса у коме је освојено све, нисте помислили да нема више ничега што бисте себи могли да поставите као циљ, а да ће јавност само златне медаље сматрати успехом?
Можда ће вам звучати сурово, али баш ме брига ко и шта мисли о овоме што радимо. Знамо кога представљамо, није реч само о грбу, химни и држави, иза тога стоје наша имена и презимена, представљамо своју децу. Свесни смо тога и то нико не може да нам одузме. Највећи притисак правимо сами себи. Знате шта, ми смо сами себи највећи непријатељи у свим сферама. Зашто би било другачије у спорту.
Кад кажете да вас није брига на кога или на шта тачно мислите?
На нацију, медије, блогере, критичаре и све који уз то иду.
Поред базена делујете невероватно смирено, што је за тренере прилично неуобичајено. У чему је тајна?
На клупи никад нисам био миран, већ сталожен. То је велика разлика. У мени све ври, али са друге стране морам да будем свестан да било који мој нервозни гест може да се пренесе на играче и утиче негативно на њих.
Држава је ваш успех наградила са по 20.000 евра, али поштено говорећи то је једнократно вредновање. Шта би системски требало урадити са српским ватерполом како се не би прекинуо овај низ успеха?
Савез на репрезентативном нивоу има одличну сарадњу са државом. Држава изузетно помаже и то је сасвим довољно новца за озбиљан рад не само мушке, већ и женске селекције, па и млађих категорија.
Можда држава помаже репрезентацији, али шта је са клубовима који се гасе – седмоструки првак Европе Партизан не може зими да загреје базен, Црвена звезда која је такође била најбоља у Европи грца у финансијским проблемима?
Тачно је да смо изгубили клубове. Имамо изузетно лошу базенску инфраструктуру. Неопходно је направити озбиљну категоризацију у спорту. Кад то кажем мислим на спортове који доносе медаље и тако би требало делити и материјална средства. Кад је реч о клубовима, истина је да се гасе, али имамо и људе у управама клубова који су лењи, без икакве иницијативе и реакције чекају да нешто падне с неба. Ми вечито плачемо и кукамо, а нико и не покушава да поправи ствари. И то је тако већ 20 година.
Али клубови јесу база за стварање репрезентативаца, где регрутујете таленте ако знамо у каквом су стању водећи клубови и да ли је ватерполо због тога у опасности?
Принуђени смо да мењамо систем, да мењамо начин селекције. Ми је имамо и данас, али на потпуно другачији начин. Некада смо могли да дозволимо себи луксуз да се ослонимо на природну селекцију, а данас не смемо ниједног потенцијалног играча и репрезентативца да пустимо низводу. Сваки играч је битан и о сваком појединцу морамо да водимо рачуна. Озбиљне ствари су бачене на плећа родитеља. Опет, неки од њих су преамбициозни, негативно утичу на децу и сматрају да бављење спортом није само добро за психофизички развој, већ и као начин да се реше егзистенцијални проблеми, односно како да се
Озбиљан је терет на плећима родитеља. Неки од њих на децу гледају као на врећу новца, јер мисле да је спорт начин да се извуку из блата у коме се налазимо ево већ 27 година
извуку из блата у коме се налазимо ево већ 27 година. Тако долазимо у ситуацију да родитељи на своју децу гледају као на врећу новца.
Родитељи нису одговорни за то што су доведени на руб егзистенције...
Апсолутно тачно. И није реч о једној већ о три генерације људи.
Пре две године, баш после злата у Рију, Андрија Прлаиновић изјавио је да медаље освојене на Олимпијади нису резултат системског улагања у спорт и изазвао много полемике. Како вам ствари изгледају данас?
Прлаиновић је само рекао истину, а људи нису хтели да слушају и схвате. Не могу да исправљам криве Дрине и да накнадно појашњавам ствари. Та реченица је погрешно схваћена, изазвала је салве негативних реакција и све је отишло у другом правцу. Уопште не желим да се враћам на то. Ако нешто хоћемо да урадимо, довољно је да погледамо како то раде комшије Мађари.
Да ли је за спорт решење приватизација или улагање у приоритетне националне спортове, као што ради Мађарска коју сте поменули?
Ја сам против приватизације, довољно смо приватизовали државу. О приватизацији не желим да говорим, постоји модел по којем може да се ради у оквирима прописа ове државе. Србија нема привредни потенцијал Мађарске, али можемо у датим околностима да направимо систем. Имамо Закон о спорту и морамо направити категоризацију спортова који доносе медаље, у које ће да се уложи новац. Треба уложити најпре у клубове јер су они извор свега. Уколико неки спорт не даје очекиване резултате, мењају се приоритети, даје се мотив струци у другим спортовима да кроз рад и резултате обезбеде боље услове за свој спорт. Стално причамо да у ватерполу имамо све мање деце. То није истина. Ми немамо структуру и едукацију тренера и - оно што је најважније - ми више немамо спортске раднике.
Минулих дана често су се могли чути коментари да би, уместо изградње националног фудбалског стадиона, паре требало уложити управо у базене, и то не само због ватерполиста већ и због пливача?
Све што је у Србији саграђено а функционише и данас, саграђено је тих чувених седамдесетих година. Дакле, пре више од четири деценије. Није питање базен или стадион – једноставно све ново треба да се изгради. Ствар је у томе што нико никада није размишљао о будућности. Свака власт гледа само овај моменат, нико не гледа да нешто остави за будућност.
Колика је исплативост стадиона који ће три или пет пута годишње бити попуњен?
Не могу да улазим у то, тиме треба да се баве стручњаци. Ја сам ватерполо тренер, а не економиста.
Много ружних ствари и хистерије било је на обе стране када се фудбалска репрезентација Хрватске пласирала у финале Светског првенства. У ватерполу су односи упадљиво другачији. Како ви и играчи приступате тим стварима, с обзиром на то да спорт по дефиницији садржи дозу емотивно-националног набоја?
Већ сам рекао да се на првом месту ради о васпитању играча. Имамо озбиљан систем у селектирању и о тим стварима се води рачуна када се играчи бирају за репрезентацију. Дакле, пристојно понашање, али у базену мораш да „погинеш“за победу, поштујући истовремено ривала. Хрватска је пласманом у финале Светског првенства у фудбалу направила велику ствар, јер читав свет то види и зна. Код нас је то вероватно изнедрило завист, љубомору и негативну енергију. Што се ватерпола тиче, ривалитет постоји, али на нормалним основама, а не као што неки пишу, читају и коментаришу.
Откуда на овим просторима та завист. Сигурно да ратови деведесетих играју одређену улогу, али од тада је прошло четврт века и ствари би требало да се нормализују.
Сигурно да одређену улогу игра генетика, у питању су динарски типови људи, а можда је утицао и овај осиромашени уранијум, тако да смо сви постали алфа пилад са четири крила и две главе.
Да ли сте као дечак замишљали да ће вам ватерполо бити професија и страст?
Не, желео сам да будем кувар или војни пилот и чак у једном тренутку сам озбиљно запео да завршим чувену ваздухопловну школу у Мостару. Оног момента када сам ушао у први тим Партизана, односно када је отац потписао уговор јер сам био малолетан, дефинитивно сам сву енергију дао ватерполу. Не знам како ће ово звучати, али одмах сам знао да ћу успети у том спорту.
Највише сам научио из пораза. Много више памтим изгубљене утакмице него победе и много чешће гледам мечеве у којима смо поражени. То је велики наук
Да ли знате да вас обични људи зову господин Дејан Савић?
Ех, кад би само знали...